Opraštam ti

Šta je život?
Tobogan srećnih lica, dečjih.
Jedro more panonsko, bez talasa, koje zimi uskovitla led pa stavimo klizaljke na ramena i smejemo se.
A Vreme, taj ozbiljni hrabri sudija, uvek pocepa sećanja na dve ravni, na Breme i Oprost.

U njemu je stigla struja tamo gde se učilo pod petrolejkama. Dobri domaćini su ujutro radili u fabrikama, a u sumrak gonili seno na kolima.
Davno, u dugim zimskim noćima, na utoličkim prelima vaše bi bake, onda još cure sa dugim kikama, skupa sele pa merile radosti i raspletale tuge.
Venčavalo se i sa'ranjivalo, rađalo i ispraćalo u vojsku, kumovalo i meračilo. Ašikovalo i školovalo.
Ma nije se gledalo ko je ko.

Svilom sudbine saplitala su vam se detinjstva.
Tvoje i njeno.
Ušla je sa bakom u tu prodavnicu da joj kupi crvene sandalice. Za priredbu.
Zlatnu će joj jabuku mater prišiti na haljinicu.
U tu istu prodavnicu, u teget hlačicama, i tvoja je baka tebe uvela.
Sutra na priredbu ide, rekla je njena.
Ovog mog nema sile da naćeraš.
Pa bi usta rukom prekrile i u crnim maramama još koju prodivanile.
A vi ste skakutali, držeći se za ruke.

Posle, u onom gradu u kom ste rođeni, igrali ste se jednom, možda dvaput, na istom toboganu. Znaš onom crvenom, malo oguljenom.
Bride vam prsti, topao je prolećni dan, ako je pala rekao si joj da to nije ništa. Digla je kutu i školsku torbu sa zemlje i otrčala kući. Malo si posle i mislio o njoj, dečački.

Na istom kupalištu ste naučili plivati. Ledena je voda u maju, kazao si. Neka, tu ste odrasli. Tako se tu odrasta.

Ponekad ste se, u prolazu, sretali.
Jednom znali, dvaput ne znali, pa opet znali.
Dani su, u tom suncu, bili srmom mira vezeni.

Septembar je, i vek odmiče. Sabiraju se i popisuju, tuku, lome, ne poznaju i odaju. Dokazuju.

Ući ćeš u taj kafić. U tom vašem gradu.
U nekoj uniformi.
Muzika će treštati, neko će se smejati, videćeš je, stajaće sama, nekog je čekala i ti ćeš je, imenom, pozvati.
Staće namah nahereni oblaci nad utoličkim sokakom, bake će negde tamo zaćutati i prevrnuće se stari grobovi, prenatrpani.

A ti ćeš joj naizust najgorče reči izgovoriti, one od kojih se, mislio si, ne može ozdraviti.
Mlatićeš glavom, pištoljem, pjan, pun sebe.

A šta da ti velim, neće t' ova moja ni suze pustit kad se usili, rekla je onomad njena baka.
I moj ti je tak'i silovan, rekla je tvoja.

Dugo će to trajati.
O kako ćeš ružno, ružno vikati.
Toliko, da će joj se atomi pomeriti.
I zenice zasiveti.
Gledaće te pravo u oči.

Leteće oko vas Dušanova carstva, svi oni vaši davno preklani, zajmovi za preporod, sabađo cipele i fajerka, iredenta, hoteli Solaris u Šibeniku, Druže Tito mi ti se kunemo, modro more, štok-kola i ono kad si se potukao u Petrinji pa ti rekla - tak' si lud!
A dve babe, vaše, izbezumljene, gledaće odnekud u tebe.
Bog s tobom, moje d'jete - tvoja će, mrtva, ruke kršiti.

Na zaslonu veka, prestravljenu, neko će je izvesti odatle.
Ostariće u trenu godine. I vaš smeh.
Uzećeš tim rečima tvoje i njeno detinjstvo, oteti vaš tobogan, grad, školu.
Njene crvene sandalice.
I kako je pevala iz sveg glasa, u vrtiću, sedamdeset i neke - vidim polja što se žitom zlate i na brijegu vidim rodni dom, svakog trena mislim na te, zemljo moja....
Udarićeš joj nevidljivi krst na čelu i nasmejan a ružan otići dalje.
U nespokoj. U taj grki rat.

Nije te zaboravila.
Prišio si se kao senka, gorčinom sa tih usana, vukla te i teglila po svetu, ne znajući šta bi sa tobom.
U crvenim sandalicama, hiljade kilometara, jednu te godinu, dve pa i tri, iz sebe otimala.

A onda, kad je došlo tvoje vreme, u proleće, dok su se vrapci smejali cvrkutom i zelene krošnje jurile za škripavim tramvajima, u crkvi Sv.Marka, u suncu, na Tašmajdanu, odjedared te pustila.
Gledala te kako odlaziš iz nje preko ikona i vitraža, oprostom, crvenim tepihom njenog verovanja, manji od neba, tmuran i siv.
Tamo gde si otišao, to je davno sećanje, gde su se dve utoličke cure, u crnim maramama, unuku i unuci smejale.
Tako je ozdravila.

U sledećem veku, u tvojoj neravni vremena te slučajno srela. Došao si da vičeš na nekog drugoga. Razvaljen ratom, osakaćen, zamrznut u mržnji, tupog pogleda, izdan, zaboravljen, prezren od svojih i svja.
U njenom bivšem gradu, u tvojoj državi, nisi je prepoznao.

U prolazu te prstom, ovlaš, dotakla.
Tako se i tvoja senka od nje zanavek rašila.

Ti si ostao u gužvi, u toj nekoj kancelariji, čekajući red i pasoš koji je ona sebi već uzela.
Vičući, svojima, da sve ti pripada, da imaš prava, a da nemaš ništa.

Gledam vas kako u prolazu jedno drugom pogledom dotičete oči, deca, dok vri topao kupski dan.
Gledam i kako ti ona, u izmišljenoj nedočekanosti, u crvenim sandalicama, sa belom mašnicom u kosi, dodiruje ruku i kaže - hej, prošlo je.
Živi smo, prošlo je!
Pusti i ti mene.
Umij se u kolevci vremena, na ladnom bunaru, u babinom dvorištu, goluždrav, nek bude sunce, i tratinčice, zalet' se u te b'jele plahte na štriku brljavim rukama, nadevetat će te mati, baba te zove đe si, đe si, odazov' se, ne voliš prežganu juvu, a baba je naval'la, odazov' se, viče, i crveni će paradajz kliziti niz tvoj vrat, ajde oko babino, poslušaj me jednoć, silaz' sa tog šajera.

Gledam vas, na zelenoj obali vašeg detinjstva.
Grli te, dole na zemlji, sedite kraj Kupe.
Gleda u tvoje rane, u otet osmeh, u tvoju bol.
Držiš je za ruku.
Zebeš, ljudski.
Ima te još negde, u tebi, ma mora da te ima!
Mora da tog tebe, dečaka, na onom motoru, sa onim osmehom, mora da te još negde ima!
Pusti je, pusti je, sa nekog zaraslog groblja baba ti sve 'vako kazuje.
Iz nekih te utoličkih svatova zove, haj u kolo, rano moja, pusti je, čuješ li me, ama pusti je.

I ti puštaš je.

Gledam vas tako, gledam sa te avlije, tamo gde su zreli ruštevi i rakolile se koke, gledam vas, a meščini konda ne vidim te.

Nešto te prekrilo, prozirno kao paučina, šlingani stolnjak godina, behar, behar s proleća.
Gledam, gledam koncerte na kojima ste se sreli, stolove za kojima ste se smejali, ulicu na kojoj ste zastali; osunčani, mladi, tako lepi, tako bezbrižni.

Na toboganu života, dole u pesku, u detinjstvu, razbijenih kolena, usnama od dečjeg smeha poravnani.

I dani opet idu, idu, u suncu, srmom mira vezeni.

---