U sunce, Starim mostom

Razmaknem zavesu.
I otvorim žaluzine.
A vetar, mek, donosi miris reke. Daleke.

Žaluzine su bile drvene, smeđe.
I u trpezariji veliki sto, sa izrezbarenim stolicama.
Mogao je za njega sesti vitez kakav, konjanik umoran od puta, znalac zvezda i oprosta.
A nije, seo je Čovek, bez imena.
Tu je, na stropu, stajao jaram, po njemu prosuto žuto svetlo žarulja.
Tako je htela, da svetli jarko na ručak, svečan od dobrih godina.
I kredenac, masivan, neko se setio da starini da pozlatu novog doba.
Na stolu je bio težak stolnjak, svilenom rukom heklan, konac Ljiljan, uštirkan, kremast, sad kao pokrov nad onim čega nema.
Na prozor je stavila zavesu kroz koju je ćarlijalo sunce.
I topla letnja kiša.
I miris paprati, negde u daljini.
Maćuhice.
I trava sa pet jaglaca.

Petak je.
Biće onaj ručak od juče.
Popodne će mala pasti sa bicikla i krvavih nogu i usana gledati u vas.
Tako će stajati sat, i vreme, i leto.
A biće sreća.

Dođi na kavu poslije.
Nemam ti kad, ali budem, rekla je.
Nas dve smo najbolje prijateljice, a mame se sreću u prolazu, susede.
Sešćeš kraj mene i ponavljati - nije ti ništa, nije ti ništa, ne boli te, ja sam tu, ne boli te.
I brisati moje krvave usne.

Čitaće on Večernji, zaspati na kauču.
E baš sam se dobro udala, misliće.
Pre toga je listao Anatomiju, jednako ćutljiv.
A lepo mu stoji to odelo, jutros, uz te najmodrije oči, misliće.
Mačka se izvrnula kraj njega na leđa i gleda u pticu u kavezu.
Šta je sloboda?
Biraš da ostaneš i gledaš pticu.
Biraš da iz kaveza pobegneš i nađeš drugi svet.

Za taj sto će sesti, u izmaglici dana, taj bez imena.
Njegov je to sad sto.
Mamin će ručak jesti sa babom Marom, mrviti i isflekati stolnjak koji je u škaniclu poslala osamdeset sedme.
I tri litre mleka, još toplog, mačka se radovala.
Sešće i Ana, moja majka.
Gledaće u onaj jaram na stropu, zauzdan san, onda kad je htela da mu jednom obriše prašinu, u penziji, stara četiri veka, tu odvajkada.
I otac će se, očiju od modrine, prenuti, Večernjak će poklopiti mačku koja će, nakostrešena, skočiti na stolicu.
I izbezumljena gledati u neznanca u toj slici.
Anatomija jednog života koji diše pa se zagrcne.
I kraj.
Mrtvi đed prvi ustaje od stola i mrko kazuje - nije nam ni reko imena.
Neka, Pero, nije red takoč s ljudima divaniti, tiho će šapnuti Starabaka.
A on, garav, tuđin, čekaće da izdeveramo svoje.
Nismo ljuti.
Ni mi. Ni on.
Uvek bude onako kako treba da bude.
Pobratimili smo se zidovima.
I on gleda u daljinu, daleko ka svojima.
I njemu je to tuđina.
Ta, sad njegova kuća.

A ja ću u tu nedođiju sna upasti naglavačke, krvavih kolena.
Sa njom, s kim bi drugim, ona i ja smo devojčice.
I volimo se.
Uvek volimo se.
Uzleteće se, vikati, mama će mi pretiti, brat će reći od vas čovjek nikad nema mira, pustite je da plače, proći će...
I sve namah proći će, proći će, proći će.
Sve se isplače.
I sve prođe.

Vetar će se uskovitlati i prašina će nam bosti po očima.
Paučina visi sa sećanja, Štriglov Čamac na Kupi se talasa na zidu izbledelih boja, mama će reći samo mi sliku ponesi, baš me briga za escajge; stoje mudre vitrine pune knjiga, fotoalbum sa prvog rođendana, jedan dan kad su dugo padale granate i jedan kad je reka bila jako hladna a mi se kupali, Lupi petama, ne javljaj se na telefon i navuci tu deku da ne izlazi svetlo sa prozora, proleće sa trešnjama, ono mesto odakle se vidi zvezda Danica i mali tračak osmeha, ko pred san.
Ravan u kojoj se zaustavi sve.
Svet.

I onda svane jutro.

Tu, iznad Beograda, gde sve je dobro.

I gde spavaš, a ja te gledam i mislim - kako je lako, ko srcem, preći starim mostom na obalu sunca.

---