Magarence

Kao razdragano magare, gledam plavetnilo mora pod odbljescima popodnevnog svetla. Punim oči mirisima i bojama, grlim se sa suncem i ljubim sa peskom, trepavicama.
Pozdravljam sa školjkama i morskim zvezdama.
Tako bih suncu poletela, misao nad rtom dobrih neba.

Mirišu li sva mora isto?

Ona iz detinjstva, na crvenu zemlju oleandera i toplu smolu od koje smo pravili oblutke boje jantara i rumenih lica trčali majkama u naručje. Raspukle smokve. Dva slomljena prsta na nozi, za večnu uspomenu, jer sam mislila da mogu skočiti sa onog visokog kamena. I poslednji dan leta, veseo, slan.

Siv, divlji Pacifik, kad se na Vankuver sliju tihe preduge kiše i duša oteža od mirisa snega sa Vistlera. Prečista, prehladna, preteška kanadska jutra, krajem oktobra, bez sunca, jesen bez kraja i plavih grozdova.

Ono ledeno, zeleno, kameno more osunčanog Brajtona, kad ceo se grad slije na najružniju plažu sveta. I jedna vrteška na kraju doka, muzika kolonijalnih vašara, ušećerena vuna i kukuruz. I voz, londonski, pun japija. Isle of Dogs, zalasci sunca, more Temze.

Tunižansko Sredozemlje, tirkizno, široko, razigrano, sitan pesak srećnih godina, smeh mog malog sina, sunce, sunce sa libijskih pustinja.

Sangrija, uzavrela, divlja obala, Kosta Brava i talasi o koje udaraju razigrana stopala, premlada, preluda, bezbrižna. Kolumbo prstom pokazuje gde je Amerika, Barselona od cveća, cike, vreline, i opet smeh, puno, puno osmeha. Od soli, nedelja jedna, u suncu beskrajna.

Autostrada Sunca, obrisi Jadrana, i podne obešeno o modrinu kao naranča, sočna i zrela.
I Venecija, s proleća, s jeseni, iz magle u bljesak sunca, iz sunca u kišnu zavesu i Gospa od zdravlja, Santa Maria della Salute, Most uzdaha.

Kanska promenada, more za zimovanja, za dame sa šeširima i gospodu u frakovima, u osvit onog lepog veka u kom sam se rodila, i velike dečije oči sa jednog provincijskog korzoa.

Jonsko, krfsko, moje, moje. Uspavanka. Mi mou thimonis matia mou. Ne ljuti se na mene, oko moje. Aristotelov trg. Egejsko, toplo, ogledalo neba. Moje, moje!

Mora, mora, svuda plava i slana, bistra, izgužvanih talasa, da se otkriju novi svetovi, da se dovezu začini i svila, da se zabrodi hrabro gde niko nije smeo, da se zaroni otvorenih očiju i gleda ribicama u šarena peraja; modra mora, sinja mora - da se peva verujući, da se sanja nadajući, da se zvezdama maše, galebovima namiguje, da se plovi, brodi, munjama ori.
Mora, mora ljubavi, nek se preliva, nek se prelama, nakostrešena, nasmešena mora, sa bonacama, od nemira, blještava, vrckava, zavodljiva.

Hiljade zalazaka sunca, hiljade kilometara, beskraj soli, zavesa sutona, zvezdoznanci smelih dubina...

A iza svakog ugla talasa, u krčagu sećanja, žedno detinjstva, uvek me čeka, željno mojih osmeha jedno malo magare zelenog oka, nasmejano i razdragano, na kog me barba ozbiljnih brkova stavio sa 3-4 godine, u malom selu, od kamena, na kraju Aorista.
Prolaze večnosti i pasoši, menjaju se sni i brodice, jedri se mirom i olujama i prašta svitanjem i plimama.

A magarence, zastalo u nepovratnoj bezbrižnosti vremena, stoji i uporno gleda zablenuto u plavetnilo, puni oči bojama i mirisima, grli se sa suncem, ljubi sa peskom, trepavicama, pozdravlja sa školjkama i morskim zvezdama. Tako bi suncu poletelo, misao nad rtom dobrih neba.

I tako se svuda plete isti nakit osmeha - od jantara srećnih godina.

---