Litijum i budućnost

Zlato je promenilo Kaliforniju, nafta je Bliski istok podigla na pijedestal i osigurala mu meku moć u svetu, a da li će litijum, novi globalno važan hemijski elemant promeniti Srbiju?

Jadarit je neradioaktivni mineral bele boje, otkriven 2004. godine kod Loznice (ležište Jadar), a mineraloška asocijacija uvela ga je kao novi mineral 2006. godine. Ime je dobio po reci Jadar.

Mineral jadarit sadrži dva hemijska elementa: bor i drugi, redak, ali danas dragocen elemenat – litijum, o kome će biti reči u tekstu.

Ko poseduje sirovinske resurse, biće gospodar sveta! Dugo je ta, prikriveno militantna rečenica o sirovinama prisutna u svetskoj politici i medijima. To potvrđuje situacija sa Rusijom, najprostranijom zemljom na planeti koja ima velike sirovinske resurse, ali se politički i ekonomski opredelila za politiku BRIKS-a, grupi zemalja koje suvereno deluju na stvaranju novog međunarodnog političkog i ekonomskog poretka.

Zadržimo se još na Rusiji, zemlji koja poseduje najveće rudno bogatstvo, racionalno ga troši i prodaje, ali postavlja se i pitanje – da li su resursi i njena kob? Rudna bogatstva širom sveta mnogo se eksploatišu, a tamo gde matične zemlje investiciono zavise od bogatih zemalja, uglavnom SAD-a i Evropske unije, resursi se troše nemilice. Afričke zemlje su najbolji primer u borbi protiv kolonijalizma, kontinentalno se poltički bude i postepeno piklanjaju politici BRIKS-a. Rusija kao velika sila nema takvih problema, ali Amerika, Evropska unija i NATO koriste dvogodišnji ratni sukob Ukrajine i Rusije upravo zbog ruskih resursa, vodeći protiv nje politiku izolacije sa 20.000 raznih nivioa sankcija.

Decenijama su krojeni zapadni planovi da se Rusija rasparča, bez obzira na sudbinu naroda koji žive na tom ogromnom prostoru. Zapad se uveliko priprema za otvoreni rat sa Rusijom, s prikrivenom idejom da rat, osim Ukrajine, vode ruske susedne zemlje koje su u evropskom graničnom delu sve članice NATO pakta. Rusija se tome usešno suprotstavljala, upravo zahvaljujući svojim sirovinama koje vešto koristi za spoljnu trgovinu i sopstvene proizvodne i vojne potrebe.

Obaveštajne službe zapadnih sila, trošeći velika sredstva, dugo operativno rade da se sukobe Rusija i Kina. Očigledno je da su ruska i kineska kontraobaveštajna služba otkrile te zapadne tajne planove i za svoju odbranu, kao dve evroazijske sile, sačinile bezbedonosni sporazum o zajedničkom delovanju koji uspešno funkcioniše. Kina ima svojih rudnih resursa, ali nedovoljno za ekonomiju koja je u velikoj ekspanziji i uveliko koristi ruske sirovine. Ukoliko bi Kina bilo šta pokrenula protiv Rusije, sekla bi, metaforično rečeno, najbolju granu na kojoj sedi. Zaključak je: između Rusije i Kine nikada neće izbiti rat. Kineska racionalnost i nekoliko hiljada godina kaljena mudrost dobro uočava – ukoliko poklekne ili padne Rusija, sledi zapadni napad na Kinu.

Sirovine su usko vezane za čovekov razvoj i napredak uopšte. I što su bila veća saznanja, a kasnije otkrića, povećavala se potreba za eksploatacijom sirovina. Tako je od pojave najgenijalnijeg čovekovog otkrića – TOČKA. Istoričari tvrde da se pojavio u peto milenijumu p.n.e. i da je otkrićem vezan za grnčarsko kolo. Točak je uštedeo čovekovo vreme i ubrzao mobilnost, posebno u prevozu i trgovini. Zašto se govori o točku? I točak je napravljen od sirovine – drveta ili kamena. Kada je čovek spoznao ulogu sirovine, napredak i povećanje standarda bili su nezaustavljivi. Tako je do danas. Čovek je duhom i telom vezan za sirovine. Bez sirovina stao bi život. Sve što je čovek napravio, od kašike do brzih vozova, aviona, medicinskih aparata, telefona, hidrocentrala, atomskih centrala itd; stvoreno je eksploatacijom sirovine – površinskim i podzemnim rudarenjem.

Kao ljubitelj čiste prirode, ali ne i ekologista (ekologista je pripadnik pokreta protiv zagađivanja prirodne sredine, u nekim zemljama organizovani su u tzv. zelene partije i imaju poslanike u parlamentu), mogu predložiti: da celu planetu Zemlju proglasimo za nacionalni park. Možda bi sa aspekta „zelenih“ to bio dobar predlog. A, da li je to realno, da li je to moguće? Niti je realno, niti je moguće. Tim činom zaustavio bi se život. Prestale bi se koristiti sirovine i zaustavila bi se industrijska proizvodnja. Osim proizvodnje, zaustavio bi se rad škola, fakulteta, bolnica itd. Zaustavljanjem života, zaustavila bi se i evolucija čovekove misli, jer bez korišćenja sirovina i uopšte prirodnih bogatstava, stala bi nauka, koja je do danas imala svoj stepenast razvoj. Bez nauke, duboko vezane za sirovine, stao bi i razvojni čovekov put. Spoj naučne misli i korišćenje prirodnih resursa usmerio je Nikolu Teslu, Mariju Kiri, Edisona, Mihaila Pupina i druge velike naučnike prema otkrićima koja su čoveka uvodila u moderan život.

Zato je pravo čudo da usled nove tehnologije koju rigorozni propisi obavezuju na očuvanje i zaštitu prirodne sredine, zemlje, vode, vazduha, sumnjamo u čoveka da će ispuniti dužnost i obavezu poštovanja visokih standarda kod rudarenja.

Prema nalazištu „Jadar“ i naročito retkom elementu, kakav je litijum, država i građani moraju biti zahvalni i velika je rudarska sreća da je pronađen u Srbiji. Sa aspekta ekonomija to je svetski ključni hemijski element za dalji razvoj industrijske proizvodnje. U Srbiji, kao u svetu, vode se intenzivne, ali i uzavrele polemike oko korišćenja litijuma koje su ponekad i besmislene. Litijum je bazična sirovina za srpske litijumske baterije koje će dobiti svoj ekološki pasoš i sama ta činjenica garantuje ekološku proizvodnju. Naša zemlja poseduje kvantitet i kvalitet litijuma za eksploataciju, a rudarenje je podzemno, znači potpuno blisko ekološkim propisima. I za jalovinu ima rešenje. Posle obrade sirovine jalovina se može vratiti natrag u rudnik.

Tekstom ne ulazim u trenutne političke rasprave oko buduće eksploatacije litijuma, koje su očito potaknute iz inostranstva što kalja obraz Srbije. Ovakva nalazišta retkih sirovina su od kapitalne važnosti za svaku ekonomiju, i ako nema društvene saglasnosti unutar zemlje, izvor su nesigurnosti.

Rasprave o ekološkoj zaštiti prirodne sredine su korisne, ali politizacija o istoj temi je izlišna, obzirom da je država sa Evropskom unijom potpisala Memorandum o razumevanju o strateško partnersvu o održivim sirovinama.

Treba napomenuti da samo suverene i nezavisne zemlje kontrolišu svoje rudne resurse, što Srbija potpuno čini, jer država na čelu sa Vladom kontroliše eksploataciju sirovina. To potvrđuje i potpisani memorandum o obaveznim ekološkim standardima kod eksploatacije i otpada. Ukoliko ekološki standardi izostanu, eksploatacije neće biti.

U svakom slučaju, Srbija će eksploatisati litijum. Ako nam, blago rečeno, patriotski razum zaspe, eksploatisaće ga neko sa strane, što bi za državu bilo pogubno.

„Nešto se iza brda valja!“, vreme brzo prolazi, kosmičkim okom gledano, ubrzano stiže i daleka budućnost. Život, uopšte, ne smemo gledati samo kroz svoj, nego i kroz život naših potomaka – unuka. Unuci su došli iz budućnosti, jer će mnogi životom ući u dvadeset drugi vek. Maštajmo o deset, dvadeset generacija naših potomaka u budućnosti. Šta ih očekuje, jer vreme neumitno poput reke teče. Da li će smisao života tražiti samo na Zemlji ili će ga tražiti na nekoj drugoj planeti.

Nauka je uvek išla ispred vremena i tačno određivala tokove života. Evo, šta o budućnosti i sirovinama naučno i matematički precizno kaže srpski matematičar, astronom, klimatolog i geofizičar, Miluti Milanković u svom čuvenom i popularnom književnom delu „Kro vasionu i vekove“, glava XXIX, naslova Jedan stari amfiteatar, Život zvezda, Sudbina zemlje:

„No, oko godine 6000 po Hristovom rođenju, zadesiće čovečanstvo jedan težak udar. Svi odžaci koji će se dotle načičkati po zemlji prestaće da se puše, a sve kalorične mašine i motori obustaviće svoj posao. Opšti štrajk? Nije, nešto gore. Nestalo je goriva! To će sigurno da nastupi. Račun je vrlo jednostavan... valja samo celokupnu količinu zemljinog rudnog blaga u uglju i petroleumu podeliti sa godišnjom potrošnjom.“

Proračun naučnika Milutina Milankovića je neumoljiv. Matematički gledano, takva je sudbina svih sirovina na Zemlji. Broj stanovnika na Zemlji je na svom demografskom vrhuncu, pa se i potrošnja povećava. Ipak, čovek je uvek pronalazio prava rešenja. Pravovremeno se odvažio i na put u svemir (Jurij Gagarin 1961. godine). Možda je i tamo čovekova kuća. Treba verovati u čovekov um.

Čedo Vukmirović