CENA MRTVOG SRBINA
U Kinjačkoj, selu na Baniji, desio se zločin. Pravi zločin. Ne jedan od onih iz arsenala na Markovom trgu.
Hrvatski mupovci i gardisti, prerušeni u unifrme Jugoslovenske armije, upali su u zoru u selo sa dva transportera i pucali u sve što se micalo. Dvadeset treći avgust hiljadu devetsto devedeset prve.
Rezultat: trinaest mrtvih i tridesetak ranjenih civila!
Motivi ove odmazde nad nedužnim srpskim stanovništvom u Kinjačkoj ostaće, verovatno, zauvek tajna. Verovatno je i to učinjeno u ime „demokracije“ i „europske civilizacije“. Jer Srbi nisu Europa. Oni su varvari. Stoka za klanje. Kao 1941!
Spaljene i razrušene kuće. Poubijana stoka, spaljene štale i štagljevi.
Većina ranjenih prenesena je posle u bolnicu u Banjaluci.
“Poručite sinu Radovanu u Australiji da sam nepokretan u bolnici“, rekla je novinarima sedamdesetogodišnja Stoja Jovanić. „On je tamo lekar. Juče mi je bio rođak iz Beograda. Obećao mi je poslati novaca i javiti sinu da dođe. Nemam ni češlja da se počešljam.“
„Ranili su me u kući kroz prozor“, kaže Stevan Relić, takođe sedamdesetogodišnjak.
„Supruga mi je negde među izbeglicama. Verujem da mi je stoka sva uginula, jer niko nije ostao ni u selu ni kod moje kuće. Ako se, i kad se oporavim, ni sam ne znam kuda ću.“
Sijaset sličnih priča.
Mrtvi nisu imali šta da kažu. Oni su ućutali zauvek.
Povodom zločina u Kinjačkoj penzionisani general Jugoslovenske armije Stevan Mirković piše otvoreno pismo svome kolegi, bivšem Titovom generalu Franji Tuđmanu:
„Danas sam na Baniji bio svedok još jednog tvog zločina prema srpskom narodu. Tvoji ’hrabri' vojnici su u selima Kinjačka, Glinski Kut, Trnjaci, Cakore, Glinska Greda i Kosovljan ubili trinaest civila. Jedna od ubijenih je i devojčica Vranešević Željka. U Dvor na Uni preneto je šesnaest ranjenika, većinom šezdesetogodišnjaci, stari ljudi, a šest su žene.
Pročitaj ovo više puta, zlikovče!
Stao si rame uz rame s najvećim zločincima drugog svetskog rata: Hitlerom i Pavelićem i tu ti je sada mesto.
Ne strada na Baniji samo srpski narod već i hrvatski. Banija postaje grobnica mladih Hrvata koje tamo šalješ u uzaludan boj protiv srpskog naroda.
Zapamti: zločin u Kinjačkoj potvrđuje svu opravdanost odluke banijskih Srba (i cele Krajine) - nikad više u hrvatskoj državi...
Znam da ne možeš i da nećeš prestati s ubijanjem, dok te ne stigne kazna koju jedino zaslužuješ, kao ratni zločinac. Nadam se zbog Željka koje su još žive da će to biti što pre.
Danas sam se na mestu gde je nekada bila pravoslavna crkva u Glini poklonio senima davno zaklanih Srba od ustaške ruke. Takav stravičan zločin se više nikada neće ponoviti. Ne zato što ti to ne bi hteo, nego zato što je cela Banija ustala da borbom to spreči.
I pobediće Banija”, napisao je u leta 1991. general Mirković posle hrvatskog zločina u Kinjačkoj, selu u opština Sunja na Baniji.
Iz knjige Vjekoslav Radović „AVETI RATA“, Politika, Beograd 1992
VJEKOSLAV VJEKO RADOVIĆ
Rođen je u Donjoj Kupčini, nedaleko od Zagreba, 1939. godine. Diplomirao je na grupi za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Više godina proveo je kao iseljenik u Sjedinjenim Američkim Državama, gdeje, između ostalog, radio kao urednik Jugoslovenskog radio i TV časa i mesečnika „Vidici“ u Njujorku. Posle žestokih sukoba pripadnici tadašnje ustaške emigracije izvršili su na njega atentat u februaru 1978. godine. „Sada je većina njih u Zagrebu“, kaže Radović.
Po povratku u Jugoslaviju objavio je roman iz emigrantskog života „Neki drugi svet“ (ZAPIS, Beograd, 1980). Bio je dopisnik novinske agencije Rojtersa iz Beograda za koju je izvještavao sa ratišta 1991-1992. godine. U Beogradu je bio pokretač više listove i nedeljnika i njihov urednik, kao i urednik u TANJUGu. Dokomenttovano svedočenje o građanskom ratnu u SFR Jugoslaviji pod naslovom „Aveti rata“ objavio je 1992. godine.
Umro je u Beogradu 2020. godine.
Priredio: S. Dančuo
"Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja"