Vojislav Ananić: Moja bajka

Iza mene stoji sada već daleko detinjstvo sa jasnim sećanjima na njega, ustvari na jednu osobu, meni vrlo dragu. To je bila moja baba, koju sam ja iz milošte zvao BAJKA.

Moja bajka Milka je rodom sa Banije, iz siromašne kuće Štrbčevih. Selo Hrastovac kod Sunje kao i sva okolna sela bilo je tada naseljeno uglavnom srpskim življem. Baba se sa dedom i najstarijim sinom doselila u Banat još u onom prvom talasu kolonizacije, negde oko hiljadu devetsto dvadesete godine. Za vreme drugog rata ustaše spališe selo i crkvu i izgoreše sva dokumenta o našim korenima. Na starom ognjištu osta ih još podosta. Srbi ko Srbi, brzo su to uzeli u zaborav i oprostili, da bi im se nedavno to isto ponovilo.

Po dolasku u Banat, baba je imala oko dvadeset godina. Bila je, kažu lepa mlada žena. Kao i većina žena toga vremena, nije znala da čita i piše. To joj nije nimalo smetalo, jer je bila zdrava, radena i zadovoljna. Po dolasku u novu sredinu, napravili su nešto trošne kućice, sa jedva dve-tri prostorije. Kako i priliči, stala je svom mužu da rađa decu, njih šestoro, od kojih je troje ostalo u životu. Pred kraj rata, muž joj nesta sa mlađim sinom. Tri godine nije ništa znala o njima. Ostala je da živi sa tek oženjenim starijim sinom i sa svojom ćerkicom od nekih osam godina.

Vodila je kuću i kao i sve žene iz onih krajeva, najviše je volela da radi oko stoke. Dok su sin i snaja svakodnevno bivali na njivi, ona je ostajala sa ćerkom. Ubrzo smo došli i mi, unučad. Nesebično nas je volela i pazila. Iako nepismena, u nas je ugrađivala sve ono što je dobro i plemenito. Sačuvala je vedrinu svojih plavih očiju, čak i onda kad nas je karala.

Zgurena pre vremena, tumarala je po prostranom seoskom dvorištu i stalno nešto radila. S godinama je postajala sve sitnija, a lice joj bivalo izborano. Velika marama na glavi kao da je progutala njene tople plave oči, koje su sve češće bile uprte negde napred, u nedogled. Kao da je tražila svog drugog sina, kojeg više nikada neće videti. I ćerka joj se kasnije udala daleko, ali ona je bar dolazila ponekad.

Valjda je zato njena ljubav prema nama unucima bila još veća. I mi smo je voleli kao majku. Na kraju, sa njom smo bili godinama preko dana, a oca i majku smo viđali obično tek uveče. Sa njom smo imali i mi neke naše male tajne. Kad sam ja kao najstariji unuk pošao u školu, ona me je obično ispraćala i sačekivala. Znala je da ja volim pečeni krompir pa mi je to često spremala, a ne retko mi je ispekla i mlado pile i govorila: - Nemoj reći materi.

Sećam se, imao sam negde oko jedanaest godina. Setio sam se da mlađi brat ima gumene čizme, pa sam odsekao gornji sloj, onaj ivičnjak sa njih i napravio i ja sebi praćku. Ajaoj, kad su se roditelji vratili sa njive! Ne samo da su vikali da ne znam ja šta je sirotinja i kako su teško kupili te čizme, nego su pale i batine. Tada se isprsi moja bajka, raširi prsa i vikne:

Kad god sam kasnije kao gimnazijalac ili student kretao na put, preda mnom nije nikad plakala i galamila je na moju majku:

A znao sam dobro da i ona, čim izađem iz kuće, u sebi tiho plače. Zato me i nije gledala u lice kad me je ispraćala. Sve se plašila da i ona ne zaplače. Opet joj je pogled bio uprt negde u daljinu, kao da je pomišljala da ispraća svog sina koji je negde u Americi. Samo bi tiho rekla meni već poznate reči:

Bio sam već momak, spremim se i uveče izađem sa društvom. Kad god pođem, a ona me savetuje da budem dobar i tutne mi u džep nešto sitnih para. Inače, bila je čuvarna i tvrda na dinar, ali meni je uvek pružila onoliko koliko je imala. Vremena su bila teška i nije se imalo, pa mi je svaki taj dinar tada bivao još krupniji.

Govorila je da će mi ona, kada se jednoga dana budem oženio i kada budem imao decu, njih čuvati i da će se doseliti kod nas. Nažalost, moje bajke više nema i danas još samo spomenik podseća da je bila među nama.