Sokolsko društvo Nevesinje

Srpski Sokoli osnivali su pobratime u Bosni i Hercegovini. Župa je podržavala sokolsko-pobratimski rad u bosanskoj Krajini i Hercegovini. Preko malih sletova u Priboju, kod manastira Moštanice i Tavne, u Nevesinju i u Trebinju došlo se postepeno do grandioznog sleta u Sarajevu 1912 godine. (1) U toku leta 1910 godine bili su mesni sletovi : slet kod manastira Moštanice za okrug banjalučki; slet u Priboju za okrug tuzlanski i slet u Nevesinju za okrug mostarski. Tadašnji župski načelnik Stevo Žakula opisujući te sletove istakao je : „Miliji su nam ti naši sletovi, jer su specifično naši, sa svim našim vrlinama i manama. U njima sam vidio našega Marka, što je kadar da se baci topuzinom od šeset i šest oka, ali i onoga Marka što je spreman da se za inat poturči“. Prilikom proslave Prosvejetine desetogodišnjice u septembru 1912 godine u Sarajevu nastupala su sva sokolska i pobratimska društva iz Bosne i Hercegovine u zajedničkom izvođenju vežbi sa praškog sleta. Opšta organizacija, nastup i izvođenje vežbi izazvali su divljenje ne samo kod domaćeg sveta nego i među predstavnicima državne vlasti. Naročito interesovanje pobudili su „Pobratimi“ koje su doveli Čedo Milić iz Hercegovine i Vlado Malić iz Bosanske Krajine. Uspeh sokola i pobratima pobudio je istovremeno kod predstavnika vlasti sumnju čemu vodi rad i organizacija sokola. (2)

Pred balkanski rat u Hercegovini je bilo nekoliko četa pobratima i to : u Fojnici, Surićima i Bojištu (Nevesinje). (3) Srpski Soko u Nevesinju je zajedno sa Srpskim Sokolom iz Mostara priredio Sokolski Javan Čas 3 avgusta 1919 godine u opštinskoj bašti sa programom od 10 tačaka. Od Gornjo-Hercegovačkog Srpskog Sokolskog sleta u Nevesinju 1910 godine nije bila održana nijedna sokolska svečanost koja bi bila ravna Javnom Času, a daleko je prevazišla slet u tehničkom pogledu. Pored brojnih sokola i sokolica istupila su prvi put jača odeljenja Nevesinjskog sokolskog podmladka, ženskog i muškog. Prvi su bili obučeni u žensko srbijansko odelo, a drugi u odelo češkog podmlatka. Podmladak se obrazovao 10 dana pre zabave i izašao je spreman sa slobodnom vežbom i time dao povoda prijateljima Sokolstva da veruju u preporod našeg sokolskog života putem obaveznog i sveopštog organizovanja školske omladine u sokolska društva.

Na javnom času iz Mostara učestvovalo je 37 sokola i 32 sokolice. Na spravama, razboju i vratilu vežbalo je odeljenje vežbača Mostarskog sokola. Najotmeniji deo programa izvele su sokolice vežbajući dve svoje vežbe sa spravama i jednu slobodnu vežbu. Prvi sastav slobodne vežbe za VII. Svesokolski Slet u Pragu 1920 godine izvođen je sa malim izuzetkom dobro i ako je bio naučen za kratko vreme. Sokolske zabave morale su biti strogo sokolske bez prodaje alkoholnih pića i uobičajene terevenke, ali ipak vesele. Javni čas otvorio je brat dr. Pero Mandić govorom, istakavši zadatke sokolstva pre rata i zadatke novog ujedinjenog sokolstva posle rata. U svom govoru dotakao se najglavnijih zaključaka Vidovdanskog Saborau Novom Sadu. Dr. Savo Salatić završio je javni čas sa svojim poučnim predavanjem o štetnosti alkohola i značaju pobratimskih društava. Mostarskim sokolima trebala je da bude nagrada za posetu Nevesinjskom sokolu, ako Nevesinjski sokoli otpočnu svestrano svoj rad i pomnoži svoje proređene redove i time da podstreka Gatačkom sokolu, da se i on trgne iz sna, i da dogodine proslave jubilej desetgodišnje sletske proslave. (4)

Župska konstituirajuća skupština održana je u Mostaru 28. marta 1920. Na poziv mostarskog društva okupila su se društva sa teritorija dodeljenog župi Mostar od Sokolskog sabora u Novom Sadu 1919. Društva su pristupala : Kotor, Konjic, Čapljina, Gacko, Nevesinje, Herceg Novi, Bijela, Zelenika, Bileća, Prozor, Trebinje, Ljubinje, Ljubuški, Metković, Tivat-Lastva, dok su se društva Đenović i Dubrovnik ogradila, da će pristupiti župi Mostar, ako ne bude osnovana posebna župa za Južno Primorje sa sedištem u Dubrovniku, a tome je pristupilo i društvo Risan. Ubrzo su se sve poteškoće izgladile i prva župska konstituirajuća skupština mogla je da radi i da konstatuje pristup 22 društva. Posle skupštine pristupila su u sastav župe Avtovac i Janjina, tako da je župa imala 24 društva. Pristupilo se oživljavanju društava koja su postojala pre rata. Na VII Svesokolski slet u Pragu župa je poslala 163 vežbača, 30 vežbačica i 73 člana. Posle sleta u Pragu župa je razvila intenzivan rad u svim pravcima obraćajući se u prvom redu selu, jer su smatrali da je glavni oslonac sokolstva selo. (5) U Sokolskom društvu u Nevesinju izabrani su : Starešina dr. Vladimir Gaćinović, zamenik starešine Lavoslav Vajs, tajnik Jovan Šupić, blagajnik Danilo Rakić, načelnik Jozo Stilinović, zamenik vođe Ljubomir Vuković. Odbornici su bili : Pero Perišić i Kosta Mihajlović. Gospodar Petar Kovačević. Revizori računa : Danilo Lažetić, Miloš Radoš i Danica Gaćinović.(6) Godine 1926. držala su tečajeve Sokolska društva Metković, Nevesinje, Kotor, Đenović, Cetinje i Podgorica. Godine 1927. držala su tečajeve društva Nikšić, Dubrovnik, Korčula, Cetinje, Blato, Mostar, Nevesinje, Opuzen i Stolac. (7) Sokolska župa Aleksa Šantić, počela akciju da organizuje sokolske čete po selima. Starešina župe Čedo Milić obišao je sokolska društva u Nevesinju, Gacku i Antovcu, da bi se rad sokolskih društava u okolini tih mesta proširi, da sokoli iz varoši postanu apostoli nacionalnog rada na selima. (8)

Starosta Sokolskog saveza Gangl je posle skupštine župe Mostar u Hercegnovom posetio sokolska društva u Đenoviću, Kotoru, Mostaru i Nevesinju. Pratio ga je župski starosta Čedo Milić zajedno sa župskim i društvenim funkcionerima. Da se uveri o stanju na selu posetili su seljačke sokolske čete iz Udrežnja, Miljevca, Krekova i Bijenja. Starešine seljačkih sokolskih četa pozdravili su ih iskreno i bratski. Starosta Saveza Gangl uverio se da beda naroda na području mostarske župe, veća u svojoj zbilji, nego što se mogla opisati rečima. Miljutin Žerajić, starosta sokolske čete u Miljevcu, rekao je Ganglu da pozdravljaju potomci nevesinjskih ustanika po njemu svu braću na severu zemlje, pozdravljaju Istru, Goricu, Trst, uvek spremni, da će protiv svakomu i za svakoga učiniti svoju bratsku sokolsku dužnost. Seljačke sokolske čete konačno su se zgrnule u Kifinom selu, gde su Gangl i oni sa njim zborovali i čuli sve bolesti naroda, koji je mogao izdržati samo još do Đurđev dana, dok ne potroši poslednje trave i poslednjeg zrna, od ustiju otkinuta – za seme. U svom članku u Glasniku pitao se Gangl “Koga neka hrani seljak : ili sebe ili svoju decu ili kravicu ili konjića, koji su mu sada jedina pomoć u očajnoj borbi za opstanak? Milostinje neće od nikoga, očekuju i mole samo bratsku pomoć. ... Na toj osnovi tačno smo se dogovorili, kako će brat starosta Čedo Milić deliti potpore. ... leti već danas od sela do sela, prosuđuje položaj svakog pojedinca i izdaje bonove za prijem najnužnije pomoći, koju svako lako digne ili u Mostaru ili u Nevesinju, prema tome kud je kome bliži put. Oni, koje glad tišti za grlo i koji sa strahom gledaju bednu svoju decu, saglašuju s takvim načinom delenja pomoći, koji je najpravedniji i o kojem smo uvereni, da ni zrno neće biti podeljeno nikome inače nego na temelju bratstva i pravednosti.” U svom apelu od 12 marta 1928. koji je izašao na naslovnoj strani „Sokolskog glasnika“ od 15 marta 1928. Gangl je na samom kraju istakao : “Dokle nije utešena hercegovačka sirotinja, toliko vremena nitko od nas ne može imati ni veselja ni užitka ! ... Sprečimo katastrofu! U pomoć! Novčane pošiljke pošaljite odmah pod geslom “Bratska pomoć” na naslov : Brat Čedo Milić, starosta sokolske župe, Mostar.” (9)
Prilikom proslave Hercegovačkog ustanka otkriven je spomenik kralju Petru I i hercegovačkim ustanicima 28 avgusta 1928 godine, uz prisustvo naroda iz svih sela Hercegovine. Ujutro, 26 avgusta održana je viteška utakmica za prvenstvo i kraljev veliki srebrno-zlatni venac. između sokolskih četa koje su pripadale Sokolskom društvu Nevesinje. Svaka četa dala je jedo odeljenje od 6 članova, koji su se takmičili u slobodnoj vežbi, skoku u dalj iz zaleta, skoku u dalj s mesta, bacanju kamena sa ramena i trčanjuna 100 metara. Učestvovale su čete iz Udrežnja, Miljevaca, Bijenja, Biograda i Krekova. Pobedila je četa iz Udrežnja. Ranom zorom 28.avgusta 1928. krenule su povorke naroda iz šuma i brežujaka ka Nevesinju. Na čelu su išle sokolske čete, konjanici i barjaktari. Stari ratnici su bili srećni što je ceo narod posle 53 godine slavio herojska dela njihove mladosti. Liturgija je počela u 6 sati ujutro na nevesinjskom polju pred preko 25.000 naroda. Činodejstvovalo je 12 sveštenika i 2 vladike. Posle molitve održan je parastos poginulim ustanicima, a zatim je obavljeno sečenje krsnog kolača 32 pešadijskog “Nevesinjskog” puka, koji je uzeo za svoju krsnu slavu dan početka Nevesinjskog ustanka. Kraljev izaslanik, đeneral Milivoje Čadević, komandant Jadranske divizijske oblasti, predao je zameniku starešine Sokolske župe “Aleksa Šantić” dr. Pavi Cankiu kraljev dar, Srebrno-zlatni venac, da ga preda četi pobednici. Prilikom predaje kraljevog venca četi pobednici dr. Pavo je u svom govoru istakao da je unuk Crnog Đorđa dao vidna dokaza da ceni Sokolstvo, priznavajući mu konstruktivan rad i pozitivne rezultate. To je bilo priznanje bratskoj snošljivosti i samopregoru, koji su živeli u srcima sokola u doba materijalizma, kada mnogi zaslepljeni sitnicama, krveći se divljački, zaboravljajući rod, pleme i ujedinjenje, koji su bili pozvani da siju ljubav. Posle je bilo svečano razvijanje i predaja zastava sokolskim četama nevesinjskog društva. Pet sokolskih starešina je pred postrojenim četama razvilo nove zastave, predajući ih u ruke starim živim ustanicima. Brat Canki istakao je : “U ime starešinstva Župe predajem zastave sokolskim četama u Bijenji, Biogradu, Krekovima, Miljevcu i Udrežnju, uveren, da ih predajem u dobre ruke. S njima Vam Župa i čitavo Sokolstvo naše, poklanja svoje srce, jer u selu, u zdravom seljačkom telu i još čistoj duši seljaka vidi najbolje garancije za uspeh sokolskog rada. Ove zastave, koje je u sestrinskoj ljubavi izradila i poklonila dična Sokolica, supruga našeg župskog starešine, naša draga sestra Ljubica Milićeva, ove naše zastave, ... držite visoko neka vijore na vetru, neka prkose svim nepogodama i olujama i neka Vam vazda lebdi pred očima kao jaki podstrek u radu za konačno dovršenje velikog dela našeg preporoda i duhovnog stapanja našeg. Jer ujedinjenje naše računajući sa istorijskim oprekama raznim socijalnim i ekonomskim prilikama i nakon strahota velikoga rata moralo je naići na trzavice. ... . Naš rad je težak, ogromno je neobrađeno polje, guste i neprohodne šikare i šume prepune su divljeg zverinja besnog na sve Dobro i Lepo, spremno da nas zaskoći svakog časa i svojim otrovnim zubom kida sve ono, što je vekovima stvoreno krvlju Mučenika. Zmije sikću, a zverad divlja u svome egoizmu, u svojoj mržnji i zlobi prkosno hara po tome polju, ... .” U 10 časova počelo je osvećenje spomenika u prisustvu kraljevog izaslanika Milivoja Čadevića, izaslanika kraljevske vlade minista dr. Vlade Andrića, izaslanika Sokolskog Saveza Čede Milića, izaslanika Narodne Odbrane đenerala Colovića, izaslanka Prosvete Vasilija Grđića i drugih izaslanika i predstavnika kulturnih i viteških ustanova iz cele države. Kad se obavilo osvećenje i kad je kraljev izaslanik povukao zavesu ukazao se “Spomenik Slobode” uz klicanje naroda i grmljavinu topova. U istom času mnogobrojni avioni su kružili i bacali hiljade raznih letaka sa tekstom kao ovaj : Omladino! “Veliki ljudi nisu ni veliki bogataši, ni veliki znanci, već su veliki ljudi oni, koji mnogo dobrih dela učiniše svome narodu.” Posle su govornici zborili o značaju Nevesinjske puške. Posle svečanosti počeo je defile vojske, sokolskih četa i svih sokola po kategorijama. (10)

U Izveštaju načelnika na sednici starešinstva župe Mostar istaknuto je da je od 25 društava u župi 15 održalo naraštajski dani to : Nevesinje, Avtovac, Stolac, Blato, Korčula, Velaluka, Vrgorac, Čapljina, Gacko, Tomislavgrad, Mostar, Dubrovnik, Metković i Trebinje. Ukupno je u tim društvima istupilo na naraštajskom uranku i u svečanoj povorci 1253 svih kategorija. Javne vežbe naraštaja bile su kao proba za prvi naraštajski slet, koji je održan u Dubrovniku u maju 1928. Na akademijama održana su predavanja o temi “Važnost sokolskog naraštaja za otadžbinu i Sokolstvo”. (11)
U društvima i četama Sokolske župe Mostar prikazivani su poučni filmovi. Župski prosvetni odbor prikazao je 1933. u Imotskom, Mostaru (3 puta za učesnike IV tečaja za vođe sokolskih četa), Divinu (2 puta prilikom svečanosti razvijanja četne zastave), Nevesinju, Gacku, Avtovcu i Nadinićima 4 poučna filma sa predavanjima. Prikazani su filmovi : „Bolje je znati nego imati”, „Pošast”, „Birtija” i „Alkoholizam i tuberkuloza”. Filmove je i 1933. Župskom prosvetnom odboru davao na raspolaganje Dom Narodnog zdravlja u Mostaru. Prikazivanjima je u 10 četa prisustvovalo 1.457 lica zajedno sa osobama iz okolnih sokolskih četa. U sokolskim četama društva Mostar filmove je prikazivao prosvetni odbor društva uz saradnju članova ŽPO. Osim prikazivanja filmova župa je sarađivala sa Domom Narodnog zdravlja u rasturanju poučno-propagandnog materijala za socijalno-higijensko, poljoprivredno i zadružno vaspitanje širokih narodnih slojeva. Sem aktivnosti ŽPO u sokolskim društvima Bileća, Čapljina, Gacko, Konjic, Mostar, Nevesinje, Stolac i Trebinje poverenik Prosvjetnog filma iz Beograda prikazivao je film o IX Svesokolskom sletu u Pragu. Na tim prikazivanjima bilo je prisutno oko 5.000 učenika škola, 1.000 vojnika i oko 600 drugih gledalaca. (12)

Muzika Sokolskog društva Stolac je od 18 do 20 avgusta 1934 godine napravila turneju Bileća – Avtovac - Nevesinje. U Oficirskom domu priredili su 18 avgusta 1934 godine koncert sa 14 tačaka, većinom karišika, narodnih popevaka i nacionalnih komada. Neke tačke morale su biti ponovljene, a naročito se publici svidela „Sevdalijada“ od Samela Ćaćkeza. Društvo Bileća je izvršilo sve pripreme te je bilo pri ruci vodstvu turneje za zajedničko prenoćište i ostale potrebe. Muzika je 19 avgusta 1934 godine rano ujutro osvanula u Avtovcu, gde su po pozivu Sokolskog društva Avtovac učestvovali u prenosu kostiju 32 mučenika, koji su bili od austrijskih vlasti 1914-1916 godine pohvatani i obešeni. Ovoj nacionalnoj manifestaciji prisustvovalo je osim bana Zetske banovine brata Muje Sočice i mnogobrojnih delegacija nekoliko hiljada naroda iz bliže i dalje okoline. Sem toga muzika je učestvovala u zajedničkoj javnoj vežbi Sokolskih društava Gacko i Avtovac kao i na akademiji. Na povratku u Stolac 20 avgusta 1934 godine priređen je u Nevesinju koncert u bašči hotela „Nevesinje“. I Sokolsko društvo u Nevesinju bilo im je pri ruci i izvršilo je sve pripreme i udesilo zajedničko prenoćište za odmor braće muzičara. (13)

U Nevesinju je 28.avgusta 1935. održan sastanak između zagrebačkih studenata, predstavnika Sokolske župe, sokolskih društava i seoskih četa. Na sastanku je rešeno da se u buduće vrši zajednički izbor objekata rada. (14) Na drugom zajedničkom sastanku održanom krajem avgusta 1935. u Mostaru i Nevesinju studenti i seoski sokoli istakli su da smatraju „rad na selu najsvetijom službom narodu” citirajući reči kralja Aleksandra. U selu Bojištima bio je izvor vode Ljeljinak. Za dvadeset dana rada u selu Bojištima studenti su iskopali 150 m dug kanal i montirali željezne cevi, koje im je poklonila nevesinjska opština. Bilo je mesta gde je kanal prosecan kroz kamen. Po starom običaju mobi dolazili su seljaci iz drugih sela da pomognu “modroj legiji”. Jedan od seoskih dobrovoljaca, član seoske čete Novica Soldo pričao je da nije video tvrđih ljudi : „Dok krampom komad pećine ne odbije, ne prestaje”. Izrađena su 2 rezervoara, česma i korita za pojenje stoke i pranje rublja. Koristili su je stanovnici Bojišta i planinci iz srezova Stolac i Ljubuški, koji su vodili stoku na ispašu u Crvanj. Potrošeno je 4.000 kg cementa. Radili su vodu za selo Batkovići i za 4-5 okolnih sela i prolaznike iz Humnine za planinu, koji su gonili stoku na Morine, Crvanj. Dugim kanalom povezano je 19 manjih i većih vrela. Sprovedena je drenaža. Od česme iskopan je odvodni kanal dug stotinu metara i visok mestimično 1.80 m. Vodom iz kanala natapale su se sve okolne ledine. Dovodni i odvodni kanal i korita sa česmom izrađeni su od armiranog betona. Rad je bio otežan zbog nepropusne zemlje (gnjilavice), koja se iz kanala nije mogla izbacivati lopatama, već su odvaljivani komadi odstranjivani rukama. Na tom mestu studenti su radili bosi i u vodi. Pomogli su članovi seoskih sokolskih četa iz Batkovića u dovozu peska, kamena i ostalog materijala. Jovan Tepurić ustupio je svoju kuću studentima za prenoćište. Treća voda na kojoj su studenti radili zvala se Brborača. (15) Student filozofije Nasuh N. Gagović istakao je da posle završenog rada u virovitičkom srezu među ratnim dobrovoljcima, studentska četa se zaputila u Hercegovinu, da zadnje dane svog raspusta žrtvuje hercegovačkom seljaku. Pošli su sa pustara na granici sa Mađarskom, i krenuli u Nevesinje. Hercegovci su se čudili da „gospoda studenti” kopaju po blatu i u kamenu i istražuju u njima vodu. U istinitost studentskog rada su se uverili već prvo jutro, kada su videli „gospodu studente” kako sa motikama i krampovima odlaze na rad. Jedna grupa je istraživala vodu i pravila česme u Ljeljinaku, koji je bio dvadesetak minuta pešačkog hoda bio udaljen od Nevesinja, a druga grupa u Kovačicama, kod sela Batkovića, oko 5 kilometara od Nevesinja. Na oba mesta nalazila se po jedna stublina, odakle je voda sasvim malo oticala. U istu stublinu zavlačila je njušku i ovca i koza, konj i vo, naginjao se i pio seljak, nošena je voda u po dva-tri sela. Posle dugog istraživanja pronašli su u Ljeljinaku u pesku ili kamenu tragove vode. Kopalo se i gde god se kap našla, rešeno je da se odvede cevima na čistinu i uredi da može služiti ljudima i stoci. (16) Časopis „Sokolska prosveta“ od septembra 1937. doneo je fotografije radova na uređenju vode u Nevesinju i završetku radova na vodi Viteškog kralja Aleksandra I Ujedinitelja u mestu Baćina-Konjic. (17) Dva studenta iz čete Veljko Bregovac i Vojislav Ristić, nakon svršenog dela u selima Nevesinja pošli su peške na Oplenac, da se poklone sjeni kralja Aleksandra. (18)

U Mostaru je 6.juna 1937. otkriven i osvećen Spomenik zahvalnosti streljanim srpskim seljacima : Janku Iveziću iz sela Zovog Dola kod Nevesinja, Tripku Zupcu iz sela Postoljana kod Nevesinja, Simi Crnogorcu iz sela Dulića kod Gacka i Đorđu Bartolu iz Gacka. Sokolska župa Mostar rešila je da kao prvu zadužbinu u okviru Sokolske Petrove petoletke podigne Spomenik zahvalnosti streljanim i obešenim Srbima u Mostaru. Na dan otkrivanja spomenika veliki deo Mostara je bio ukrašen zastavama. U Mostar su došle seoske sokolske čete iz bliže i dalje okoline i to pešice i na konjima. U povorci su bile sve kategorije sokolskog članstva i druga kulturno-nacionalna društva. Kada je povorka stigla do spomenika, podignutog na južnoj strani Mostara, tu se već nalazila vojska i brojno građanstvo, predstavnici vlasti i nacionalno-kulturnih ustanova. Spomenik su osvetili pravoslavni sveštenici u prisustvu zastupnika episkopa zahumsko-hercegovačkog, arhijerejskog namesnika Vujovića. Paroh Pejanović održao je kratak govor. Posle njega govorio je starešina župa Čeda Milić. Čeda Milić zamolio je predstavnika mostarske opštine da čuva prvi javni spomenik u Mostaru. Potpredsednik mostarske opštine Đorđe Labalo primio je spomenik na čuvanje. Na spomenik vence su položili dr.Milorad Dragić u ime Saveza sokola, zatim Đorđe Peško, banski većnik, u ime bana Primorske banovine i u ime Srpske pravoslavne opštine iz Mostara; Anto Tomović, u ime Sokolskog društva Nevesinje iz čijeg su kraja dvojica streljani; Ćiril Vovoda u ime Narodne odbrane; Radoslav Ilić u ime dobrovoljaca iz Mostara; Tatko Palavestra u ime Četničkog udrženja iz Mostara i Veljko Šišnjevac, predsednik opštine iz Gacka. (19)

U časopisu „Nedeljnim ilustracijama“ pisali su i o Nevesinju. Istakli su da Nevesinje iako malo mesto ima pododbore svih većih prosvetnih i kulturnih društava, a i srpsko pjevačko društvo „Zastavu“, streljačku družinu, smučarski klub i dva fudbalska kluba. Najače od svih njih bilo je sokolsko društvo. Srpsko pjevačko društvo „Zastava“ skoro svake nedelje priređivalo je ples. Kolo jahača „Njegoš Zeta“ priređivalo je po dve–tri konjske trke preko leta. (20) Odredi koji su se sastojali od vojnih begunaca, pripadnika Seljačke straže i Građanske zaštite HSS napali su 10. aprila 1941. vojsku u Mostaru, Gabeli i Čapljini. Čedo Milić, starešina Sokolske župe Mostar, je u Nevesinju slao pozive da viđeniji ljudi i momci, koji još nisu mobilisani u vojsku, dođu u grad, da se naoružaju i idu u Mostar. (21)

Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka sa sedištem u Sarajevu radila je na osnivanju pobratima. Priredili su Gornjo-Hercegovački Srpski Sokolski slet u Nevesinju 1910 godine. Posle zabrane tokom Prvog svetskog rata obnovljen je rad i organizovana Sokolska župa Mostar. Sokolska župa Aleksa Šantić, počela akciju da organizuje sokolske čete po selima. Sokoli su prikupljali pomoć i pomagali tokom gladi u Hercegovini. Prilikom proslave Hercegovačkog ustanka otkriven je spomenik kralju Petru I i hercegovačkim ustanicima 28 avgusta 1928 godine, uz prisustvo naroda iz svih sela Hercegovine. U društvima i četama Sokolske župe Mostar prikazivani su poučni filmovi. Studentske radne čete pomagale su u kaptiranju izvora i kopanju bunara. Sokolska župa Mostar rešila je da kao prvu zadužbinu u okviru Sokolske Petrove petoletke podigne Spomenik zahvalnosti streljanim i obešenim Srbima u Mostaru. Uz Sokolsko društvo u Nevesinju delovala su i druga društva. U Aprilskom ratu 1941 godine sokoli su se borili protiv Zaštite.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. Stevan Žakula, „Sokolovanje Bosne i Hercegovine“, „Spomenica II Pokrajinskog sleta Sokola Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1909-1914-1934“, str. 19-21;
2. Jovo Popović, Sarajevo, „Historijat srpskih sokolskih društava u Bosni i Hercegovini od 1900 – 1914“, „Spomenica II Pokrajinskog sleta Sokola Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1909-1914-1934“, str. 30-35;
3. „Od pobratima do sokolskih četa“, „Spomenica II Pokrajinskog sleta Sokola Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1909-1914-1934“, str. 110. 111, 112, 113;
4. Č. Milić, „Javan Čas „Srpskog Nevesinjskog sokola”, „Sokolski Glasnik“, Zagreb, br. 8, 9 i 10, str. 438, 439;
5. „Sokolska župa Mostar”, „Spomenica II pokrajinskog sleta Sokola Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu, Sarajevo, 1934, str. 100,101;
6. „Sokolska župa u Mostaru”, „Sokolski Glasnik“, Zagreb, 1921, br. 3, str. 90, 91;
7. „Sokolska župa Mostar”, „Slavensko sokolstvo”, Beograd,1930, str. 124, 125;
8. „Organizovanje Sokola po selima”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, januar,februar i mart 1927, br. 1,2 i 3, str. 26;
9. „Braćo i sestre, u pomoć!”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 15.marta 1928, br. 6, str. 35;
10. „Sjajna manifestacija Sokolske Misli u selima Hercegovine”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 15 oktobra 1928, br. 20, str. 125, 126;
11. Petar Čolić, načelnik, „Tehnički rad župe Mostar”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 15 novembra 1928, br. 22, str. 138;
12. „Rad Sokolske župe Mostar u godini 1933”, Sarajevo, 1934, str. 100, 101, 103, 143;
13. „Stolac“, „Iz naših župa društava i četa“, „Sokolski Glasnik“, Ljubljana, 7 septembar 1934, br. 37, str.4;
14. „Zagrebački studenti i hercegovački Sokoli za radenu saradnju”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 6 septembar 1935, br. 33, str. 2;
15. B. Krčum, Mostar, „Zagrebački studenti i hercegovački Sokoli na zajedničkom delu za narod”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 27 septembra 1935, br. 36, str. 1;
16. Nasuh N. Gagović, stud. filoz, „Studentske mišice i hercegovački kamen”, „Knjiga za sokolsko selo”, Mostar, septembar 1935, br. 7, str. 10, 11;
17. Radmilo Grđić, „Delo i žrtva“, „Sokolska prosveta“, Beograd, septembar 1937, br. 7, str.268-272;
18. E.L.Gangl, „Sokolstvo Kralju Mučeniku”, „Knjiga za sokolsko selo”, Mostar, Oktobar-Novembar 1935, br. 8-9, str. 2;
19. „Sokolski spomenik streljanim Srbima u Mostaru podigla je Sokolska župa Mostar”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 12 juni 1937, br. 18, str. 1;
20. „Prijepolje, Nevesinje, Itebej“, „Nedeljne ilustracije“, Beograd, br. 33, str. 15,16;
Vlado Ivković, ,,Nevesinje 1941”, Mostar, 1980, str. 53;