Kleta čerga banijska

Moj otac, odmeren i tih čovek, rodio se na samom kraju tadašnjeg sveta, na Baniji, u kraju koji je od pamtiveka bio tvrđava Evrope. Tu su se lomile vojske, crtale i prekrajale karte, a živelo teško i teskobno. Nema kuće iz koje neko nije otišao preko okeana, još od početka veka, od železara u Pitsburgu do nepreglednih kanadskih šuma. Sa 11 godina poslaće ga na školovanje u Banjaluku, a đedov će posao familiju odvesti iz Slovinaca zauvek. Njegovo držanje, blistava inteligencija, načitanost i bistrina vodiće ga na način koji mu je bio urođen - da bude soko koji je uvek letio visoko nad tim njivama sa kojih je ponikao i da bude mimo sveta koji mu je trebao biti preodređen ali kog je sa lakoćom nadrastao.

Bio je i ostao mera muškarca kakvih više nema - jedan intelektualac istančanog duha, džentlmen besprekornih manira i roditelj od kog smo dobijali bujicu znanja kog nismo bili ni svesni. Danas, starac od osamdeset godina, još uvek blistavih modrih očiju sa nemirom jadranskih talasa, ostao je meni, njegovoj slaboj tački, jedina mera savršenstva. To je poneo iz kuće u kojoj se rodio.

Njegov đed Stevan, od Kovačevića, iako ne rođeni, između dva rata, ploveći predugo natrpanim brodom krvava dva meseca, u mukama, bolestan i slab, dospeo je nekako do Hamiltona. Od troje dece koje je ostavio iza sebe, dvoje je skončalo život u Drugom svetskom ratu, a njegov sin, moj đed Jovo, uspeo je da preživi Jasenovac. Pred samu smrt, u osvit ovog rata, provela sam sa đedom Jovom dva dana, već skrhanim bolešću koja će ga ubrzo odneti, razgovarajući o logoru. Tada, srednjoškolka, nisam mogla razumeti da ljudi mogu biti zveri. Đed Jovo je govorio tiho, glasom čoveka koga život izdaje, a smrt stiže kao nagrada, o sestri koja je ostala na Gradini, o slobodi koja je čudno pevala, o jaucima koje nikad nije zaboravio, o bezimenima koji su ga u snovima sretali, preklani i prekorni, o tome da nam nešto tamno i strašno kuca na vrata i kako smo gluvi i slepi. Zaslepljeni mirom. I gluvi od lepote.

Stevan, očev đed, u Hamiltonu će steći penziju i starost, preživevši Drugi svetski rat daleko od njegovih strahota i doživevši najgoru kletvu svog ubogog naroda - da nadživi svoje dvoje dece. Kad je odlazio, baba Kata, žena mu, ostala je u najlepšim godinama, mlada, jedra, lepa žena.
Šezdesetih godina prošlog veka, kad se Stevanu već i unučad rodila, jave mom ocu, na studijama u Zagrebu, da stiže đed. Da li brodom ili avionom, više se niko ni seća.

Stevan je stigao kako prilike nalažu - u tamnom odelu, sa polukaubojskim šeširom, i broken inglišom, malo brkajući, kao i današnji radnici na trajnom radu u inozemstvu, maternji jezik sa engleskim.
- Ljubiša, ja hoću da mi uzmemo karu, seća se moj otac prvog đedovog zahteva.
Kara biva auto.
- Ćio bi, veli Stevan, iz Zagreba da dođemo karom u Slovince. I da l'jepo spreme Katu, ipak ja stižem iz Kenada.

U Zagrebu, obaviše formalnosti u banci ("Men' će trebati pravog money, ovog vašeg, ne samo dolari", kazivao je đed Stevan, kotrljajući slovo r, kao rođeni Kanađanin). Uputiše se potom put Slovinaca.

Tokom godina, taj put je u očevoj priči menjao boje i razgovore, a moj tata je večno pričao o Stevanom putu kao o dolasku maltene maršala.
Usplahirene babe i strine pripremale su Katu, bokte dolazi joj čoek. Dobila je i novi rubac, kupljen na placu u Sisku, smeđi sa velkačkim ružama. Šlingana cuker b'jela košulja bljeskala se na suncu. Nacicana roklja, crna, šivala je poznata šnajder'ca meščini iz Šaša, seća se moja majka. Triput je umivali, štalu je ujutro pokidala snaja, da Kata miriše na šampon od kopriva kad đed Stevo uljegne.

Na tom putu do Slovinaca dugo su razgovarali, moj otac i njegov đed Stevan. Kako izgleda život u novoj Jugoslaviji, ko je umro, a ko se oženio, čija su đeca u Sisku dobila stan i koja je krava steona. Đed Stevo je pričao kako miriše kanadski javor s jeseni, da tamo nema ovaca, da svi imaju televizore u kućama i da nema sela bez struje. Ponekad bi mu zafalila reč, domaća, koju ga je mater davno naučila i koje se više nije ni sećao, a ponekad bi otrao suzu kao onda kad se nije mogao u trenu setiti imena poginulog sina. Na tren je izgledalo kao da je došao nezvan u goste pa ne zna kud ni pošto je pošao. Spremio je darove i milošte, govore i planove, dečačke snove koje je na ispaši snivao i jednu neutaživu želju koju je, činilo se zamal' po veka sanjao - da stisne Katu onako ko u mladosti, iz sve snage.

Stigoše tako pred kuću. Učini mu se put još trošniji nego što je bio kad je, onako mlad i ustrašen otle odlazio. Sve mu se smanjilo, i nebo, i njive, i sokak, i taj starac što maše, a on pojma nema ko je. Stevan je pred tu kuću, iako već starac, došao sa svojih trideset i kusur godina, nesvestan da vreme nikome, pa ni njemu nije stalo. Nije više u sebi video starca, sa smešnim kaubojskim šeširom i jezikom koji je i sam teško razumevao tamo gde je živeo; došao je kao Kanađanin, mladi drvoseča, kog su gledale kanadske gospoje sa pendžera kad se uveče umoran vraćao iz šume, sanjajući vruću mater'nu varen'ku sa kuruzom.

Pun snage i odjednom mlad, zagrmi: Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati! Izved' mi, baba, čija god da si, moju Katu!
Stoji Stevan, starac, oči vatre lila petrovdanskih, u njemu stale godine, uskovitlala se nebesa, zove Katu i gleda u tu babu što zblanuta stoji u ganjku.
- Stevane, rano moja, ma jesi l' to ti, a viđe mu šešira, mili bogo!
Izlazi iz babe Katin glas, ali ne da se đed Stevan, još u njemu vrela krv vri i nada nebo para.
- Ima l' moje Kate, baba?
- Stevane, vrag te u šumu okreno, pa to sam ja, Kata!
Blenu tako đed Stevan, padoše svetovi i snovi, u štali zablejaše krave od stra' ko lude i zakašlja se, jer drugačije nije znao prekinuti svoje razočarenje.
- Krutenejebo, veli, odjednom se setivši maternjeg govora, pa ja sam curu ostavio, kad si prije ostar'la do babe?

I tako su se zagrlili, onako banijski, bez stiska, triput se poljubivši, Kata i Stevan. U taj zagrljaj stalo je dugih četrdeset godina, dvoje mrtve dece, glad, zbegovi, beda, promaja koja udara kroz zgarišta, opor ukus slobode, zarasli grobovi, gladni vukovi kojima se obnoć plaše deca, junačke pesme u kojima junaci nikad ne prežive, ugašene slave, propuštena venčanja, vavijek sjed'ti ukraj stola, rupcem otrta suza kad niko ne gleda, šta će narod reći i hiljadu drugih tuga i čudesa koje je Kata morala pregurati sama.

Nije mu ništa zamerila. Ni kad je, ni pun mesec dana kasnije, rekao da opet mora šipom za Kenadu, da završi nekih biznisa i "mam se vraćam".
Nije se vratio, eno ga i sad tamo, na nekom uređenom groblju, ispod pokošene trave, između neba i tla, zalutali banijski ljudi, stotine i hiljade njih, zakopani u tuđem svetu, samo pristižu novi.

Kata je ostala među svojima. Nju je pokrila banijska nekošena trava, tvrda zemlja na kojoj se napatila i koja je smirila njene otrte suze. Tu je i njen sin, moj đed Jovo, nema dovoljno logora i smrti da se ovaj narod zatre, i onda kad se ognjišta ugase.

Moj otac danas ima njihove godine. Niti jedan od njih, ni Jovo, ni Stevan, nisu mogli, svako sa svoje obale straha i daljine, naslutiti ovo što nam je sada. Gledam mog oca, naša četiri veka pod tim tamo nebom, sve naše seobe, ratove, nade, snove, Kanade, Beograde, Pitsburge i Štutgarte i Sidneje, i mislim gde je ta tačka u kojoj staće vreme i vek i reći - stani, čergo, stigli smo kući.

Ili je kuća baš to - ono što je Kata bila Jovi, Anka meni, ja mojim sinovima.
Temelj i krov.
Otac.
I mati.

---