Stanoje leti u nebo

U velikom supermarketu njemu nepoznatog grada koji nikad neće videti umorni glas prodavačice na Voću i povrću je doviknuo - Stanoje, idi na kasu broj osam!

Sneg je sa dovratka u nekom dalekom selu spao na ramena žene koja više nije imala sjaj u očima. Mogla mu je biti majka.
Učiteljica Zora je zadala da crtamo zimsku bajku.
Mama mi je rekla da idu u hotel na doček.
Strmoglavile su na mene te slike kao lavina sa Alpa, blještavi isečci vremena, oprženi daljinom, zgusnuti, izbledeli.

I eto meni danas njega. Beše li meni drug, taj Stanoje?
Pogledom, u gomili, potražih ga.
Čovek koji je žurio ka kasi broj osam ni nalik mu nije. Ne bi imao ni njegove godine niti bi dospeo do živog života.
Bio bi, da jeste, kao i on, ono ubogo Ciganče, najmanje dete na svetu kome su, neokupanom i verovatno gladnom dali da obuče, tako malenom, još manje pantalone i žensku jaknu. Čini mi se da je išao sa nama u odeljenje samo tu jednu godinu, prvu ili drugu po redu.


U centru grada kome uspešno godinama dodeljujem jedan veliki aorist, postojala je ta naša osnovna škola. Mala, u kojoj smo se svi znali, u nekakvom zelenilu, sa 88 ruža za druga Tita. I nedaleko od nje Dom.
Ono mesto gde idu deca koju niko neće.
Nevidljivi svedoci tihih porodičnih tragedija, čuvari strašnih tajni, oni po koje nikad niko nije dolazio i koje su tako uspešno tukli vaspitači da im nikada nismo videli modrice. U okraćalim odelima, zapušteni, većinom gladni, retko okupani, žedni, tužni, izgubljeni.
Družili smo se sa njima. Danas bi imali dijagnoze, psihologe, pedagoge, možda bi ih se neko i setio od boraca za ljudska prava, a možda bi, kao i hiljade njih i sada, ostali večno nevidljivi. Kad bi u školi bila užina, gablec smo je zvali, ozareni su uzimali repete. Čarobna je ta reč. Repete. Setila sam je se, jednom, u kolektivnom smeštaju, kad sam bila izbeglica. Neko je pitao - ima li repete.
Kao Stanoje, najmanje dete na svetu.


Nama, štreberima, dodeljivali su decu koja su slabo učila da im pomognemo oko domaćeg.
Tako je meni, jedne takve godine, pripao Stanoje. I njegove vaške. I njegove male garave ruke koje nisu umele da napišu slova kao što sam ja, štreberka, htela. I moja ubeđenost da sam bolja i od učiteljice. I on kako je tiho, posramljen, rekao - "htio bih ja naučit', Tatjana, al' ja tebe ništa ne razum'jem".

Moja mama mu je dala da jede. Čini mi se da je i otišao u nekim mojim gumenim čizmama, crvenim, Jugoplastika. Učiteljica je posle zvala Dom pa su mu očistili te vaške.
Naučili smo nekako to pisanje i nešto tablice množenja. Uf, kako je bilo zanimljivo umesto lutkama držati slovo Stanoju. Najmanjem detetu na svetu.
Posle, u drugom polugodištu, uveli su dopunsku nastavu, tako se to zvalo, pa ga je preuzela učiteljica pod svoje. Neuspešno.

Po njega nikad niko nije došao. Mi smo rasli, dobijali poklone za Nove godine, letovali po morima, mame su nam vezale bele mašnice, nosili smo petstokečeve i montice, izlazili po diskotekama, putovali, smejali se. Njih su selili po domovima, gurali, izbacivali, gledali im preko glava, okretali oči, sklanjali se. Sa nekima smo se družili, nije to bilo vreme predrasuda već pionira, nismo mi njih tako gledali. Ali oni su morali da gledaju nas, nas koji smo imali sve.
Neke smo zaboravili, zaturili, odlazeći.


Danas, u supermarketu grada koji on nikad neće videti, pao mi je na um Stanoje. Najmanje dete na svetu.
Pre više od četvrt veka, u lokalnom listu grada koji je odavno moj aorist, pročitala sam tokom rata vest da je na crnoj koti poginulo toliko i toliko vojnika koji nisu bili moji i među njima je pisalo njegovo ime.
Nije to bio njegov rat, niti mu je pripadao, ni po čemu. Imao je to pogrešno srpsko ime mobilisano u hrvatsku vojsku da bi popunio kvotu za neki odred, jedinicu i prosto bio glineni golub u svetu koji ga nikad nije ni želeo. A možda mu je to bio put do jednog sigurnog obroka. Ko zna.


Stanoje, najmanje dete na svetu, ko makovo zrno, crn kao ugarak, oči žeravice, glava puna vaški, ništa ne razumije Tatjanu.

Leti, leti u nebo.

---