Vojislav Ananić: U magičnom ogledalu

Većina od nas je na nekada čuvenim seoskim vašarima pogledala sebe u krivom, magičnom ogledalu. Ponekad smo se i svideli sami sebi, ali, češće smo u njemu izgledali čudno i smešno i grohotom se smejali. Eh, da su ikako mogli da upravljaju tim krivim ogledalom, mnogi bi sebi još tada u mladosti podarili i lepše lice, i stas i obline. Naročito oni kada zađu u neke srednje i zrele godine!

Danas za tako šta ne bi ni imali neke naročite potrebe, jer, pogotovo kod ženskog sveta, postoje ne samo razne estetske hirurške intervencije kod popravljanja krivih, dugih, ili prćastih noseva, dugih i klempavih ušiju, podizanja očnih kapaka, zatezanja i peglanja bora na licu, pa sve do ugradnje raznih silikonskih dodataka pri povećanju obima grudi, oblikovanju zadnjice ili skidanju viška sala sa već zaokrugljenog struka i butina. U stvari, sve te osobe na neki način izgledaju žalosno i izveštačeno, jer se protiv prirode ili nadošlih godina, ništa ne može.

A oni malo pametniji, koji shvataju da su onakvi kako su ih i Bog i priroda stvorili, kad se sa vašara vrate kući, stanu pred ogledalo i dive se svojoj prirodnoj genetskoj lepoti, od majke ili oca nasleđenoj. Oni su zadovoljni svojim izgledom, i onda kad imaju neku deformaciju na svom licu ili telu. Čak počinju da se sebi samodopadaju. Pa, ne možemo svi biti Afrodite ili Apoloni! I, šta ako neki muškarac ima malo poduži nos, a žena široko razvučena usta?! Ma, i to su predznaci nekih dobrih vrlina. Neki čak u njima uživaju dok ih posmatraju. A posmatrači ih u potaji priželjkuju.

Najgore i najopasnije je ako neka osoba u svom gledanju samoga sebe izražava narcisoidnost, kad uvrti u svoju zanesenu glavu, da je i najlepša i savršena u svemu, od lika do nekih individualnih osobina. Kad zamišlja kako se u svaku delatnost više i bolje razume čak i od onih koji su zato utrošili godine i godine školujući se, kad u svojoj bolesnoj psihi zamišljaju da su neki novi Ajnštajni, vrsni mislioci i filozofi, bajni pesnici i slatkorečivi pisci romana, veliki glumci, recitatori ili oratori, vajni političari... Jednom rečju, da su geniji, da najbolje i nepogrešivo sagledavaju svaku situaciju. Što je još opasnije i gore, očekuju da ta njihova uvrtela mišljenja svi moraju bezuslovno da prihvataju i cene. Bez obzira na godine, životno iskustvo ili na opšte obrazovanje koje poseduju prisutni sagovornici. Još kad ustvrde, da to samo tako i može biti i nikako drugačije! Teško onome ko im se tada suprostavi ili ne daj Bože, nađe im se na putu njihovih stavova. Jer, jedino oni umeju da uđu u suštinu svake stvari, pa bila ona filozofska, književna, politička, ili ko zna koja sve ne. Bitno je da oni sasvim „uspešno“, iz svog ugla, uočavaju sve ljudske slabosti i da svojom ubedljivošću na njih „kao“, večito ukazuju drugima, da pokušavaju da ih dovedu do nekog samopročišćenja i opšte katarze u dušama njihovim. I, Bože sačuvaj, da im upućuješ blage kritike ili bilo kakve zamerke. O sebi zaista takve osobe misle sve najbolje, jer se one u sve razumeju i na sve to „dobronamerno ukazuju“. Kad im se i suprostaviš, strahovito se ljute i ne prihvataju nikakve primedbe ili sugestije. Zato je tada, najbolje „praviti se Toša“, da se ne biste zamerili jedno drugome, a možda i posvađali.

Dakle, najgore i najopasnije je biti genije. A na ovom svetu, od kad postoji, je zaista bilo genija, ali, koji su znali da saslušaju i drugoga, da ga bar ćutke prihvate čak i kad ti sagovornici nisu bili u pravu. Da ga ne kritikuju odmah i ne osuđuju, jer čitava okolina kojom smo okruženi, nikada nije bila sva jednaka niti podređena samo jednoj ideji. Pa, ma to bila i politička, stranačka, ideološka... Mnogi uživaju najviše kad im je u krvi da „uče druge“, što bi neki rekli, „da drugome sole pamet“. Tada je, bogami, najpametnije biti u stanju da čujemo samo ono što hoćemo da čujemo, a za sve ostalo, dobro začepiti oba uha. Jer, rđave reči dugo u ušima odzvanjaju i ječe. Tutnje. I mora svak' od nas da nastoji da „svoj nos ne zabada tamo gde mu nije mesto“, jer to nikome do dana današnjeg nije bilo od koristi. I, ne „ujedati“ sve i svakoga.

Na kraju, sve se u životu menja. Padaju i menjaju se i ideje i vladari, a obični smrtnici ostaju. Zato, bežimo što dalje od tih magičnih ogledala i ne pokušavajmo da u njima budemo ono što nikada ne možemo biti. U suprotnom, samo će nam se svi u okruženju našem smejati ili nas blago izvrgavati ruglu. A ponekad će takve osobe same uletati u komične ili satirične priče.

I zato, čim dođemo svojoj kući, najbolje je kad se u običnom a ne onom iskrivljenom ogledalu pogledamo opušteno i normalno. Da nam ne smeta čak ni neka manja anomalija na licu našem, svaka novoprimećena bora, kesa pod očima ili poveći podvoljak ispod brade. Da shvatimo da je život prolazan. Ako to nismo u stanju, onda smo zaista bolesne ličnosti i za nas je tada potrebno samo ono iskrivljeno ogledalo, gde pomeranjem svoga položaja, možemo na kratko uživati i na izmenama svoga lica.

Na kraju, ipak nismo i ne možemo nikad svi biti jednaki. Što naš narod lepo kaže: “Sto ljudi, sto ćudi“. Razlikuju se muž i žena, koji prožive zajedno čitav svoj životni i radni vek, podele u njemu sva dobra i sve nedaće, prođu sve Scile i Haribde. A i na poslu – neki se satiru radeći, neki blagorade ili traže posao kod Dangube preko puta, a Boga mole da ga nikad ne nađu. Od onih poštenih i radenih i društvo ima koristi, a neki se, opet, koriste zajednicom u kojoj žive i grabe i šakom i kapom. I tako, jedni uspevaju olako i prebrzo u životu svom, a drugi ispadnu nesposobnjakovići i gluperde. I kad su bili ratovi! „Nekom rat, nekom brat!“ Tako je to oduvek bilo.

Samo ipak, u miru, budimo svi malo „kraćeg“ i ne tako zajedljivog jezika. Ako već ne možemo u svemu da se složimo, ne moramo se vređati. Progutajmo ponekad i gorku reč, i pokušajmo da budemo tolerantni, razumni ljudi i bez iskrivljenih ogledala. Od svih živih bića, jedino čovek, ipak, poseduje um. Šta bi tek bilo da ga imaju i ostali živi stvorovi?!