Proljetni divan u zidanci

- Šta t je ćeri, esi l pobenvala, zijaš na sav glas kroz tu kukuljcu, zvoni do navr sela, čuješ li ti mene, slazi niz te štige.

- Majo moja, pušti me još malo, baš mi je ođe dobro. Vidiš da m je periljak u rukama, raulje kraj mene, a naratci na nogama, neću pobjeći, eto me brzo nazad u kufinju.

- Ladi se kuća, nije nam zidanca nabačena, oklen bi, eto nam kuća kaj ćaba, zatvaraj pendžer, piri pravo u kućarak. Đe s pometla kilarcu, baš me zanima kolko je pile teško.

- Još nije promaka.

- A ko to nije promaka, jadna nebila?

- Ne smijem ti ni kajsti, ti š nama: on je zjakan i vurdupina, nikvu školu nije završio, tako s mi zvoncala lani za Nikolcu, tebi nijedan neće biti dobar.

- Znam ja šta vidim i divanim. Van, koga čekaš?

- Dragana.

- Zato mene pita mater mu za tebe. Otkad to gledanje traje?

- Od onog najvećeg snijega, kad je on grn vuko našijem sokakom i uz našu avliju, pa se nasandrljio na lopatu, ne miče se, sve zapitkuje el mi ladno, a ja čistim sirkovom metlom ispod stepenica. Zato se nako brzo i raspala, čudi me da ti nisi svatla.

- Ćeri moja, napuntat će ga neko da t se omili, a ondak će ga odvući kaka gradska flićka.

- Neće majo, neće.


- Kas ga vidla zadnji put?

- Jučerke. Kad sam se vraćala od krava. Šake mu pune crvenije šlama, vadi iz džepova, kaže: dobro s ove godne rodle, znam da ji voliš, donijet ću ti i sjutra. Sve sam spora koraka do kuće klipsala. Al eto jutroske kiše, neće ji valjda smlatti, nije bilo pirljevne, sam da ne popadaju, sad je uprav timorna.

- Zato se men učinlo da t je lice gubavo. El to on?

- Est! Mano m je, znam ja zašto sam virla kroz kukuljcu.

- Ulaz sad u sobu.

- Oću, evo me, ode ja pristaljati ručak, ništa ti majo ne brigaj. Van, najprije ću iz ormana izvadti onu bijelo lugavu opravu da se zdrači, trebaće m večeras. Đe s mi pometla sapinjaču, ne merem je naći, moram je ponijeti.

- Ne zaboravi da te ujtru čekaju rubne i lupetak.

- Morem ja i jedno i drugo, viđećeš. Moram, majko moja, vodti računa ko će đurđevsku rosu omlatti.

- Šta ću jadna kad ti ćaća sazna pa blicikne, kako ć spasti i sebe i tebe.


Jagoda Kljaić