Miloš sa Tihog okeana

Mike ima 53 godine.
Tu gde je, tamno je i crno.
Da je kakva badža, sunce da ugleda.
Udoban je ležaj, svila i kadifa, tako mu nadolaze stare reči.
Na njemu je bela košulja sapeta, uštirkana, pegljana rukom one s kosim očima.
- Kako li su dospjeli vođka?- kovitlaju mu se misli ko ranjenici u kočaku, skiče sećanja, batrga se život pa iscuri, u trenu.

Poslednja stanica kanadske pacifičke železnice, dalje se nije moglo. Ispred samo okean, u jesen crn ko oka zenica.

Mike je obrijan. Okupali su ga sinoć i namestili mu zube da stoje.
Na rukama se ne vide godine. One kad je rušio javorove šume.
Miriše zemlja na jesen.
Možda je i zima, ali je uvek kiša.
U tom gradu kiša ne pada kao u drugim gradovima.
Tu pada sitno, jalovo, ko kazna, ko zulum, ko ispaljena strela u pogrešnom smeru koja se zabija u sunce.
Kako se ono na našem kaže...svanuće?
Jes, svanuće.
- Svanjiva, meščini. Ili mi se stvarno morda čini.
U ruci mu izđeljan krst, bleji u njega i ništa ne razume.

U madracu, dole ispod brda, gde je spavao još juče, sakrivene su pare.
- Oćel li jih Kosta nać? Nisam mu ni reko da imam zapis, sve sam posložio.
Pero da kupi novo odijelo.
Maloj Anki svilenu opravu, da bude zelene boje.
Mići cokule za školu, izmačao stare.
I Ani da se sašije crna roklja, ali nacicana, unteruk i crni štrumpajzlini.
I bijeli vertun. Dobro, ne mora bit bijeli, nek sama probere.
Opijelo da bude.
Ma koje crno opijelo. Đe i nad kim?
Prelo, ne opijelo!
Dobro ti učinjelo!
Završen poso.
Ovo je dobro završen poso!

I onaj brod. White flower. Čuj, White flower, kad ne pocrkasmo!
Njujork i ono blato i onaj narod i ona djeca, bog ih u šumu okreno!
Ovoga mi krsta, sebi se dozvat ne merem, da onaj Turčin mene nije umio upisat. Nemoš ni ispravit pošlje, džaba ti.
A jesu Stevanu smrdile noge, onogamuboga, da se taj nije opro tri mjeseca!

Bogami, fino je vođe . Vanjkuš mek, ko oblak.
Što li utrnuše žižak? Valjda će ga sutra ko upalit.
Svijetnjak.
Valjda je i Pero kupio one dvije krave što sam mu namjenio.
I onu šumu od kum-Milana.
Biće i za pilanu, mora preteći, ima dosta.
I vagan brašna.
Dva.

Prošla je cela večnost, uskovitlale se vode i avgustovska omara se spustila niz grad kojeg nikad nisi ni videla.
Zamakla si za jedno drvo, sitnija od ptice.
Žuriš u kanadski konzulat, tamo u onom Zagrebu, ne znaš ni govoriti šta treba.
Samo se potpisati znaš.
Pre tri godine je završio rat, još svuda miriše na garež i smrt.
Još si strašiva.
A ući ćeš, stena, sa Perom među te nacifrane službenike i sve ih postrojiti, onako mala, ko dete.
Tiho, ko uvek, reći ćeš čija si žena i ošta si došla.
I sve ćeš, ceo život posložiti kako treba, onako kako je on hteo.
Starabaka moja.
- Razapne se duša, diko, al ne prepukne. Kud sam ja mogla okrenut?

Ima i samački motel u Vankuveru.
I mali uređeni grob na Victoria Islandu.
Kupio ga je na pedeset godina, misli, večnost je to.
Uredno platio šišanje trave, čišćenje male ploče i pola hlada visoke zelene krošnje. Nije njegova, jok.
Tu pod nju će jutros leći.
Mrtav i miran.
U ormaru ima osam odela.
Tekuću vodu u česmi, toplu i hladnu.
Svako jutro se umije ladnom.
Britvu naoštri.
Takav je adet morda bio, ni sam više ne znade.
Udari dva jajeta na oko.
I slabo se meša sa narodom.
Ćutke je odživeo svoju nafaku.
Miriše mu materin štrudljin.
Sada, kad je sve isteklo.
Otromboljena kiša rominja, kao glas njen, jutro iza počinka, pile u povrazači mu spremila, konda se tri mjeseca more jesti jedno pile!
White Flower, otkud tolkački brod i oklen mu to ime?!
Lampoši Gastown-a, kočije, sokak od blata i Novi Svijet.
Đe sam se obreo i čemu?

Cimbule se čuju i to je to.

Sedi tako na šamrlici, manja od ptice.
Možda je jutros to bilo. A možda sam je samo takvu sanjala.
- Mi smo ti vođka, moja diko, došli da prođemo. I ništa ponijet nećemo. Podaj babi ruke, tako!
U škaniclu šljive. Modre, modre, kao njene oči.

Nad njim je kiša, sa Pacifika.
Milion svetlosnih minuta daleko negde tamo je Banija.
I savija se jablan.
I rominja veče.
I niz jarkove se kotrlja njegov poslednji smeh.
S nebom se bori hiljadu devesto četrdeset osma.
I sve je onako kako je moralo biti.
Mike ima 53 godine.
I zove se Miloš.
Moj je prađed.

- On ti je, diko, bio svog roda stožina.

mile moje drage
lepe moje crne oči
pogledajte na me
Pod jablanom zlatnom granom
mile moje drage
lepe moje crne oči
pogledajte na me
Ja otrgoh zlatnu granu
mile moje drage
lepe moje crne oči
pogledajte na me"

---