Povratak spokojstvu

Ta, sada već davna, hiljadu devetsto šezdeset šesta godina, unela je u život seljaka Đurašina mnoga uzbuđenja i nova saznanja. Živeo je do tada u skromnoj seoskoj kući sa svojom ženom, sa dva sina i sa majkom. Zemlje nije bilo mnogo, nešto oko šest jutara. No, zemlja je bila dobra i blizu sela, što je uticalo na Đurašina da je zavoli i da se srodi sa njom.

Još je bio u punoj snazi. Tek mu je bilo četrdeset šest godina. To su one prelazne godine kad čovek počinje da sagledava život iza sebe i da ga upoređuje sa onim koji ga očekuje. U sebi je svodio neke svoje račune o tome šta je do tada postigao u životu i pravio nove planove kako bi svoj život što više olakšao.

Elem, te iste godine otisnuo se Đurašin preko okeana, u Ameriku. Išao je u posetu bratu i ocu koje nije video više od dve decenije. Tamo je proveo nešto oko sedam meseci. Upoznao je nov svet, njegove navike i običaje. U početku mu je bilo lepo, jer je svaki dan donosio nešto novo. A on, iako seljak, koji je o životu znao dosta, upijao je u sebe svaku novinu. Što su dani više odmicali, sve češće ga je mučila nostalgija za rodnim krajem. Približio se i dan povratka. Znao je, kada ga budu ispraćali, da će se sa ocem i bratom videti poslednji put u životu kada ga budu ispraćali. Zastale su suze u očima, skupila se grla. Nemi stisci ruku i poljupci. Poslednji pogled na oca i brata iz aviona, a onda zabrujaše snažni motori i on se otisnu sa zemlje.

Za Đurašina zauvek nesta Amerika. Ostadoše samo sveža sećanja koja je sad u avionu preturao sebi po glavi. Vraćao se svom životu, koji on ne bi dao ni za kakvu Ameriku. Što se avion više primicao našem vazdušnom prostoru, Đurašinovo uzbuđenje je raslo. Pogled ispod visokih oblaka na rodno tle dovodio ga je do vrhunca uzbuđenja. Osećao je da mu se grudi nesvesno nadimaju, da ubrzano diše, a damari jače udaraju. Od toga je u licu porumeneo.

Avion je sleteo. Čekala ga je žena. Na vratima aviona se pojavi on, onako koščat i mršav. Ukaza se mio oštar profil sa gustim crnim obrvama i podužim nosom. Srdačno mahanje rukom i prvi koraci po našem tlu. Prvi zagrljaji, sreća što su opet zajedno. Jedva se dolazi do reči, a Đurašin se ženi, onako «američki» odeven, sa kravatom i šeširom velika oboda, učini malo čudno. Plašila se da ga Amerika nije promenila. Glavom joj samo sevnu misao, hoće li taj njen isti Đurašin i dalje obrađivati njihovu njivu. Javljao se strah da se nije pogospodio?!

Đurašin požuruje. Treba stići do autobuske stanice, a onda svojoj kući. Čim je autobus prešao Dunav i Pančevački most, pred Đurašinom se ukaza u svoj svojoj raskoši nepregledna banatska ravnica. Nebo se spaja sa zemljom, a oči dosežu u nedogled. Kao da je pred njim more i što mu se više primiče, ono sve dalje odlazi. Samo se ponegde nazire visoki toranj crkve i po koji jablan, koji štrčeći narušava taj spokoj neba i zemlje.

Do Đurašinove kuće preostalo je još tridesetak kilometara. Za njega vreme kao da stoji. Čini mu se da autobus sporo vozi, da je pre stigao od Amerike do Beograda nego od Beograda do njegovog sela. Konačno, u daljini vidi se selo. Smešteno među učmalim kukuruzima i suncokretima. Već se naziru gusto ušorene kuće u dugim i širokim sokacima.

Autobus se zaustavlja. Oni izlaze opterećeni raznim stvarima. Na nebeskom plavetnilu poslepodnevno sunce nepoštedno prži. Nigde da pirne. Peče nebo, peče zemlja. Grlo se suši, a pluća se bore sa žegom i banatskom prašinom. Đurašinu to ne smeta. Ubrzao korak i požuruje ženu.

Selo je skoro prazno. Vredni banatski paori još zorom su upregli konje i otišli na svoje njive. Ostali su samo starci i nemirna deca. Stari ljudi izašli na sokak, u hlad, i divane, ili igraju karte. Javljaju se Đurašinu i raspituju se kako je tamo, u Americi. I tako, dok oni provode svoje dane u dosadi, deca se išunjala iz prostranih avlija i rastrčala po seoskim šorovima. Jedni se igraju loptom, a drugi otišli u jamure, pored kojih Đurašin treba da prođe. Iskaljali se do glave. Mokre im se gaće pripile uz telo, a noge obule u testavi mulj. Čuje se dečja graja, a guske gaču i pirkaju se u vodi.

Sve to još jednom naglo podseti Đurašina da je tu među svojima, u svome selu. Sunce se približavalo zapadu ostavljajući za sobom šarenilo boja. Poneki zalutali oblačak utopio se u rumenilo sunca.

« Biće kiše« reče Đurašin.

Na kućnom pragu Đurašina dočekaše majka i sinovi. Majčino lice prepuno bora i obliveno suzama jedva izgovori:
« Stiže li, sine? «

Dok ga je majka snažno grlila svojim nejakim rukama, pred njim se pokazaše rumeni obrazi njegovih sinova. Prigrli ih očinskim rukama na grudi i svi uđoše u kuću.

Đurašin tek sada oseti svom snagom svoga bića da je najzad stigao kući. Tek što se raspremio, a već počeše da dolaze da ga vide. Najpre komšije, pa prijatelji i rođaci. A on je pričao neumorno i svaki čas izlazio na sokak da nekoga isprati ili dočeka.

Veče je palo već uveliko. Kloparanje točkova čuje se sve češće. Za njima, isplazivši jezik, lenjo trčkaraju kerovi. Umorni seljaci vraćaju se svojim kućama. Svako u kola ponešto natovario. Za kajasima kočijaš otromboljio glavu, a žena mu se neveselo skupila jer je truckanje kola posle napornog dana uspavljuje.

Posmatra to Đurašin i razmišlja kako će već sutra i on ustati zorom. Obući će staro paorsko odelo, upregnuti kobilu Zverku u kola i otići na svoju njivu koja ga je već sedam meseci očekivala i zvala da se vrati.

Dan je već davno utonuo. U mirnoj letnjoj večeri noćna frajla miriše i omamljuje Đurašina. Nesvesno ga opija čar domaćeg praga i on je zaspao zdravim tvrdim snom. U snu se naslađivao životom koji je pred njim. A sanjao je mnogo, kao nikad ranije.