Vidovdanska tajna

Vidovdan je naša narodna i duhovna tajna, koja se ne može objasniti već samo doživeti. O njoj naša narodna duša peva preko šest vekova. Ukoliko i oplakuje vidovdansku tragediju, utoliko doživljava njenu tajnu u molitvama, osvećuje je u hramovima, osvežava u spomenicima, knjigama i besedama. To čini svako naše pokoljenje i svaka naša generacija. Pa ipak se ovaj događaj ne iscrpljuje.

Vidovdan se nije završio na Kosovu polju 1389. godine. U svakom kraju naše zemlje gde su naši preci morali da brane veru od fanatizma, pravo od sile, slobodu od tiranije, istinu od neistine – tu je bilo naše Kosovo i ponavljao se vidovdanski događaj. Za Lazarom se dalje išlo kroz vekove. Gde god je išao naš čovek, nosio je sa sobom Vidovdan i svoje Kosovo. Tako se vekovima dužilo i širilo naše Kosovo, a vidovdanska tajna je stalno postajala sve dublja i šira.

U suštini tajne naše vere, nalazi se Hristov krst i Njegovo Vaskrsenje u isto vreme. Tako isto u suštini naše vidovdanske tajne, stoje zajedno narodno raspeće i njegovo vaskrsenje. Na kosovskom krstu raspet je sveti knez Lazar i ostali mučenici – junaci radi slobode i pravde, istine i ljubavi prema Bogu i svome rodu.

Prividno je pobedila sila nad slobodom i nepravda nad pravdom, pa je izgubljena bitka na Kosovu. Ali time nije bilo ubijeno u narodnoj duši osećanje vere u Boga i Njegovu milost i konačnu pobedu. Porobljena je bila država ali nije bila porobljena narodna duša, koja je i dalje ostala slobodna u ljubavi prema Bogu i slobodi. Stoga su se ređali novi Lazarevići i Jugovići, koji su se i dalje borili razapinjući se stalno na vidovdanskom krstu.

Posle stradanja dolazilo je uvek i vaskrsenje slobode, istine i pravde. To potvrđuje naša celokupna istorija. Vidovdan je naša najveća grobnica u kojoj su sahranjeni ne samo kosovski junaci i mučenici već i svi naši narodni mučenici koji su tokom vekova žrtvovali svoje živote za veru i otadžbinu: po albanskim bespućima, Ceru i Kolubari; Šumaricama, Jasenovcu, Jadovnu, Mathauzenu, Dahau i novim stratištima u Hrvatskoj i bivšoj Bosni i Hercegovini. Tako se vidovdanska grobnica širila sve do današnjih dana i našeg vremena. Srpski narod, i pored svih istorijskih udesa, nije nestao zato, što se u njemu poštovalo geslo: ’Sve čestito i  Duša SRPSTVA, kako se ono istorijski uobličilo, bilo je i ostalo Kosovo. Jedna od najumnijih Srpkinja, Isidora Sekulić, o Vidovdanu kaže: „Nauči nekoga da čita i piše; zavoli i rasturaj jednu knjigu; ma celog života jednu jedinu pesmu, nauči da je Vidovdan isto što i Krsna slava i rođendan tvoga jedinca, i to je dosta.“ Kosovo je grob, grob u koji je sve zakopano; a vaskrs ide opet preko grobova.

Iz grobnica naših predaka su uvek ponovo i ponovo nicala nova nadahnjuća za borbe protiv tiranije svake vrste. Nicali su ideali, zajedno zasejani sa životima naših predaka, kao što niču iz posejanog semenja novi i bogati plodovi. Ta duhovna smena rađala je nova pregnuća i novu veru u pobedu Božije pravde i slobode. Duša srpskog pravoslavlja, borbenog i oštrog gde se to moralo biti, ostala je trajno narodski topla i široka. Njegova borba za "Krst časni i slobodu zlatnu" bila je borba za svoj hrišćanski pogled na svet i na život i za svoje duhovno i fizičko samoodržanje, a ne borba protiv svojih sunarodnika druge vere.

Mi se i danas na vrelu ove duboke tajne kosovske, duhovno napajamo. Samo, hoće li još biti na Kosovu crvenih božura, simbola našeg vekovnog trajanja i neuništivosti? Naše misli i osećanja se i danas dižu visoko do nebeskih visina dotičući se lika svetog kneza Lazara i strahujući od njegove kletve zbog večite nesloge srpskih velikaša i njihove borbe za vlast. S pijetetom u duši se prisećamo i ostalih kosovskih mučenika i junaka, kao i čestitih stradalnika u svim našim kasnijim ratnim zbivanjima.