Beseda na svečanom uručenјu jubilarne, desete nagrade ''Sava Mrkalj''
Nenad Grujičić
Nenad Grujičić
Život i delo Save Mrkalјa! O, kako jednostavno i patetično zvuči ova sintagma sa uskličnikom na kraju. Međutim, i jedno i drugo, i život i delo Save Mrkalјa, nepojamnog su paradoksa i sudbine, jedinstveni kaleidoskop iznenađenja i čuda. Toliko svakodnevnog tragizma, s jedne, i umnog trijumfa za večnost, s druge strane. Kao da se radi o dva udalјena i raznorodna bića, bez šanse da se ikada susretnu u jednoj tački.

Aura dečaka iz Sjeničaka sa Korduna, rođenog 1783. godine, potonjeg pesnika, esejiste, polemičara, filologa, poliglote, filozofa, matematičara i naučnika, pretrpela je žestoke udarce i oštećenja, od kojih se u kratkom zemalјskom životu nije mogao oporaviti. Odrastao u Vojnoj krajini gde uši Srba graničara strižu na svaki šušanj, i gde je sve bilo podređeno oprezu na život i smrt, na učestala ratovanja i izgibije za tuđega cara. Stvarnost u znaku ojkačkog trostiha: ''Oj, Krajino, krvava `alјino,/ s krvlјu ručak i s krvlјu večera,/ svak krvave žvaće zalogaje.''

Po fizičkoj konstituciji, sitan i nejak, po umnoj – grandiozan i neponovlјiv, tempirane duševne bombe u krhkom telu, Sava Mrkalј je još od ranog od detinjstva bio izložen hinjenju i udarcima zavičajnih vrsnika. U starinskim igrama, na primer, dečjim i čobanskim – klisanje i kevanje, gde se udara štapom po valјkastom parčetu drveta uvis, to jest štapom goni drvena lopta između sebe, mladi Sava uvek je izvlačio deblјi kraj, bivao ugruvan i šikaniran, nemoćan da se pokaže i dokaže u fizičkom nadgornjavanju. Kod Mrkalјa se izrana stvarao otpor prema grubim i telesno superiornijim dečacima, prema njihovoj dominaciji u svakodnevnim veštinama i situacijama. Taj otpor stvorio je kompleks niže vrednosti na tom planu i Mrkalјevu potrebu da bude najbolјi na drugom, na duhovnom i obrazovnom.

Sava Mrkalј je paradigma genijalnog čoveka, ne samo u Srba. Primer one intelektualne vrste koja, u finiširanju životnih rezultata, nema odnegovan talenat za sopstveni talenat, a pri tome ni konzistentnu duševnu inteligenciju. Po svojim intelektualnim kapacitetima, bio je toliko iznad proseka da je namah izazivao čuđenje i zazubice. Što lјubomorom i nerazumevanjem drugih, što njegovom nepredvidivom naravi i inaćenjem do čegrsti, gubio je psihički oslonac u svome složenom biću i postajao neko drugi, ponajpre samome sebi.

Kod većine lјudi smatran je izgublјenim i ludim, krajiški rečeno, blentavim. Ni institucije nisu znale šta će s njim, da li da ga prihvate ili odbace. Očas je s njima u razumevanju i savezu, očas u sukobu i potpunom razmimoilaženju. Otpor okoline na svakom koraku, te zavist koja prerasta u mržnju, sprečavali su da Sava Mrkalј za života postane svetionik svoga vremena. Tome je, dakako, i sam, rekosmo, doprineo neukrotivom emocijom i przničenjem. Može se i przničiti u javnom životu, ali mora postojati svest o dometima i svrsi toga przničenja, mora u takvom delovanju svetlucati bar mrvica diplomatskog dara, pogotovo, u živom u razgovoru sa lјudima. Mrkalјevo ne uzimanje u obzir čovekove pokvarenosti i licemerja, to jest lјudske ambivalencije u svakodnevnom životu, tu oko njega, za vratom i na dohvat ruke, i potrebe da se on pritom postavi u ulogu goluba ili zmije, koštalo ga je uzlazne linije u karijeri i konačnog trijumfa.

U šesnaestoj godini života oslobođen vojne službe, a već u sedamnaestoj, u Gospiću, bio učitelј đacima starijim od sebe tri-četiri ili čak sedam-osam godina. Neki su bili i brkati, svi redom regruti za razna austrijska ratišta. Niko ga nije uzimao za ozbilјno, služio im je za posprdu. Nјegovo golemo znanje ličilo im je na sumanutost i koještariju. Čuvši da ovi đaci odbijaju da slušaju Mrkalјa i njegova predavanja, da ga uopšte ne uvažavaju, bogati trgovci i crkva izbegavali su da mu plaćaju obećane novce.

Napustio je Gospić i razočaran lutao nekoliko godina bez traga i belega. Našao se, zatim, iznenada u Zagrebu kao, gle, pohađač arhigimnazije, sada stariji od đaka onoliko koliko su bili učenici od njega u Gospiću. S tim što on sada u Zagrebu nije bio učitelј, već obični gimnazijalac. Ovi đaci poticali su iz franjevačkih i jezuitskih škola, temelјni u osnovnom znanju, ali ne mari Mrkalј, opet je najbolјi, najodličniji, superioran u odnosu na sve ostale. Posmatrali su ga sa čuđenjem, na mahove i sa divlјenjem. To su bila negovana, pa i razmažena deca zagrebačkih purgera i plemića, bogataša i aristokratije, sa svim mogućim privilegijama i prečicama. Siromašan i bez pedigrea, bez igde ikoga svoga, Sava Mrkalј je bio strano i napušteno telo.

Rođen u kući-pletari od kestenovih grana uleplјenih ilovačom-žutulјom, sa hladnim zemlјanim podom bez ikakve podloge, Mrkalј je odrastao kao ruralno biće sa poludivlјim staništem. Zajedno sa roditelјima u krpama, i braćom i sestrama, polugolom sirotinjskom nejači, živeo je ispod trošnog krova koji je pri jačem plјusku i prokišnjavao. Kroz takvu graničarsku izbu promicalo je i zadržavalo se i porodično blago iliti stoka, kravica ili krmača na primer, koja se tu i prasila, i potom navalјivala brnjicom na lјudsko novorođenče u drvenom koritu-kolevci.

I kasnije u životu, uvek podstanar u potleušama i sobicama, u besparici i gladovanju, skrajnuti osobenjak, sa neviđenom motivacijom za naučavanjem, stremio je ka novom sticanju znanja na mnogim polјima. U Budimu nastavlјa visoko školovanje, gde upoznaje mnoge srpske mlade intelektualce, među kojima i Dimitrija Davidovića i Dimitrija Frušića, koji će 1813. godine u Beču pokrenuti ''Novine serbske''. U izabranoj družini intelektualaca, kao ''ukras srpske peštanske sredine'', među onima koji prednjače, i srodan Mrkalјu, bio je mladi Luka Milovanov, rodom iz Srebrenice, koji će kasnije objaviti nesvakidašnje delo o rimovanim rečima u poeziji pod nazivom ''Opit k sličnorečnosti i slogomerju''.

Svestran, darovit za prirodne nauke na čelu sa matematikom, i za sve ostalo što lјudski um može da zahvati, najmanje se očekivalo da će Sava Mrkalј duboku brazdu zaorati na polјu filologije, odnosno, maternjega jezika i pisma.

Objavivši 1810. godine legendarno delo na svega 18 strana, sa dve stranice predgovora, sa ironičnim naslovom, ''Salo debeloga jera libo azbukoprotres'', odmah je privukao pažnju, to jest lavinu negiranja, gde je prednjačila naša crkva – da jeretičkim spisom Sava Mrkalј odvaja Srbe od ''majke Rusije''.

U srpskoj književnosti osamnaestoga veka i s početka devetnaestoga, na planu jezika, vladalo je veliko zamešatelјstvo sa mnogo nefunkcionalnosti i proizvolјnosti u upotrebi jezika i pisma. U ćiriličnoj azbuci sa 46 znakova, u upotrebi su bili srpskoslovenski, (prosto)narodni, ruskoslovenski i slavenosrpski (građanski) jezik. Sava Mrkalј je radikalno zasekao azbuku i odbacio 20 suvišnih slova. On kaže: ''Za jezik jedan, toliko pismena (to jest slova) treba koliko zvučića (glasova) imadu sve njegove proste reči.'' I dodao ono čuveno: ''Piši kako što govoriš.'' To će Vuk Stefanović Karadžić preuzeti kao svoj manifest. Kao intelektualac multikulturnih dometa, Mrkalј je znao za viziju germanskog gramatičara i filologa Johana Kristofa Adelunga (1732-1806), koji je ustvari izmislio to ortografsko pravilo, postavio ga teorijski: ''Piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano.''

Sava MrkaljSava MrkaljKoji mesec po objavlјivanju ''Sala debeloga jera'', Mrkalј se prvi put susreće sa Karadžićem, u Pešti (Sava ima 27, a Vuk 23 godine). Iako poreklom iz udalјenih srpskih pokrajina, oba govore ijekavskim narečjem. Stvorio se blagonaklon i pun razumevanja savez dvojice mladih prijatelјa, izuzetnih Srba.

Videvši Mrkalјevo čudo, ''Salo debeloga jera libo azbukoprotres'', Vuk Karadžić se namah oduševio: ''Ovo rješenje g. Mrkalјa je tako istinito i tako jasno da ga svaki Serblјin, koji zdrav razum ima i bespristrasno suditi oće, mora odobriti.''

I kada se očekivalo da će Sava Mrkalј kapitalizovati svoje nesvakidašnje delo i latiti se odgovornih poslova u konkretnom životu uz podršku konačno stečenih prijatelјa, on se nakon devet meseci od pojave ''Azbukoprotresa'' neobjašnjivo povlači i odlazi u pravoslavni manastir Gomirje u Gorskom Kotaru. Svoju molbu za prijem u manastirsko batstvo ispisuje na crkvenoslovenskom jeziku, upečatlјivim kaligrafskim rukopisom, gde se njegovo prezime piše kao: Merkalio. Gotovo da se umilјava crkvi koja ga odmah, bez iskušeničkog iskustva, proizvodi u monaha Julijana.

Posle nemilosnog napada na Mrkalјevo delo, crkva mu, dakle, pruža ruku, i na neki način zaustavlјa u dalјim naučnim naumima, jer je najavlјivao i novu knjigu, ''jezikoprotres'', studiju o srpskom jeziku, a potom i gramatiku. Neki su pomišlјali da će u manastiru imati mira da završi to delo, pa se zato našao među monasima. Međutim, tek tu nailazi na prepreke, otvara se klupko problema iz rane mladosti, ponovo je ignorisan i ponižavan. Cereći mu se u lice, kaluđeri ga šikaniraju sa uvredlјivim predlozima – ''da salom debeloga jera namaže svoje cipele''.

Grešni poput svih lјudi, kaluđeri mu podmeću razne spletke i opadavaju ga kod episkopa govoreći da ih '' prokleti Mrkalј'' fizički napada i tuče, da je na njih čak bacio kamen od deset kila. Na Mrkalјevu zabezeknutost time šta sve čovek čoveku može činiti, i to pod manastirskim svodom, bratija još više pojačava pritisak, a vrh crkve ćuti. Nakon dve godine provedene u Gomirju, videvši da mu tu nema stanka, pogružen u teško razočarenje i čamotinju duha, Julijan skida kaluđersku odoru i beži u beli svet. Čitalac ovih redova pomislio bi da će Mrkalј odmah u Peštu, da će se vratiti na vedre staze svoga života, u grad gde je bio stekao znatan broj pristalica među srpskim intelektualcima. Ali ne, on odlazi u nepozanto. Luta, propada i životari. Svaki dan leže i ustaje sa nemirima koji počinju mentalno da ga nagrizaju. No ipak, u tih dvadeset godina pustolovnog života obigrao je mnoge krajeve gde žive Srbi. Zarađuje ponešto crkavice za goli život radeći kao slobodni učitelј od danas do sutra. Bio je u Turskoj, odnosno u Hercegovini, Bosni i Srbiji, koje su tada bile pod osmanlijskim jataganom. Zatim u Dalmaciji, u Krupi i Šibeniku, pa onda u Vrginmostu, Glini i Karlovcu, zatim u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, u Šapcu, u Banatu, pa opet u zavičaju.

U Karlovcu predaje latinski jezik jednom učitelјu crtanja, i u trenutku neobjašnjivog rastrojstva poteže nož na njega. Odmah bude okovan u teške bukagije i zatvoren, a ubrzo smešten u bolnicu. Posle kakvog-takvog oporavka, vojne vlasti u dva navrata, 1826. i 1829. godine, pokušavaju da umilostive crkvu da ponovo primi Mrkalјa u neki od fruškogorskih manastira, da tu molitveno tihuje i izbegne razarajuću depresiju. Međutim, mitropolit Stratimirivić i arhimandrit Lukijan Mušicki nemaju milosti. Stratimirović navodi da je Mrkalј već bio u tri manastira: Sveti Đurađ, Gomirje i Jazak, i da je u svakom, ''plahovit i nepodnošlјiv'', vređao monahe. Nije pomogao ni Mrkalјev sonet posvećen Lukijanu Mušickom 1828. godine.

Kao što je poznato, u bolnici Mrkalј je napisao čuvenu pesmu pod dužim naslovom: ''Sastavlјeno kad u Gornjokarlovačku bolovaonicu dospedo` pobeđen i ostavlјen od svega sveta''. Miodrag Pavlović, ovu pesmu pod izmenjenim naslovom, ''More zala ovi je svet'', uvrstio je u svoju antologiju srpske poezije. Do danas, sačuvano je desetak Mrkalјevih pesama koje je dao Vuku kada ga je ovaj posećivao u bečkoj duševnoj bolnici. Oni razgovaraju razmenjujući pisane cedulјe jer je Mrkalј i ogluveo. Na jednoj Sava pominje Vuku svoj ''pretrgnuti rad u polјu književstva srbskog'', ''želјeznu sudbinu'' i ''strašno gonenije, silno gonenije'' koje mu nije dalo da radi ''znamenito lјudski''.

U Beču je i umro u svojoj pedesetoj, 1833. godine. Ni dan danas ne zna se za grob ili mesto gde je sahranjena čestica tela Save Mrkalјa. Možda se zemni ostaci nalaze u nekoj od opštih grobnica u Beču, koje su nastajale u drugoj polovini devetnaestoga veka širenjem austrijske metropole. No, postoji mišlјenje da je odmah po činu smrti, od strane bolesnika u bečkoj ludnici, Mrkalјevo telo rastrgano, razbacano i razvučeno u bestražje.

Pri tužnom kraju ovoga zapisa, vratimo se na tren delu Save Mrkalјa. Posebnu pažnju zaslužuje jedan stvaralački momenat nesvakidašnje prirode. Sedam godina posle ''Sala debeloga jera...'', u Davidovićevim ''Novinama serbskim'', pojavio se esej Save Mrkalјa ''Palinodija libo odbrana debeloga jera''. Palinodija je pesma ili spis u kojem se poriče nešto uvredlјivo ili negira raniji stav iskazan u nekom delu. To je, dakle, svojevrsni opoziv onoga što je autor ranije mislio i napisao. Tako je, na primer, Ovidije stvorio novo delo, ''Ljubavni lekovi'', da bi porekao lascivni sadržaj iz prethodnog, ''Veština volјenja''.

Konkretno, Mrkalј je u porekao svoje delo ''Salo debeloga jera libo azukoprotres''. Čak je u ''Palinodiji'' na iznenađenje mnogih napisao: ''Ko je kadar tako dobro bez debeloga jera pisati?'' Vrh crkve ignorisao je ovu Mrkalјevu ''metanoju'', ne smatrajući je istinskom. Nјegovi najbliži peštanski prijatelјi i Vuk Karadžić osipaju palјbu po ''Palinodiji'' zastupajući, ustvari, stanovišta iz Mrkalјevog ''Sala debeloga jera''. Bilo je to paradoksalno, čak i apsurdno, da se autor odriče svoga dela, a drugi ga brane i zastupaju. Međutim, filološki stručnjaci, do današnjih dana, poput akademika Aleksandra Mladenovića, i u novom Mrkalјevom delu videli su vrednost i smisao.

Jubilarna, deseta nagrada ''Sava Mrkalj' ove godine pripala je Nenadu Grujičiću
Jubilarna, deseta nagrada ''Sava Mrkalj' ove godine pripala je Nenadu Grujičiću
Setimo se izjava pesnika i pisaca u raznim jezicima i vremenima. Govorili su da bi mogli posle svoga već napisanog i proslavlјenog dela stvoriti drugo iz epicentra prvog, ida to bude bolјe urađeno. Petar II Petrović Nјegoš je rekao da to što je u poeziji stvorio i nije nešto naročito, i da bi mogao nanovo, drugačije i bolјe sve to napisati. Slično je u novije vreme, rekao i češki kontroverzni pisac Vaclav Havel. I ne samo oni.

Genijalni autori imaju pravo na takve misli i odluke, oni mogu iz istog tematskog središta, u novom koncentričnom krugu većeg ili manjeg obima, u novom vektoru sadržaja i forme, sačiniti novo nezavisno umetničko delo. Dakle, oba Mrkalјeva dela mogu, po sebi, autonomno da postoje kao ostvarene celine.

Druga je priča o lјudskim vrlinama i manama, o karakterološkoj i naravskoj, psihološkoj i mentalnoj strukturi bića, o kompleksima i strahovima čoveka. Ne zaboravimo da je Sava Mrkalј u svojoj poeziji dao odgovore na ova pitanja. A poezija je najviši oblik literarne pismenosti, i najdugovečnija. Ponajpre u pomenutoj pesmi, koja počinje stihovima: ''Jao! Jao! Jao trista puta''. Tu su lјudi naslikani kao zveri gore od svih drugih, kao čudovišta opakijih i krvožednijih svojstava od zmije-anakonde, vuka, risa ili lava. Čovek je, peva Mrkalј, ''gad od razna roda''. I dodaje: ''Zlo je mučno sadašnje podneti,/ Zlo nas bivše peče u pameti,/ Buduće već jede nas.'' Mrkalј govori o neuništivosti zla, o zlu koje će nam tek buduće vreme doneti.

Zlo se, dakle, samo primiruje, uspavlјuje na neko vreme, i onda upet budi. Čovek je nosač i katalizator toga zla. Ivo Andrić je zapisao da ''najveće zlo od svih zala je ponovno buđenje'' zla. Andrić je zapisao i ovo: ''Svijet je pun gada, i krštenog i nekrštenog.'' I dodao: ''Zlo i nesreća i nemir među lјudima su stalni i neprolazni''. A Sava Mrkalј, vek i po pre našeg nobelovca, kaže da je ''čovek, strava čoveku''.

Za tragičnog Savu Mrkalјa realna zbilјa nosila je nerešive prepreke i tajne. Ono što je trebalo uprostiti, nije uspevao u svakodnevnom životu sa lјudima. Kao idealista, on je komplikovao. Nije pomoglo ni to što je bio erudita enciklopedijskih raspona, filozof, bogoslov, matematičar, učitelј, besednik, reformator, polemičar, izvanredni poznavalac istorije, logike, fizike, hidrotehnike, arhitekture, metafizike, a uza sve odlično znao francuski, nemački, ruski, jevrejski, italijanski, grčki i mađarski, te starogrčki, latinski i staroslovenski, veoma dobro se snalazeći i u nizu drugih jezika.

Obrazovan i pametan, ali, kako primećuje Gojko Nikoliš, ''nepametan za ovozemalјski život koji od lјudskog stvorenja zahtijeva mnogo lukavosti, gipkosti, prilagodlјivosti, poslušnosti i odricanja od samoga sebe i svojih ideala'', Sava Mrkalј ostaje jedna velika enigma.

Demijurška priroda čoveka oličena je i u Nјegoševom stihu: ''Čovjek čojku tajna je najveća.'' Čovek je biće neshvatlјivih, istovremenih, moći i slabosti. To pokazuje i primer nesvakidašnjeg Srbina iz Gornje Krajine. Iako u znaku zvezde padalice, na nebu srpskoga jezika za sva vremena ostaje svetleći trag nenadmašnog mučenika Save Mrkalјa.

(Pročitano u Biblioteci Grada Beograda, 14. decembra 2017)
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Ukoliko prenosite ovaj tekst na drugi sajt, a Banija Online je naznačena kao izvor / autor teksta, molimo da i to prenesete po mogućnosti sa linkom ka izvornom tekstu.
reklamirajte se cbc