Vojislav Ananić: Rođa

Deda Jovan je bio poreklom iz banijskog sela Papići, gde je i rođen, daleke 1880. godine. Sa suprugom Milkom Miletić iz okolnog sela Mračaj, izrodio je sina Dragana i kćer Ljubicu. Uz brata Iliju, je među prvima kao solunac doselio u Banat oko 1920. godine. Dok selo Aleksandrovo još nije ni postojalo, stanovao je na Andrmajuru, na imanju grofa Čekonića. Jovan je živeo dosta teško i sirotinjski, kao i mnogi u to vreme.

Sećam ga se kao dete kako je sedeo u zapećku iza tople zidane peći i govorio mojoj materi:

„Keko, jeb’la mater svoju, što mi nijesi donijela parče slanine i malo kru’a?!“

Delovao je kao i svaki gorštak, grubo i galamdžijski, ali je u suštini bio dobar čovek. Umro je u Aleksandrovu 1953. godine. Iza sebe je ostavio nešto kućice od četiri prostorije i štalom za stoku pozadi. No, za ono doba, ulični deo kuće, bio je ozidan pečenom ciglom.

Sin mu Dragan, je rođen isto na Baniji, 1906. godine i kao momčić, sa ocem i majkom stigao u ravni Banat. Žena Draganova, Boja, bila dosta mršava i slabunjava, ali mu izrodi u onoj siromaštini njihovoj, sedmoro dece: Ljubinku, Stevu, Dragu, Zdravka, Boru, Miru i Miloša. Većina dece im završila neki zanat: zidarski, pekarski, automehaničarski, šnajderski... Deca bila vredna i osećala svu težinu sirotinje. Kasnije se probijala kroz život sama i razišla po belom svetu. Kad Draganu umredoše mati Milka i žena Boja, oni stariji se već rastrčaše po Kruševcu, Zrenjaninu, Nemačkoj, Švajcarskoj. Uglavnom se svi dobro snašli. I, uvek pomagali jedni drugima. Najstarija ćerka Ljubinka se udala tu u selo, i ona oca najviše obilazila. Ostali, kad ko stigne. Znali su i da se svi kao porodica, bar jednom godišnje okupe u rodnoj kući. Svog oca nisu nikad zaboravljali i svako ga pomagao koliko je mogao. Doživeo Dragan od svoje dece dužno poštovanje.

Kako su godine prolazile, sve se to poženilo i poudalo. Unučad stizala od svakog deteta. Milina neka obuzme Rođu, kako su Dragana svi u selu nazivali, kad vidi svoje potomstvo. Bio je prava duša od čoveka i sa svakim meštaninom se poštovao kao da su rod rođeni. Nikada nije nikog ničim uvredio. Voleo je po neku rakijicu, ali ga niko nije video pijanog. Imao je svoju meru, čašicu - dve, i dosta. Nije bilo toga da ga natera da popije više. Aja! Bože, sačuvaj! A pijuckao je onako polako, meraklijski.

Obrađivao Rođa zemlju dok je mogao, a posle su to činila deca koja su bila tu, u blizini, a bogami, tog posla se nisu libili ni oni drugi, kad bi došli na godišnji odmor, na „urlaub“. Imao je najviše zemlje na Zečari i na Ovčari, i u početku je kao i svaki siroma čovek, radio u društvu sa nekim „sprežnikom“. Upare tako svaki od njih po svoga mrkova ili zeljova, pa zajedno oru svoje njive, voze pokošenu pšenicu, pomažu kod vršidbe, pri branju i komušanju.

U ono vreme i ja se oženio. Pošto smo neki dalji familijarni rođaci, kad god dođem svojima u selo, a ja i njega obiđem. Vrlo se obradovao svakoj mojoj poseti. Onda vaskrsnu priče iz starog kraja, koje od svog oca nisam mogao čuti, jer je imao samo dve godine kad je u Banat došao. Nabrajao mi Rođa nazive sela oko Papića i Sunje, govorio o blago zatalasalim brdima, o ljudima i njihovim vrlinama i običajima. Mene, opet, sve to mnogo interesovalo.

Cigareta mu skoro uvek u ruci, a kad mu neko naiđe, onda i rakijica. Što je više stario, vid mu je svakim danom postajao sve slabiji. Odnesoše ga deca i u Zrenjanin da operiše mrenu sa očiju, no, biće da je tu bilo i nečeg drugog pored mrene. Gotovo slep je tumarao i po kući svojoj, i po dvorištu. Dolazio onako sa štapom, sve lupkajući o betonsku stazu, i do mojih roditelja, tu u komšiluku. Tada o njemu najviše brinuo sin Draga, koji je stanovao preko puta roditeljske kuće.

Dok je još dobro video, išao je svako jutro u prodavnicu po hleb, cigarete i ostale potrepštine. Svak mu se s poštovanjem javljao, za zdravlje ga pitao. A Rođa se samo smeška i milo mu da sa ljudima iz sela popriča po neku. Bio je malo oniži rastom, sa šeširom na glavi, vesela srca i dobre duše. Nikuda nije žurio, gazio sitnim koracima, za sve je imao vremena. A da nešto nekome kuka kako mu je teško, taman posla! Govorio je da svak ima svoju muku. Dosta mu je i njegovih briga, što bi čoveka opterećivao i svojim. Umro je u Aleksandrovu 1986. godine. Deca mu napraviše lep ispraćaj, na seoskom groblju podigoše velelepan spomenik i majci Boji, i njemu.

Na istom placu, još za Rođina života, najmlađi Miloš podiže novu kuću. I Bora napravi dve kuće, jednu ogromnu u Zrenjaninu, drugu u selu. Draga ozida kuću u Zrenjaninu, Zdravko u Novom Bečeju. Svi se lepo skućili. Zaradili podosta tamo po Švabiji ili u Švici, i ne samo što podigoše nove kuće, nego pokupovaše i dosta zemlje, nove mašine za poljoprivredu, doteraše skupocene automobile... I taman kad su mogli svi da uživaju u solidnoj penziji i u svojim sređenim kućama i još sređenijim imanjima, počeše da jedno po jedno umiru. Najpre unuk Boža, pa majka mu i otac, pa Rođini sinovi Draga i Bora. Šta ćeš, život ne pita. Mučiš se da nešto stekneš, a onda te odjednom nestade. Spominju te još po koju godinu, pa zaborave i dan kad si preminuo. Samo, da bar i to ide nekim svojim redom.

Ako je za nekakvu utehu, ostaviće svi svojoj deci podosta od imanja. Da se bar oni ne potucaju po belom svetu, da budu međ svojim narodom, da svoju unučad paze i podučavaju. Mada, ko zna? Mnogima se od tih mlađih na Zapadu više svidelo. Tamo puštaju svoje korene, deci svojoj neka druga, tuđa imena daju. Mnogi već sada više govore onim tamo jezikom, nego svojim maternjim. Možda se neko i postidi odakle je i time, nažalost, želi da skrije svoje pravo poreklo. Bar onako, generalno. No, niko ne može da skrije svoju genetiku, otvorene duše i svoje lepe običaje, stečene u roditeljskom domu.