Cvetna soba izbeglička

Trinaest nas je bilo u sobi.
Ništa nam, naizgled, nije bilo zajedničko osim rata. Ćutke bismo ušle u tu sobu, nove, i spustile svoju torbu. Neka starija bi odmah prišla, pozdravila, zagrlila i tako bi tu ostale. Tako bismo se orodile.

Trinaest nas je bilo u toj sobi, na kraju hodnika levo, iza crvenih vrata gde su leti, nekoć, dovodili đačke ekskurzije i mališane u školu u prirodi. Još se osećao miris takvog života, u malim zelenim ormarićima, predviđenim za duži vikend u glavnom gradu, a u koje smo morale smestiti svojih dvadeset godina. Nagurati. Sakriti. Pa razgolititi.

Noću smo sanjale različite snove; mislile na Sisak, Sarajevo, Voćin, Slavoniju, kupske obale i unske maslačke; poneka bi, krišom, zabila glavu u jastuk i plakala da je ne čujemo. A čule smo. I sve smo plakale, isto.

Nismo išle u iste škole, nismo volele iste filmove, nismo znale iste ljude. A prelile smo se tako lako jedna preko druge, osmehom.

Ujutro su nas zvali: doručak; jele bismo paštetu iz šezdesetih, sa debelim prstom gadne masti, i onda ta tišina, u nama, nekakve ratne rezerve i, naravno, čaj sa tek mrvom šećera jer kamioni stoje na nekoj granici koju nismo razumele. Posle doručka se vraćamo u tu sobu, u te sobe u kojima je uvek svirala neka naša muzika, Od Tamo, naša lična karta u svetu u kom smo preko noći postali izbeglička legitimacija, još jedno ime na spisku, još jedan paket sa šamponom za vaške, kao da smo gubavi. Pričamo, u toj sobi, o momcima koji su ostali po rovovima, govorimo o prijateljicama koje se udaju za neznance i rađaju decu koja su unapred naši neprijatelji, pokazujemo retke fotografije koje smo na brzinu pokupile iz nekog zbega, zgarišta, ispred pušaka. Gledamo bledo u naše malene putne torbe u kojima stoje naše kuće, naši voćnjaci, naši soliteri, naši gradovi, naša prazna dvorišta.
A sa kreveta na sprat visi siva vojnička ćebad, jedina lepa košulja koju čuvamo za ne daj bože i gomile i gomile knjiga u tom svetu bez televizora, sa jednim malim kasetofonom, svetu dotad nama nezamislivom. U toj sobi sve smo doktorirale književnost, svih nas trinaest, ploveći slovima, sanjajući život koji nas negde čeka da ponovo krene, da više ne stane.

Onda opet neko ulazi i kaže: ručak, hajmo na ručak i mi idemo na taj ručak, stojimo u redu u toj kuhinji koja podseća na zatvorsku trpezariju, u tanjir će nam staviti neko retko sočivo koje prvi put u životu vidimo i hleb koji nam neko poklanja, o te magične strašne reči: humanitarna pomoć, UNHCR, ECHO.
Mi osećamo težinu tog poklona, mi znamo da smo nečiji teret, jedemo poluposoljeno, posle ručka dobijamo pola jabuke po osobi, sramota nas je, ali jedemo, drugo nemamo.

Idemo ka sobi sa pola te jabuke u ruci; naši očevi su bili inženjeri, automehaničari, lekari, pekari, slikari, generali, radnici, svašta su bili, ali su bili hranioci, mi smo jele hleba koliko smo htele, oblačile se u Trstu, sa šesnaest išle same na more sa švedskim rančevima na leđima i u engleskim patikama, mi smo naučene na dobro, srećna generacija, prodana. Ali muzika svira i žive smo, sa pola te jabuke, žive smo!

Srešćemo se u velikom zajedničkom kupatilu sa šest tuševa od kojih tri ne rade, peremo veš u velikim narandžastim kofama, male damice nežnih ruku, na sve smo pristale samo da bismo svaku noć prespavale mirno, samo da bismo se izvukle iz rata, da bismo negde nešto toplo jele. Posle ćemo spremati ispit, odigrati partiju karata, prebrojati mrtve i preslušati strašne nemoćne vesti. Neko će se onda setiti školske fore, nasmejaće nas i teći će dan, teći...

Opet neko ulazi u sobu, kaže: suva večera, donećemo vam u sobu, a to znači: konzerva prastarog mesnog nareska i jedno zeleno kuvano jaje, pavlaka kojoj je istekao rok, ali opet - mi smo žive, mi smo tako neverovatno žive!

Trinaest nas je bilo u sobi, pet nemaju roditelje, više ih nemaju, ostalih osam pišu pisma u bivše gradove najbližima koji će im sledećih godina nepovratno postati stranci; kad izađu od tuda, iz rata, izgladneli, konvojima punim smrti, njihove ćerke im više neće znati ništa reći o sebi, a oni, koji odluče ostati, postaju tuđini koji su platili ljubavlju ceh rata.

Trinaest devojaka, danas se retko srećemo i otplovile smo raznim morima, ali to ostaje uklesano u nama, taj smeh, ta glad, ta želja da se preživi, u inat, u šumi zvezdarskoj, iznad Beograda koji nas ponekad i nije voleo, a koji smo mi ludo volele, ostaje taj šav na srcu, diramo ga nekad prstom sećanja da proverimo da li još boli i, gle, više ne boli, samo nekad noću pulsira, mala tačka na kraju jednog rata, Arka naše mladosti, naša soba; trinaest nas je bilo - srećan broj, još kako srećan, sve smo preživele.

Rekli su kolektivni smeštaj, oker kuća sva u cveću, miriše na proleće, na grčke pomorandže, na gitaru subotom uveče u velikom holu gde smo se glasno smejali, gde smo tako brzo odrasli, ništa toplo nam nisu rekli, rekli su samo: trinaest će vas biti u sobi; i bile smo trinaest stranaca koje su podelile same sebe, mame i tate jedna drugoj, doživotni ram za sliku u kojoj smo ostale široko nasmejane, sjajnih očiju, uprkos svetu, čiste, namirisane, vitkih nogu, sjajne kose oprane šamponom koji danas ne bismo preživele, sa tri para čarapa koje smo u beskraj prale, sa pet dukseva koje smo u krug delile za izlazak, nesalomive, neslomljene, ponosne; izašle smo odatle visoko podignute glave i stigle do svoje Slobode.

O da, mi smo Pobednice.
Mi smo tu glad i taj život besramno pobedile.
Nas trinaest cura, iz te sobe, iz Zvezdanog gaja, na najlepšem obronku našeg Beograda.

Volim vas, moje Debele Biljana i Aleksandra

---