Pesničko veče za pamćenje u Galeriji „Sreten Stojanović“ u Prijedoru

Na 54. Književnim susretima na Kozari, u Galeriji „Sreten Stojanović“ u Prijedoru sinoć promovisana je knjiga Nenada Grujičića „Pokrivanje kuće“ iz edicije „Ovjenčani“ u kojoj se nalaze neki od dosadašnjih dobitnika nagrade „Skender Kulenović“. Učesnike programa je najavila i pozdravila Milica Vučenović, članica Organizacionog odbora 54. Književnih susreta na Kozari. Ovu prestižnu nagradu Grujičić je dobio 2005. godine za knjigu izabranih i novih pesama „Svetlost i zvuci“ (Srpska književna zadruga, Beograd, 2004). Nova knjiga sadrži Grujičićevu poeziju, priče, eseje, putopise, zapise i intervjue na, u edciji, standardnih 350 strana.

Dosadašnji autori u ediciji „Ovjenčani“ su Branko Ćopić, Vasko Popa, Blaže Koneski, Stevan Raičković, Dragoslav Mihailović, Milovan Danojlić, Ljubomir Simović, Dragan Kolundžija, Dušan Kovačević, Matija Bećković, Ljubivoje Ršumović i Milosav Tešić.

Na promociji lepo opremljene knjige „Pokrivanja kuće“, osim autora Nenada Grujičića, moderator je bila prof. dr Slađana Milenković koja je priredila knjigu. Ona je istakla osobenost Grujičićeve poetike i raznovrsnost njegovog književnog opusa, njegovu stvaralačku svestranost: „Nenad Grujičić pripada onoj retkoj vrsti pesnika čije ime u savremenoj srpskoj književnosti nosi posebnu težinu i prepoznatljivu duhovnu i poetsku snagu.“ Zatim je rekla da se u knjizi nalaze i dve Grujičićeve poeme i pesme za decu. Govorila je o Grujičiću i kao vrsnom polemičaru, poznatom od ranih njegovih književnih dela. O ovoj knjizi kao takav primer može poslužiti esej „O slobodnom i vezanom stihu, i o još ponečem“.Kroz dijalog moderatora prof. dr Slađane Milenković i autora Nenada Grujičića tekla je nesvakidašnja promocija knjige iz edicije „Ovjenčani“, koja je trajala dva sata i petnaest minuta. Publika je kao omađijana pratila i aplauzima nagrađivala pesnika koji je pre više od pola veka otišao iz Prijedora na studije u Novi Sad objavivši svoje prve dve knjige u Beogradu, treću u Matici srpskoj, a potom opet još desetak u prestonici. Nizali su se brojni naslovi kroz decenije i dostigli broj oko pedesetak.

Grujičić je objasnio svoju povezanost sa Prijedorčaninom Sretenom Stojanovićem, najpre kroz svoju knjigu eseja, ogleda i kritika „Ples u negvama“ (Prosveta, Beograd, 1997) na kojoj se, na koricama, nalazi fotografija skulpture „Bacač kamena“ Sretena Stojanovića. Grujičić je tu skulpturu pronašao u galeriji „Pavla Beljanskog“ u Novom Sadu. Za razliku od Mironovog „Bacača diska“ koji lebdi, Stojanovićev bacač je čvrsto vezan za tlo.Zatim je naš pisac ispričao da je 2013. godine na poziv RTS-a da predstavi peto izdanje svoje knjige „Ojkača“ u predvorju zatekao izložbu posvećenu Sretenu Stojanoviću nakon njegovog višedecenijskog nepostojanja na javnoj, medijskoj sceni Srbije. Najupečatljivije mesto na izložbi je imao veliki radni Sretenov sto od debele hrastovine sa raznim stvarima, alatima i predmetima iz vajarevog od javnosti zaboravljenog ateljea.

Nenad Grujičić je zamolio novinarku da prilog o petom izdanju „Ojkače“ ne rade napolju, već baš ovde uz sto, i na hrastovom stolu Sretena Stojanovića. Nema sumnje da je Sreten u detinjstvu čuo ojkaču jer se, pored ostalog, kuća porodice Stojanović nalazila, i nalazi, nedaleko od pravoslavne crkve Svete Trojice u Prijedoru, oko koje se za Ilindan održava narodni zbor, a tu se uvek zametne staro kozarsko kolo. I, tv-prolog je radosno snimljen i emitovan sa izdanjima „Ojkače“ na hrastovom stolu velikog srpskog vajara Sretena Stojanovića.

Posebnu pozornost publike koja je napunila čuvenu galeriju „Sreten Stojanović“ privuklo je Grujičićevo kazivanje poezije napamet i izmeću pesama živo prisećanje kad su i kako nastajale, sa iznenadnim njegovim komentarima i digresijama što obuhvataju bogatu epohu karijere i iskustva.
Na početku je naizust govorio svoju kultnu pesmu „Nedelja“, koja slika oca dok se priprema da ode na svadbu da peva, a pritom i majku koja sprema i obigrava oko oca – da mu ugodi: “ „Mati skače, džep prišiva, maramicu meko svija,/ ćaća viče: brže, brže, desna, leva, desna, leva,/ majka končić crn udeva k’o pitoma kućna lija.“ Aplauz se prolomio i poželeo iskrenu dobrodošlicu pesniku u zavičaj.

Zatim je Grujičić govorio svoju takođe poznatu pesmu „Sremski Karlovci“ napisanu 1990. godine, koja govori o pesnikovoj začuđenosti nad ruiniranim i zapuštenim mestom srpske kulture i duhovnosti: „Koje li je ovo mesto, Bog ga spusti sa nebesa,/ što ga nisu okrečili posle ratnog urnebesa./ Objašnjenja neka stoje, ko će kome da veruje,/ u Mušickom kuca Branko, a vekovi huje, huje.“ Opet se prolomio aplauz, publika je osetila da će se dogoditi veče za pamćenje.

U nastavku programa, uz neprestane reminiscencije i dijalog između moderatorke Milenković i pesnika Grujičića, publika je čula pesme naizust: „Krajina“, „Žižak“ (majstorski sonet iz istoimenog venca) i sonet „Golub i zmija“. Rodoljubiva, ljubavna i duhovna pesme za veliko zadovoljstvo publike. Za ljubavni sonet Grujičić je rekao da ga je napisao 1992. godine i posveti u akrostihu Mariji Balkovoj. Susreo je u Dunavskoj ulici u Novom Sadu tek izbeglog (prognanog) Duška Trifunovića iz Sarajeva. Duško je sebe nazivao izmaglicom. Seli su ispred čuvenog restorana „Sečuan“. Duško je primetio da je Nenad nešto preterano setan, bolje reći tužan. Pitao je kako može da pomogne. Nenad je rekao – da čuje jedne novu pesmu. I rekao je napamet sonet koji završava stihovima. „Ostaj prolivna posred moga lica,/ ja ću sa belegom leteti ko tica.“ Duško je čestitao i rekao: „Pati, pjesniče, i nastavi da pišeš.“ I zbilja, iz tog soneta nastao je sonetni venac „Žižak“, a onda još dva venca „Vihor“ i „Tajac“, koji su svi zajedno doneli poznatu knjigu „Pusta srećaa“ (Prosveta, Beograd, 1994).

Po izlasku knjige, nije prošlo ni sedam dana, napadnuta je iz salijerijevskih (neknjiževnih) razloga od strane dvojice nahuškanih tzv. postmodernih kritičara u kulturnim dodacima „Politike“ i „Naše borbe“. Međutim, pojavili su se kontra-tekstovi, sa pozitivnim sudom, i knjiga je doživela drugo izdanje. Dobila tada jaku nagradu „Milan Rakić“ za knjigu godine, a uskoro pojavilo se i treće izdanje „Puste sreće“ u „Prosveti“.

Opet su dugi aplauzi bili darivani pesniku za svaku pesmu (nije bilo praznog hoda), piscu koji nikad nije zaboravio svoj zavičaj, koji je stigao da i pored raznovrsnih svetova, tema i motiva u svom stvaralaštvu, osvetli i podneblje Krajine, Kozare, Potkozarja, Prijedora i Gomjenice. Poput Džojsa i njegovog Dablina, Bore Stankovića i Vranja, Grujičić je izgradio autentični literarni svet satkan od arkadijskih slika i fantazmi koje su nastavile da žive u poeziji iz knjige u knjigu počevši još od njegovog izuzetno zapaženog prvenca „Maternji jezik“ (1978).

Kulminaciju večeri izazvale su dve Grujičićeve poeme u knjizi objavljenoj u ediciji „Ovjenčani“, poeme „Kozaro, sejo i pramajko“ i „Pokrivanje kuće“. Publika je bez daha pratila šta se događa na nesvakidašnjoj književnoj večeri. Grujičić je kazivao najpre deo poeme koja u podnaslovu ima odrednicu: „Rečitativ o genocidu, slobodi i zaboravu“. Prisećajući se priča sa kućnog praga o stricu Sretku Grujičiću, mladom partizanu koji je izrešetan nemačkim rafalima, pesnik otvara pesničku kažu o Kozari, stradanju srpske dece i naroda na ovoj čuvenoj planini, ali i u brojnim logorima na geografskom prostoru stare Jugoslavije i Evrope.

Pesnik poemu ustvari započinje čuđenjem da neki pesnici na Mrakovici čitaju svoje pesme o „špagetama i glistama poslije kiše,/ o dalekim okeanima sa kruzerima,/ viskijem i dokoličarima,/ o parfemisanim šetačima/ u naduvanim prestonicama Evrope“, stihove kojima pokazuju nesvest gde se to poete ustvari nalaze – na legendarnoj Mrakovici.“ Grujičić u poemi kaže: „Ne zaboravimo djecu strijeljanu/ u stalcima i kolijevkama/ pod krošnjama i kraj plotova, nabijenu na bajonete i kôlje,/ na letve i kočeve.// O, Bože, milostivi i jedini,/ saperi sa ljudskoga čela grijeh i zlo,/ i prosvijetli um, čemer i jad na zemlji/ od koje smo, prolazni, sazdani svi,/ u koju se vraćamo tijelom i kopamo.“

Pesnik Nenad Grujičić na promociji kazao je i ove stihove iz pomenute poeme: „Stižu pljačkaški nagoni/ iz Prvog i Drugog svjetskog rata/ da pokore naše duše i mišice, obraz i čast,/ da udare žig na naša čela i vratove,/ da otpišu naše pretke i zatamniče nam djecu,/ pod vražjim pečatom sve da isijeku,/ iscijede i sasuše do velikog bola,/ a krvlju naših rana i modrica/ upišu svoje ime u okupatorski katastar.“ A na kraju poeme koja ima dvadeset delova, Grujičić je otpevao narodni dvostih sa Kozare: „Grlo moje ko tambura jada,/ nikad nije jadalo ko sada.“ Prolomio se opet dug aplauz i osetilo se u galeriji da su mnoga srca sa suzama i naježenih ruku pratila delove poeme „Kozaro, sejo i pramajko“.

O ovoj poemi, pored ostalih, Anđelko Anušić je napisao: „Autor poeme ro, sejo i pramajko, koja izobražava arhetip, potencira biblijsko, mitsko, kosovsko zavetno, duhovno, doziva, a zapravo opevava Skenderovu Stojanku majku Knežopoljku, Oči Vladimira Popovića, Goranovu Jamu, Ćopićevu Petrovačku cestu, Kadinjaču Slavka Vukosavljevića, Desankinu Krvavu bajku, Lalićevo i Komnenićevo Opelo mučenicima u glinskoj crkvi, poeziju Dragana Kolundžije, Bećkovićeva jevanđelja (po) ćeranima, Hvostansku zemlju Darinke Jevrić.“

Za sam kraj dosad neodržane i sasvim retke promocije jednog pesnika na Književnim susretima na Kozari, i drugde, koja je trajala sto trideset pet minuta, Nenad Grujičić je u svom zavičaju govorio poemu „Pokrivanje kuće“ po kojoj je knjiga i dobila naziv u ediciji „Ovjenčani“. To je poema koja predočava običaj pokrivanja kuće u Potkozarju, donosi obilje prizora i slika sa darovima krova u nastajanju, konačnog pokrivanja novog „šljemena“, te zametanja starog kozarskog kola u natpevavanju oko nemalterisanih zidina kuće (ili unutar njih ako iznenada padne kiša) i obilja potkozarske hrane i pića na brzo sastavljenim stolovima: „Kućo moja bagremova pruća/ popiće te baja do svanuća.“

Ojkačko kolo naslikano je i ovakvim prizorom: “ Iz mutnog zametka kola/ sve bistriji i bistriji rojevi riječi,/ uskaču Oljača i Drljača/ za njima ko vjetar Jelača, Srnača i Suvača,/ tiskaju se Puvača, Rebrača i Kuvača, ne daju se zadihani Ujača i Garača, teče lijek zavičaja, / raste medna pjevanija, / lizne goli život ko poskok na jari.“ Raritet ove pesničko-umetničke tvorevine je u tome što Grujičić na pojedinim mestima autentično otpeva narodne ojkače dočaravajći dve grupe koje se dovitljivo i gromko natpevavaju u kolu. Tako je veče završeno otpevanim dvostihom: „Sitno pjevam daleko se čuje,/ ima l iko da mi se raduje.“

Prolomio se opet, ali dosad najduži aplauz, kao pozorišni, frenetičan, dlanovi nisu prestajali sa oduševljenim licima ljudi da nagrađuju svog čoveka, Nenada Grujičića iz Potkozarja i Gomjenice, koji je lokalnu dimenziju zavičaja uzdigao na pijedestal, na najviši nivo univerzalnog doživljaja pesničkog dela. Ostaje da se pamti jedno književno veče u galeriji „Sreten Stojanović“ na 54. Književnim večetima na Kozari.

M. Borić