Predstavljanje Dubrovnika u filmu “Okupacija u 26 slika”

Film “Okupacija u 26 slika” prikazan je 30.5.2024. na Drugom programu RTS. Bila je repriza sutradan 31.5.2024. na Trećem programu RTS bez najave (u programu je pisalo samo film). Dok sam gledao film pokušavao sam da ga analiziram. Vreme u kom je nastao film bila je godina 1978. Titova vlast se hvalila da je njen najveći uspeh bio izmirenje bratskih naroda. U stvari bila je tada diktatura koja je suzbijala svako drugačije mišljenje. Njihovo izmirenje se svodilo na to da je pisalo u udžbenicima da je Jasenovac logor smrti, da su jame betonirane i na njih su stavljeni tekstovi da se tu nalaze žrtve fašističkog terora, bez naznake o nacionalnosti fašista.

Nije snimljen ni jedan film o stradanju žrtava ustaškog terora tokom NDH. Izuzetak koji potvrđuje pravilo bio je film „Deveti krug” sa temom o stradanju jedne Jevrejke u NDH. Vlast se vodila načelom daleko od očiju, daleko od srca. S jedne strane Hrvati se nisu bunili protiv samog postojanja Jugoslavije, a vlast ih nije podsećala na ustaške zločine u NDH. Na primer kultni film “Valter brani Sarajevo” iz 1972. U filmu nije prikazan nijedan ustaša, iako je Maks Luburić upravljao Sarajevom u NDH. Film “Okupacija u 26 slika” odstupa od svih tadašnjih ratnih filmova zbog scena ustaškog iživljavanja u autobusu. Predpostavljam da je komunistička vlast posle Maspoka htela da podseti hrvatsku javnost da može da prikazuje ustaške zločine na filmovima ako se budu bunili protiv Jugoslavije. Film je opet bio izuzetak koji je potvrđivao pravilo.

U svemu ostalom film je bio u matrici ideologije tadašnje kinematografije. Iako je film sniman po knjizi Mate Jakšića “Dubrovnik 1941” , koji je bio Srbin katolik, u filmu skoro da nema Srba. U filmu se spominju samo Italijani, Hrvati, Jevreji, Rusi i jedan Čeh. Glavne ličnosti bile su Hrvat Niko, Italijan Toni i Jevrejin Miho. Predratni život je prikazan kao idila koju preseca rat. U tom delu film najviše odstupa od stvarnosti. U Zetskoj banovini u Dubrovniku Matica srpska i nacionalna društva (srpska i jugoslovenska) organizovali su kulturne manifestacije, hrvatski separatisti organizovali su demonstracije protiv svega jugoslovenskog. Posle sporazuma 1939. Dubrovnik je prvi put bio deo Banovine Hrvatske gde je trajala hajka na sve jugoslovensko i srpsko. U Dubrovniku je bilo brojno sokolsko društvo, koje se našlo na udaru vlasti HSS. Vlast HSS je pristalice Jugoslavije otpuštala. Masa sveta morala je da se iseli iz Dubrovnika. Ne samo pravoslavni, nego i katolici i muslimani. Vlast HSS je vršila pritisak na radnike Srbe katolike vršeći hapšenja u kojima su uz policiju učestvovali članovi Zaštite. Ekstreman elemenat kako je srpski list “Dubrovnik” nazivao ustaše manifestovao je po ulicama slaveći Pavelića i protestujući prilikom posete bana Šubašića. Posebno im je smetao spomenik kralju Petru I u Dubrovniku.

U srpskom listu “Dubrovnik” isticali su da su to bili radnici koji su došli u grad i samo su bili zaposleni u Dubrovniku. Ispisivali su svoje parole po zidovima. Sve to nije bila nikakva idila. Ali onda se nije moglo predstaviti u filmu da su ustaše bile malobrojni izrodi hrvatskog naroda. Glavni deo filma je vreme okupacije. Tad je počinjala drama u filmu. Od glavnih ličnosti Italijan postaje fašista, Hrvat antifašista koji se sa ocem priklanja komunistima, a Jevrejin je žrtva rasnih zakona. Natpis na vratima na ulazu u školu mačevanja pod novim režimom bio je “Jevrejima i psima ulaz zabranjen”. Oduzimana im je imovina i morali su da nose oznake da su Jevreji. U filmu je predstavljeno stradanje Jevreja. Nisu tada samo komunisti bili antifašiste. Uz komuniste postojale su u tadašnjem Dubrovniku i pristalice Kraljevine Jugoslavije, koje se u filmu ne spominju. U filmu postoje Italijani koji se priklanjaju tada fašističkoj Italiji, Hrvati u ustaškim uniformama i ruski emigranti. Srba u filmu ima jedino u žrtvama iz autobusa.


Uglavnom su bili anonimni, sem žandarma koji je tražio da im se sudi po zakonu. Ustaša je kao odgovor čitao naredbu u kome se spominju Srbi bez obzira na veroispovest, da ih mogu odmah pobiti. Ostalim Srbima, koji su ostali anonimni, je ukucan ekser u glavu. Ustaše su prozivale Jevreje i Hrvate. Niko od ustaša u autobusu nije ni pitao da li ima Srba. Srbin kao žandar može u filmu da podseća na to da su po komunistima žandari bili nosioci velikosrpske hegemonije. Put borbe protiv zla u filmu jeste da Hrvat Niko zajedno sa Jevrejinom Mihom, koji je uspeo da pobegne iz autobusa, odlaze u partizane, dok je glavni fašist Italijan Toni ubijen. Pošto je Nikova sestra Ana bila udata za Tonija i čekala njegovo dete, to je značilo da se mogao očekivati nastavak filma u budućnosti.

Komunistička vlast je posle rata oduzela bogatijim Srbima imovinu. Uprkos tome da su Srbi a najviše Srbi katolici žive u Dubrovniku, da je sam film sniman po knjizi Srbina katolika, njih nigde nema u filmu ako izuzmemo jedino putnike u autobusu. U tome je film “Okupacija u 26 slika” sledio tadašnju politiku hrvatskog komunističkog rukovodstva. Po njima Srba u Dubrovniku nema. To što je RTS prikazala film dan za danom dva puta može da znači da nastavljaju da slede parolu “Posle Tita Tito”. Prikazivanjem filma ponovo propagiraju ideologiju po kojoj je film snimljen. U Sarajevu je otvoren Muzej filma “Valter brani Sarajevo”. Na kablovskoj postoji hrvatski kanal Klasik, koji prikazuje jugoslovenske filmove snimljene kako pre tako i posle Drugog svetskog rata. U Beogradu se filmovi snimljeni pre Drugog svetskog rata mogu videti samo u Kinoteci naročito prilikom Festivala nitratnog filma koji počinje 6.6.2004. u 20 časova. Po programu 6 i 7. 6. 2024. prikazuju se između ostalog i filmovi snimljeni pre Drugog svetskog rata.


Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije