Semafor u Glini

Ne znam kako drugi, al ja sam stalno išao na tu bansku stranu. Kad krenem ispred kuće auto sam mota desno. Uglavnom vatam se Biljega, pa dalje, dokle stignem. Na kraju sam se počeo spustati niz Biljeg u Slavsko Polje.

Uglavnom moj teren je bio Vrginmost, Topusko i zadnja odrednica Glina. Dok se nije zaratilo naši i nisu baš išli u Glinu (osim srijedom na sajam, naročito šverceri). Dodirna točka je bila Topusko, gdje je bila "okretnica" jednima i drugima. U Zagrebu u školi upoznao sam preko zajedničkih prijatelja Krnju. Tako su krenuli ti odlasci u Glinu.

Nekad sam se veselio kad će petak ili subotnje veče. Danas prođem kroz Glinu, mrtvi sablasni grad. Ne mogu vjerovati samom sebi da je to grad u kojem sam proveo toliko noći, dočekao toliko jutara. Nekada je jednostavno pulsirala, pune terase kafića. Kod Omera runda, rundu stiže. Korzo pun lijepih cura, kojih je u Glini uvijek bilo.

Kad se u gradu sve pozatvara obično se selimo gore na Pogledić. Rumić po rumić slažem. U ćošku preko ramena kibim na miliciju. Ne žuri im se, baš kao ni meni. Strpljivi su. Ćeva i Ana delaju obračun, fajrunt je. Plavci se dižu, odlaze sa "tristaćem". Mi ostajemo još neko vrijeme. Ispijaju se zadnje runde. Pijucka se espresso dupli, kao trežnjenje. Nije se još razdanilo, sumaglica se neka vuče. Krećemo kući. Ako se dobro sjećam osmero nas je u plavom FIAT-u 1100 R. Inače je to ponizak auto, a sad je stvarno legao. Polako silazim kroz šumu sa Pogledića, dolazim na ravniji dio prema Pamučnoj. Tu pruga prelazi cestu.

Potežem naglo ručnu kočnicu. Svi se malo zgruvaše. Neko pita što to bi?

- Vidiš da na nailazimo na prugu bRez branika. Moram ići čuti dal jutarnji vlak dolazi ? Gledaj kolko vas je u autu. Ne mogu riskirati.

Izlazim iz auta. Kleknem kraj pruge, stavim uvo na šinju. Ništa se ne čuje.

U tom momentu me tapša neko po ramenu. Pogledam uvis. Vidim bijeli šilt na milicijskoj šapki i brke. Jedan je od one dvojice milicajaca što su sjedili u ćošku na Poglediću.

- Zemljak, oćel vlak skoro ?

- Rekab' da neće.

- Bil ti puno zeru ?

Uvali mi onu puvaljku. Ja se napirio ko žabac. Oće obrazi popucati. Veli brko meni:

- Dosta si puva.

Istjerala milicija sviju iz auta. Samo je moj kumć ostao zavaljen na suvozačevom sjedalu. Brko (poslije ću saznati da je moj zemljak Kordunaš, preziva se Kraguljac. Čini mi se da je iz Čemernice bio) pita saputnike:

- Ima li neko trezan od vas da preuzme vozilo?

Kumić se javlja:

- Ja ću voziti.

- Ti momak samo sjedi!

I tako ostaše ključevi u stanici u Glini. I kad je završila smjena dođe neki milicajac kog sam znao sa nogometa, čini mi se da je igrao za "Banovac" i da mi ključeve da odem s autom kući. Usput svratimo u Selište na kraj zabave. Taman neki sa motorkom reže šank !?

Ja sam još dobro i prošao pa sam potegao ručnu na ravnom kod pruge. Jednog iz Krnjine ekipe zaustavi ista glinska milicija, al u brdu. Dečko potegne ručnu, stane. Popio je čitavo, dade dokumente milicajcu. Ručna popusti, slabo je držala. "Fićo" krenu unazad. Njemu se učini da se milicajac udaljava od njega:

- Eeejj, kud si ti poša' s mojim dokumentima !?

Kad iz Gline ujutro ideš kući skoro pa uvijek je magla. Uz cestu samo jošići i zukva. Sjećam se jednom dal od ruma il od guste magle sletio sam sa asfalta tamo negdje blizu Steve Jarčova, al srećom na staru makadamsku cestu. Kad se ja samo "aviona" i redova jabuka u Čemernici dočepam, sunce mi sine. Plava ptica samo plovi...

 

To vam se uvijek tako dogodi, po napasti. Kad dođe kakva važna, kompromitirajuća pošta to nikad vama ne dođe prvom u ruke. Došao Mićo poštar na "kolibriću". Donio plavu kovertu, preporučenu. Tata potpisasvojim gizdavim rukopisom starog knjigovođe. Otvori kovertu.

Željko Kresojević, sin Mihaila. Rođen u Vojniću, 08. oktobra 1958. godine, adresa stanovanja: Vergaševa 49 ... blalablaaaaa... po pragrafu tom i tom, Zakona o prekršijama... Mic... Kažnjava se oduzimanjem vozačke dozvole na tri mjeseca i novčanom kaznom od ... šta ja znam.

Došao ja kući. Tati viri plava koverta iz zadnjega džepa. Radne 'lače su tu, na nogama buce. Obukao je moju žutu adidasovu trenirku sa tri crne crte, k'o Bruce Lee. Na glavi crvena "gusarska" marama za kosu sa kašmirskim dezenom (u njoj se i spava da se "kokotica" ne sjebe). Ne ispituje me, ne komentira. Za divno čudo. Jedino me pita što je to bilo, zbog čega.

- Jebi ga, kako je bilo. Lako. Ja se nešto zamislio, vozim se kroz Glinu. Nisam vidio crveno. Proša' kroz raskršće. Iza mene milicija. Što ću ja reći? Da nisam proša, eli?

Dobio ja konačno dozvolu nazad. Vesel brate. Sad će Žeka desni anšlag, pa preko Biljega. Žagamo tata i ja drva. Spremamo se za zimu. Neku staru gredu uglavlili smo na "magarca". Provlačimo onu starinjsku žagu naizmjenično. Jednom ćaća stade. Reko, natrčali smo na neki čava' ili klin. Tata nakrivi malo glavu, nadignu svoju crvenu "gusarsku" maramu:

- Jeba ga ti... Pa u Glini nema semafora !!!
Dobrojtro !