Zadnja pošta Staza

Kad sam bila mala, moja rođena baba, feministkinja Sava, iznela mi jednu jako važnu teoriju koja se ispostavila kao fundamentalno životno pravilo - vavijek imaj spakovanu malu torbu sa stvarima i đekod te neko zovne mam kreni na put.

Ne znam da li je do bacanja graha, elementarnog nepoznavanja tarot karata ili je kolektivni usud u pitanju, ali ja se lepo otad celog života samo selim. I putujem.

Naređao se tu pristojan niz prvo stanova i kuća, jedan kolektivni smeštaj, potom sam prešla na gradove, a onda sam probala i sa državama, još jednim kontinentom...i evo me, još se nisam skrasila, a kad ću, ne zna se.

Haris Silajdžić, da, onaj Haris Silajdžić, nedobog ga opet videti u politici i na malim ekranima, u mladosti je bio pisac koji obećava.
Kasnije profesor arapskog jezika i doktor istorijskih nauka, imao je zaista vanredan dar za pripovedanje.
Pre mnogo vekova, kao student, napisao je priču koja se zove Kao kamen u zraku.
Ima tome dobar niz godina, jednom slučajno na nju naleteh u nekoj zbirci pripovedaka.
Ukratko, priča govori o njegovom studentskom putovanju po Južnoj Americi kad se, u nekom Kastaneda-momentu, obreo u, čini mi se, pogrešnom autobusu koji ga je odveo put Anda, po vrletima i goletima njihove zemlje ponosne.
U autobusu, kako i doliči svim nedođijama sveta pa i onoj balkanskoj, bilo je i kokošiju, i usplahirenih domaćica, i pjanih burazera, svega ko u Kusturičnim filmovima.
On je ćutke sedeo, a vozač veselo čavrljao sa kondukterom na lokalnom dijalektu, truckajući se po neravnom i prašnjavom putu.
U nekom trenutku dok Silajdžić sedi na prednjem sedištu, vozaču istrči na put koza.
Vozač u tom trenutku naglo zakoči, bubnu glavom o šoferšajbnu malog autobusa (morebit sviralo i Za Beograd neđe u pozadini) i opsova na perfektnom jeziku tadašnjih naroda i narodnosti "da ti milu majku jebem".
Haris, zbunjen, pogleda u vozača u latinoameričkoj nedođiji, na kraju svih svetova, đe je Bog rekao laku noć i Maje odavno spakovale najnužnije i pobegle, te ga priupita da li je moguće da govori ovaj naš jezik koji se u međuvremenu pocepao na pešest lokalnih.
Veli čovek, kako ne bih govorio, pa ja sam iz Jugoslavije.
Haris Silajdžić, tada revnosni omladinac partije najvećeg sina naših prostora, onda nam donosi objašnjenje kako se vozač obreo u tom autobusu i šta ga je navelo da prevozi kokokši po Andama.
Uglavnom, da skratim priču, Haris će tada zapisati rečenicu koja će posle postati nešto kao epitaf nad ovim našim sudbinama - Čovjek bez domovine je kao kamen u zraku, leti i uvijek pogrešno pada.

U ono vreme, dok je Domovine još bilo i dok je zalud pretio ponor pakla, najvažnija stvar pomenutih Savinih putovanja bile su razglednice.
Kad me naučila da pišem, a sa pet godina već sam pisala ko vel'ka, baka mi je rekla - ako neđe odeš, a ne javiš se kartom (tad su se razglednice zvale karte), to ti je isto kao da niđe nisi ni bila.
U to vreme i mala mesta poput Sunje su imala svoje razglednice jer nismo imali google maps i slična čudesa. Retko ko je sa sobom nosio fotografski aparat koji nije, kao sada, čučao u mobilnim telefonima, a i ko ga je nosio obično bi uslikao tridesetak fotografija od kojih bi jedna do dve imale nekakvog smisla. Razglednice su bile ono što su danas magneti za frižider, naš dokaz da smo negde bili, nešto videli i negde, na tren postojali.

Kad sam i sama krenula na putovanja, sa velikom sam strašću i predanošću pisala razglednice gde god sam išla. I uvek sam imala u mislima ono babino - ponesi malu torbu, pasoš i pare. Sve ostalo se može usput kupiti.

Pisala sam, pogotovo iz Kanade, naširoko i nadugačko. Opisivala mesta, slala beskrajne pozdrave, nedostajanja, želje da se ponovo vidimo, ushićenja što stižem u nova mesta; nekad bi dragim ljudima znala poslati i po pet razglednica iz jednog te istog mesta, ako bi me razgalile svojim izgledom. I sve donedavno sam ih sa istim žarom slala. Prvi put prošle godine nisam poslala niti jednu razglednicu iz Grčke, sa milion slika koje uslikam postale su besmislene.

Najviše sam volela slati razglednice đedu.
Valjda zato što ih je čuvao, posle pripitivao gde sam bila i šta sam tamo radila, sa žarom slušao šta sam videla, jela, okusila, osetila...
-Ma je li more tamo baš tako plavo? Veliš, vide se ribe od bistrine?
Nekako mi se činilo da njemu zapravo jedinom i nešto znače.
Sa mora, sa izleta i ekskurzija, sa svih putovanja, dva-tri puta i iz Zagreba čije smo skoro pa predgrađe bili, stalno bih mu pisala. Ali đed se tako radovao.
Još mi i sad u glavi stoji adresa:
Jasenovčani 22
Zadnja pošta Staza

A onda sam otišla u Kanadu.
U najlepšem pacifičkom gradu Severne Amerike tog nekog drugog ili trećeg jutra kupujem razglednice i počinjem da ispisujem pozdrave na njima istim onim mojim starim krasopisom kog više nemam.
I gledam one adrese, slova, nižem reči...
Žarom bi da izlete slova, a stoje.
Teku imena, poštanski brojevi...
Samo mog đeda više nema.
Umro je koju godinu ranije, na početku rata, i sahranjen tamo, na Baniji, odakle sam se otela i još se sama sebi otimam, nesvikla na to da igde pripadam.

- Zdravo, đede! Nećeš vjerovati, evo ti mene u Vankuveru, tamo gdje ti je ćaća sahranjen. Hodam ulicama i sve se osvrćem, ko da nekog očekujem. Ne znam jesi li to ti ili je to on, ali znaš onaj osjećaj kao da negdje pripadaš, a nije ti tu mjesto. Ko da me je neko bacio u zrak pa ne znam da li letim ili ću brzo pasti, moj đede. Neka me sila guši, da li ova kiša što pada iz neba i zemlje dan i noć ili ta tuga što mi je sve moje toliko daleko, a ja, kao i uvijek, samo negdje bježim. Znam da bi te radovala ova karta, više nego išta. I da bi bio sretan što sam čak dovdje dospjela. A ja i dalje mislim da sam zalutala. Voli te tvoja Glumica.

Tu razglednicu sam donela kad sam se vratila.
Još stoji, neposlata.
Nemam je gde ni kome poslati.
Ni ta adresa više ne postoji.
Na njoj je zarasla kuća, slomljena, i nešto što više ne uspevam da prepoznam kao svoje.
Nikad tamo nogom više nisam kročila.

Deset godina kasnije imali smo intervju sa Harisom Silajdžićem jednog ludog novembarskog dana, na neku od godišnjica potpisivanja Dejtonskog sporazuma.
Tog dana smo slučajno otkrili da je originalni dokument izgubljen i, uz opštu zbunjenost i smeh, zaključili da izeš zemlju koja Bosne nema.
Silajdžić, vrlo neljubazan čovek, jedan od onih koji ostanu u ružnom sećanju, smekšao se kad sam ga, nakon što je završio razgovor sa mojim šefom, pitala da li je istinita njegova priča Kao kamen u zraku.
- Otkud znate za tu priču?
- Volim da u Vama vidim pisca, nekako mi lakše pada.
Nasmejao se.
- Da, istinita je. Čak i da nije, život nam je na ovim prostorima pokazao da smo svi kao kamen u zraku, zar ne?
- Da, samo što neki letimo, teški od čovečnosti, a neki padaju kao kamen, bez imalo ljudskosti.
Nije mu se svidelo moje objašnjenje.

Jasenovčani 22.
Zadnja pošta Staza.

Putujem i dalje.
I đekod te još vidim, đede.

---