Momak sa Banije

Prošle su godine i za Boška sam čuo sasvim slučajno. Guglajući po internetu, naiđem na Turističko udruženje u Umagu i kod njih na njegovu adresu i telefon. Bi mi veoma drago. Sigurno je bio jedan od njihovih članova za izdavanje stanova. Naravno, odmah ga pozovem i „pošteno“ se ispričasmo.

Iako je zagazio već u 87-mu godinu, još uvek se ne da. Nikad ne kuka, nego mu, kad se čujemo, uvek onaj njegov neki specifičan grleni veseo naglasak u glasu i smeh. I, kad god se javi telefonom, ne predstavi se imenom, nego: „Ovde momak sa Banije“ i tek onda doda i njegovu adresu. Još ima oštro oko i aktivan je u lovu, obično na fazane a desi se ponekad i divlja svinja. Refleksi mu nisu otupeli i vozi auto, radi u voćnjaku koji je pored uobičajenog prepuno kivija i nara, pravi čuveno istarsko vino „Malvaziju“. Od ovogodišnje berbe grožđa imaće oko 400 litara vina i komine za dva kazana rakije. Kaže da će biti za buduće turiste, jer oni vole dobru „kapljicu“, a kod njih je tamo skupa.

Veliku kuću sam opslužuje. Čak održava i očevinu u Gornjem Hrastovcu, iako je od Umaga gde sada živi, udaljena oko 400 km. Nedavno je bio i video kuću u kojoj je rođen, staru preko 150 godina. Pravio je još njegov čukunđedan. Bio u Americi i zaradio nešto para. I nakon svih ovih zemljotresa koji su zadesili Baniju, njegova kuća od hrastovine koja je stara toliko godina i pregrmela sve ratove, još uvek čitava. Samo joj poneki crep pao sa krova. Sve doskora je bila i naseljena. Gornji Hrastovac nije bio oduvek tu gde je sada, nego gore na brdu koje su nazivali Venac. A pored njega je reka Sunja. Ime Hrastovac je dobio po velikoj hrastovoj šumi u okolini, mada ima puno i stabala pitomog kestena, naročito prema Kostajnici po kojima je i dobila ime. Po nekim predanjima, i u Gornji i u Donji Hrastovac, naši daleki preci su doselili negde iz Dalmacije.

U braku Damjana Štrbca i Sare Drakulić bio je jedno od četvoro dece, a po ocu je imao još sestru Danicu i brata Miloša, od kojih je mu je ona još u životu. Majka mu je ubijena 11. 1. 1945. u Malom Krčevu sa dva mala sina od dve i od pet godina. Zahvaljujući majčinoj sestri Ani, nekako uspeva da za samo 20-ak minuta izbegne ustaški „srbosek“ pošto su se sklonili u kuću strica Sime. Seća se prizora kada se neko uplakano dete našlo napolju, a jedan od dvojice ustaša je sasuo rafal metaka u to nevinašce. Ta mučna scena ostala mu je u duši i nosiće je dok god bude živ. Sudbina? Verovatno, jer su tada sve živo poklali u Malom Krčevu gde su se zadesili. A imao je samo desetak godina. Možda je zato danas i tako vesele naravi? Kao da time želi da potisne ta strašna vremena.

To je moj dalji rođak Boško Štrbac i već rečeno ga krasi kao čoveka, odaje mu karakter i dušu, poštenje, humanost (nekoliko puta je pokušavao da spase utopljenike), radinost (učestvovao je na nekoliko radnih akcija i dobijao udarničke značke, jednom čak i od Tita), kao i upornost da se opstane, ne predaje, da se ne miri sa nepravdom, da ipak uspe u svemu što je sebi zacrtao. Ali, još od detinjstva, život ga nije mazio.


Osetio je sve strahote i stradanja od ustaškog režima, kada su, u Malom Krčevu stradali i mnogi njegovi rođaci - Štrbac (Damjana) Miloš, rođen 1941, spaljen od ustaša u direktnom teroru, Štrbac (Damjana) Dragan, rođen 1943, spaljen od ustaša 1945. u direktnom teroru, Štrbac (Petra) Stevo, Štrbac (Steve) Sava, rođena 1914, ubijena 1945. u direktnom teroru. Takođe i Štrbac (Petra) Stevo, rođen 1920, poginuo 1944. u NOB-u, Part. odred Banije, Štrbac (Damjana) Miljka, rođena 1914, umrla 1945. u NOB-u, u Borojevićima. Kad je počeo rat, imao je šest godina. Od tog zloglasnog rata sve pamti. I sada vidi Čerkeze i minirane vozove, bežanije u šumu. Ustaše iz mesta Majura, Graboštana i Stubljana su svakog jutra dolazile prugom i kontrolisali da li je minirano. Dolazili su u njihove kuće, a majke i očevi su morali da im spreme doručak. Svugde su pravili strah a prugom je išao oklopni voz, naveče, kada je mrak i pucali na njihovo selo svetlećim mecima. To su radili kada je teretni voz išao sa važnim teretom. Jula 1944. naišla je grupa ustaša, kad su ih partizani dočekali i otvorili paljbu. Tada su ubili dvojicu ustaša. Kada su se ustaše vratile, našli su jednog ubijenog i onda ubili jednog starog čoveka, a njegovu ženu proboli posred vrata bajonetom na pušci. Boškovom komšiji koji je imao jednu drvenu nogu su čupali brkove. Doživeo je mlađani Boško bombardovanje nemačkih „štuka“ 1943. i 1944. Oca Damjana su odveli Italijani 1943. a po povratku, pošto u Hrastovcu nije bilo sigurno živeti, otac i majka su dali Boška sa stokom jednoj familiji u susedno selo Memska. Ali, i tu su se čule nemačke „štuke“ kako nailaze od Kostajnice i bacaju bombe a pucaju mitraljezima. Svud se čuje samo vrisak, a neki objekti gore. Kasnije se pričalo da je to bila osveta ustaša jer su partizani tih dana dočekani i počašćeni uz hranu, kao i da je tada Paveliću bio rođendan. Kod porodice Ratković, U selu Majur je bilo dosta ljudi osuđenih na streljanje. Nedaleko su bile neke jame. Svi su bili vezani žicom i počeli su ih redom ubijati. Ujak Pero Drakulić je uspeo da pobegne i stigao u šume hrastovačke. Tu su mu skinuli sa ruku bodljikavu žicu. Boškovi roditelji Damjan i Sara su odlučili da svi beže u Malo Krčevo kod majčine sestre Ane gde je živela. Ali, već sutradan ustaše prave ofanzivu na okolne šume. To je bio kraj skrivanja, a najviše su stradali u blizini groblja u Hrastovcu. Tu je nastao masakr. Iz Malog Krčeva Boško i sestra Milka odlaze u malo selo Ćorići kod tetke Ane, majčine sestre (kod koje će se kasnije, uz dosta muka oko presedanja iz voza u voz, jer nije imao putnu kartu) naseliti u Zrenjanin, za koji nije ni znao da postoji, niti gde je.

U toj bežaniji, u Kuruzarima, Boško naiđe na nagaznu minu koja je eksplodirala i od siline ga podigla u vazduh, Ali, i tu ga spasio Onaj gore. Ostao je živ. Krenu prema selu u kom je bila tetka Anina ćerka Milena i naiđu na partizane koji su potisnuli ustaše prema Kostajnici. Ipak, vraćaju se u Malo Krčevo. Ustaše opet prave ofanzivu od grada Sunje. Opet u beg prema selu Svinica, a ustaše otvore vatru. Trčalo se i usput padalo, a Boško je tada bio hrabar kao onaj Boško Buha iz filma. No, toga dana ga obori tifus, ali se opet začu neka vojska i on onako bolestan, sa njima krene u ko zna već koju bežaniju. Troje ubiše ustaše i spališe ih, a troje ostadoše živi. Među njima i Boško. Ustaše su došle od Graboštana u Veliko Krčevo, pa u Malo Krčevo. Bilo ih je dosta u kući Zobića, kad najednom se privuku ustaše i bace dve bombe. Izginu ih većina. Ostaše samo oni koji su se podvukli pod krevete. Istrči malo dete, a jedan ustaša ga ubi. Kuća je zapaljena, Na svu sreću, Boškovi su tada bili kod tetke u selu Svinjac. I njena kuća je isto bila u plamenu, ali su po dolasku gasili i uvukli se u sobe koje su još bile čitave. Na nesreću tu su izgorela i Boškova dva mala brata i majka. Otac Damjan, sestra Milka i Boško našli su se u Kuruzarima. Bilo je još nekoliko komšija i crkva gde su prenoćili. Sutradan rano, nastavak. Boška još drži tifus. Čim mu bi bolje, otac ga upita da li bi hteo da bude sluga kod nekog starijeg čoveka, Hrvata. To je samo Boško znao kako mu je bilo. Pristane a otac je imao samo ćerku Milku na hrani. Ustaše su dolazile u jutarnjim satima. Kod starog, na cesti, čekao je oca Damjana i sestru Milku. Tada je bilo poslednje bežanje. Pucalo se na sve strane. Mislili su, ako ustaše dođu, biće krvi do kolena. Ali, partizani su ih držali pod kontrolom. Rat je gotov. 3. maja stigli su u njihov Hrastovac i našli kuću „na nogama“, ali nepokrivenu, bez crepa, vrata i prozora. 1945. vojska popravila kuću. Svud okolo zaostale granate. Topovske. Boško ih demontira i izlaže se opasnosti da pogine. Dobri anđeli ga čuvaju i kazali mu da je dosta sa tim granatama.

Završio je 4-ti razred osnovne škole u Hrastovcu. Sin ujaka Pere, Dragan, koji je bio napredni omladinac i živeo u Zagrebu, upisuje ga u Industrijsku školu „Nikola Tesla“, s tim što je morao polagati prijemni ispit, za koji ga je on i spremao. Sve što je čuo od Dragana, prenosio je ostalima. Nije bio sebičan da misli samo na sebe. Išlo se 4 sata u školu, 4 na praksu. Međutim, došlo je do neslaganja majstora i Boška, i on napušta Zagreb sa samo 20 dinara u džepu. Stigao je na Željezničku stanicu u Zagrebu i pitao se šta dalje. Imao je adresu tetke Ane u Zrenjaninu, a da nije ni znao gde je to. Uputio se tamo. A sa tetkom je ko zna kako došao do Zrenjanina. Tu, u Zrenjaninu, kasnije izučava stolarski zanat i zapošljava se u tadašnjoj Fabrici nameštaja „Žarko Zrenjanin“, koja je građena još za vremena AU Monarhije. Usput, postaje i jedan od poznatijih imena Rvačkog kluba „Proleter“, koji je nedavno obeležio stogodišnjicu postojanja i izdao monografiju. U njoj se nalazi i Boškovo ime i fotografija među 411 rvača koji su prodefilovali ovim klubom za ovih 100-tinu proteklih godina. Nisu ga zaboravili. U istom klubu su boksovali i čuveni Branislav Simić. Vojislav Tabački, Darko Nišavić...

To je bila samo jedna njegova potreba da se isprazni i ljubav prema sportu, koja se kod Boška javila posle svih onih ustaških strahota. Uzalud je pokušavao da ih se otarasi. Ali, on mlad, u najboljim godinama, a para malo, sem one radničke plate iz fabrike. Ni onda se nije žalio. Živeo je par meseci kod tetke u nekom dvorišnom stanu, koja je sa mužem i ćerkom stanovala pored groblja. Tu je pomagao teči, po potrebi kopao rake za umrle i nailazio na ko zna čije losti. Kad je trebalo, bio je i zvonar u obližnjoj kapeli. Jednom se pretrglo uže i zvono umalo da ga ubije. Opet ga pogledao Onaj gore i sačuvao. Zatim je godinama stanovao u internatu i bio zadovoljan i time što mu je život do tada dao. A i kasniji životni put, nakon svega proživljenog u detinjstvu, mu je bio dosta trnovit.


Od Zrenjanina do mog rodnog Aleksandrova je tada još postojala uskotračna pruga, a između nje i telefonskih bandera uska staza za bicikliste. Pored nje je bio makadamski drum, a sa obe njegove strane su bila stara stabla crnog i belog duda, kao vetrobran od čuvenih banatskih košava. E, tom stazom je tada mlađani Boško biciklom prelazio 37 km i isto toliko nazad, da bi nas ponekad vikendom posetio. Bio mu je to kao neki trening. Naime, moja baba po ocu se isto prezivala Štrbac i bila mu je rođaka. Ne znam kakva. Veli da smo on i ja braća. Tada sam imao nekih 11 – 12 godina i sećam se da mu je moj otac i pored svoje sirotinje uvek dao poneki dinar. Nije to bilo puno, ali Boško to nikad nije zaboravio, što ćemo videti kasnije.

Od svoje skromne plate, odvajao je kad god je i koliko mogao i želeo da se osamostali. Tamo negde iza stare bolnice, već na periferiji, u Zelenom Polju, kupio je manji plac i počeo da zida kuću. Za početak, omanju, ali njegovu. Snalazio se kako je znao i umeo. U Fabrici nameštaja u kojoj je radio, došlo je do požara i nakon gašenja, mnogi su čistili cigle od maltera, među njima i Boško. Od onoga što su uradili, pola je pripadalo njima, a pola fabrici. Pravio je i ćerpič i zidao jedan red ciglom, a drugi ćerpičem. I tako do kraja. Sam je kopao bunar dubine od osam i po metara. Pomagali mu drugovi i kolege jedino kad su mu cigle dostavljali. Izlagao se opasnosti da ga zemlja potopi u već nadolazećoj vodi. Sam Bog ga odozgo pogledao i sačuvao kao i mnogo puta do tada. Dobrom čoveku i sreća i Bog pomažu. I, naravno, zaštitnik njegovih predaka, Sveti Nikola.

Sa mojim ocem sam u par navrata, uskotračnim vozom „ćirom“ odlazio Bošku u posetu. Kupio čak i radio aparat „Tesla“, što je u ono vreme bila retkost. Imao je i hobi. Uvek je uz sebe nosio i fotoaparat koji je kupio negde napolju, kad je odlazio u inostranstvo na rvačka takmičenja. Slikao nas. I zahvaljujući njemu, ostale su sačuvane obe moje roditeljske kuće. I ona koju je napravio još moj deda nakon koloniziranja 1922, a i druga, koju je otac kupio. Nestalo još odavno i roditelja i tih dveju kuća, ali su fotografije ostale da me podsećaju na detinjstvo. Ne kaže se zalud da slika govori više od hiljadu reči.

Radan i vredan, poželi još više. Odlazi u Nemačku 1966. godine kao gastarbajter i 1970. godine se tamo ženi Marijom, ženom sa poreklom iz jugoistočnog dela Banata. Proveli su tamo skoro čitav radni vek i zaradili lepu svotu maraka. Decu im Bog nije podario. Verovatno su zbog toga ugađali jedno drugom u svemu. Ona njega nazivala „Momak“, a on nju „Debela“, iako nije bila baš tog gabarita. Od zarađenog novca tamo, kupuju najpre plac u Umagu, u Istri, gde su došli 1964. godine. 1997. postavljaju prvu ploču i nastave sa gradnjom divne dvospratnice sa četiri apartmana. Nije bio zadovoljan ni dobijenim projektom, a ni radnicima koji su mu je gradili od kamena i počeo je po nekom svom projektu. Naučio i kamen da kleše i da zida bez ičije pomoći. Stariju kuću sa okućnicom i voćnjakom (gde je sada smestio stolarsku radionicu sa potrebnim alatom), jedva je uspeo da kupi na licitaciji. Kaže, jedva, jer se u kovertu stavljala ponuđena svota. Niko nije znao koja, pošto su tu kuću želeli mnogi moćnici. 2006. godine umre mu njegova Marija. Sve što ima, stekao je sa njom. Podigao je spomenik i njoj i sebi. Obilazi on svoju „Debelu“ i razgovara sa njom kako mu je. Ali joj govori i da mu se još ne žuri kod nje. Zna on da će ga „tamo“ ona čekati.


Ostavši sam, leti izdaje apartmane već stalnoj klijenteli iz Slovenije i Austrije (zbog blizine i umereno tople klime). Bude poneko i iz Slovačke. Još uvek potpuno sam održava obe kuće, menja posteljinu, kreše palme, neguje cveće u dvorištu, provoza turiste svojim čamcem sa snažnim „Džonson“ motorom, i, gosti mu se nikad nisu žalili. Za njega i u ovim godinama nije nikakav problem da autom skokne preko, u Trst i da kupi sve što mu je potrebno.

Pre nekoliko godina je svratio i do nas. Ima sestru od strica Sime, udatu u Srpski Krstur (20-tak km od Sente), a tu je bio prekomandovan. U mornarici se onda služilo tri godine. Najpre je bio u Puli pa u rečnoj mornarici. Kaže da je tada vojnim brodićem sam dolazio u Sentu radi snabdevanja jedinice neophodnim potrepštinama, da je usput često bacao mreže u Tisu i hvatao kečige, somove, smuđeve… Baš nas je obradovao, ali se nije zadržao duže jer je žurio još kod polusestre u Borču. No, obećao je da će nas opet posetiti. I ja mu verujem.

Čujemo se često telefonom i ono što je najčudnije, svake godine s proleća ili jeseni, kad se završi turistička sezona, pošalje nam po 400 evra. Kaže, „to nas časti za sladoled“. Pretpostavljam da je svakom od nas četvoro namenio po 100 evra i ja tako i podelim. Uzalud ga kritikujem zbog toga i govorim mu da imamo da živimo sasvim normalno, ali, ne vredi. Odgovara mi stalno isto. Da on ima i više nego što mu treba i da još pamti kad mu je moj dobri otac odvajao od svoje sirotinje i davao nešto novca kad mu je bilo najpotrebnije. Šta ću? Ućutim.

Ali ga i upitam da li zna za onu Erinu pesmu „I sve što sam stek'o, potrošiće neko?“ Odgovara da zna i slatko se ismejemo. Ima on još polusestru i decu braće i sestara koji su se razbežali po svetu, verovatno kao i Marijini. Ostaće im ponešto Štrbčevine od Boška i Marije.

I ovaj zapis iz njihovih života.