U deda Cvetinom vinogradu

Deda Cveta Adamov je već odavno otišao Bogu na istinu. Bio mi je komšija i veoma dobar čovek. Ali, pored te sve svoje dobrote, imao je i jedan greh. Po smrti svoje žene, spanđao se sa udatom Ljubom P. I sa njom živeo. Nisu to krili. Ona, nekad spava kod svoga muža, kojeg su ružno nazivali Prda, valjda zato što je bio mali rastom, čak pomalo i grbav. A nekad kod Lale, kako su Cvetu zvali. Skuva i jednom i drugom, opere im sve što treba, kuću im održavala čistom i urednom. E, sad, kako se tamo „gore“ pred Bogom i Svetim Petrom, zbog toga opravdao Cveta, to bogami, ne znamo. Biće da su mu oprostili, jer je ipak u sebi imao više onih pozitivnih vrednosti. Između ostalog, deda Cveta pomagao svakom živom, pozajmljivao pare svima kojima je to ustrebalo, bio vedar i veseo čovek. Na kraju, nema nas idealnih. Svi imamo neki svoj greh. I, da je to samo jedan, kao kod našeg Lale Cvete, ni po jada. Ima ih mnogo više sa daleko krupnijim grehovima na duši svojoj.

Eto, pored te ljubavi prema baka Ljubi, deda Cveta imao još dve svoje strasti koje su ga opčinjavale. Znači, velike ljubavi. Nije nikada bio kockar, ali je od kad zna za sebe, voleo da igra lutriju, ili, kako se to nazivalo ranije, „loz“. Iz nedelje u nedelju, kupovao on redovno po nekoliko „lozova“. No, nikada nije dobio bogznašta. Nadao se da su tamo u Beogradu veće šanse za dobitak, i kad god je ko putovao u prestonicu, on mu davao pare da mu kupi lutriju. To je naročito važilo za Sosu Pečurkinu, koja je tokom nedelje kupovala jaja po selu, a onda ih jednom nedeljno nosila u Beograd na prodaju. Od toga je živela. Tako, donosila ona Lali Cveti „lozove“ iz Beograda, ali ni tada nije imao sreće. I umro je jadan, nadajući se da će jednog dana dobiti „bar“ glavnu premiju. A koliko se u svom životu nadavao para za lutrije, da ih je čuvao i štedeo, bio bi bogat čovek. Lepo kaže

naš narod da para na paru ide. Retko se kad siroma i pošten čovek obogatio! Samo oni „spretniji“, mutivode, kojima niko nije ništa mogao, jer su uvek pronalazili načina i mogućnosti da se opravdaju i na vreme prikriju svoja nedela. Treća ljubav deda Cvetina, bio njegov vinograd. Imao je pola jutra zemlje, odmah tu iza sela, malo dalje od livađanskih jamura. Pored osam jutara, toliko su pored sela dobili svi oni koji su selo nastanjivali, kada je ono nastajalo na nekadašnjem imanju grofa Čekonića, tamo negde, posle 1920. godine. Mnogi su, zbog te blizine, na to parče zemlje držali bašte i tu uzgajali povrće. Deda Cveta zasadio vinograd. Ko zna koliko je tu čokoti bilo! U ono vreme sadili ljudi obično ono grožđe koje se ne prska, „francuz“, „novak“, i još neku starinsku sortu. Ali, pričalo se još tada da grožđe sa tih čokota nije baš zdravo, a još manje je bilo dobro da se od njega pravi domaće vino i da se peče rakija komovica. A Lala voleo pomalo i vino, još više rakiju. Ali, nikad previše. Belo vino mu bilo „lakše“, pitkije. I tako, znajući sve to, reši on da zasadi neke nove sorte. Gde ih je nalazio, to samo on zna. Bilo je tu stare dobre „tamjanike“, „maršalke“, „šasle“, „kevedinke“, „kozjih sisa“, „slankamenke“, „smederevke“, „rizlinga“, ali i novijih vrsta kao što je „kardinal“, „hamburg“, „afusali“. Znao je da crno grožđe više voli siromašnu zemlju, pa je zato imao više belih i roza sorti. Uglavnom, ono što mu se nije sviđalo, Lala je krčio iz svog vinograda i uvek pronalazio nešto novo.

Eh, taj deda Cvetin vinograd! Koliko smo samo puta kao deca odlazili tamo „u štetu“?! Da uberemo samo grozd – dva, pa hajde, de! Toliko bi nam i deda Cveta dao da smo ga pitali! Nego mi, deca, uberemo grozd, probamo, pa ako nam nije bilo po „guštu“ ili je nedozrelo, bacamo svuda po vinogradu. A deda Cvetin vinograd bio toliko uredan, da je drugima služio za primer. U njemu nigde travke. Uvek sve okopano i ograbuljano, verovatno da bi se uvidele stope lopova. Mnogo se Lala naradio u svom vinogradu. Desilo se poneke godine da mu tuča, led, uništi sav rod te godine. Božja volja! Ali su mu i ose zadavale muke. Probuše bobice, isisaju slatki sok, a posle se obavezno javljala bolest, bortritis. Kao zaštitu od osa, sadio po neki žbun zimzelene božikovine ili viburnuma, čiji cvet je privlačio ose, a time mu nisu dirale ni grožđe. Loza se onda gajila samo na čokotima. Pored svakog čokota uboden obično bagremov kolac i uz njega privezani okresani lastari koji će doneti rod. Razvlačila se ponekad i žica preko tih direka, i tek onda eto muke za decu. Preskačući onako mali tu žicu, zapinjali bi za nju, kidali je i iskrivili čitave redove. E, tada je Lala bio „zdravo“ besan i odlazio u opštinu da traži poljočuvara, pudara. Što ga plaća čitavo selo, kad se ovakve štete po vinogradima dešavaju?

No, u tako velikom vinogradu, ostajalo je uvek dovoljno grožđa za berbu. Ah, te Laline berbe! Kad se samo setim! Pozove deda Cveta čitav komšiluk da mu pomognu u tome poslu. I onda, u vinogradu, čuje se samo pesma žena i devojaka, šale i zadirkivanja muškaraca. Ženska čeljad se obično saginjala kod svakog čokota i makazama ili specijalnim nožem ubirala krupne grozdove, koje su ubacivale u korpe. Muškarci su, opet iznosili te pune korpe na kraj lenije, gde su ih čekala zaprežna kola sa muljačom za grožđe na njima. Tada bi u te muljače izasipali prepune korpe sa grožđem, a onda su oni, malo jači, okretali točak na muljači i tako cedili grožđani sok, od kojeg će kasnije nastati vino. Ono što ostane od toga samlevenog grožđa, stavljalo se u drugu burad, za buduću rakiju, komovicu. Kad je grožđe već bilo obrano, e onda je nastajao raj za decu. Išlo se u pabirčenje, otkidali su se oni sitniji grozdići koji su ostali iza berbe. Nije redak slučaj bio da se među njima nađe i po koji krupniji grozd, sada već preslatkog grožđa. Tada ni deda Cveta nije branio deci da mu idu u vinograd.

Vino se kasnije pretakalo, posle vrenja. Neko je uzimao za kućne potrebe odmah, još dok vrenje nije gotovo, nešto slatkog vina, šire. Kasnije, za svinjokolj i ostale verske praznike, narod se okupljao opet kod deda Cvete, ili su dolazili da kupe litru – dve rakije ili vina. Kod Lale uvek bilo čisto i vino i rakija. Kakav šećer!? A kazivao je da je pravo samo ono vino, pored kojeg se skupljaju vinske mušice. I, ako cigaret papir, kad se u vino potopi, iz njega ispliva, ne ostane na dno. Naravno, kao i svaki dobar vinogradar, i deda Cveta imao omanji podrum, jer bez njega mu vino nikad ne bi bilo pravo. U njemu je u drvenim buradima moralo da odleži izvesno vreme, da sazri. Tek posle bi ga i deda Cveta pio i drugima prodavao.

Nestalo deda Cvete, nema više vinograda. Osta samo sećanje i na njega i na preslatko grožđe u njegovom vinogradu. A oni stariji se sa setom prisećaju njegova dobra vina i rakije.