Tatjana Sikima: Divka

Janis je gazio devedeset drugu. Treću. Vrag bi ga znao.
Janis je sedeo ispred svoje stare vile, a ispod Olimpa, svako jutro u sedam i sa plastične stolice, sedeći, kako drugo, prao mermerni ulaz.
Janis je govorio srpski, po grčki, bez kvačica, onako kako se govori u Beogradu u kom nikad u životu nije bio.
- Cetrdeset godina oni meni dolaze, Srbi. Ja dobio kredit od Amerikanaca, napravim vilu, dvadeset tri stana, sve ko kutija sibica, znas ti sta je kutija sibica, mala? Posle ja platio pola kredita, pola se pravio lud. A mozda i jesam lud.
Pa se smeje, Janis, čiča.
Zeznuo bankare. I Amere.
Janis u sedam ujutro mezi nekakav sneg beo sir koji miriše na koze, opet sa tog Olimpa, suvo meso, par crnih maslina i zaliva sve vinom iz butelje.
Boli briga Janisa za kardiovaskularni sistem.
Janis je nadživeo vek.
- Bili svi redom, i komunisti, i kralj, i vojska, i Amerikanci tamo u Nei Pori napravili baza, i Turci dosli i osli, i Micotakisa ispratili, samo Srbe necemo preziveti. Grci od Srba ludi. A mozda smo i bili ludi.
Janis voli da je lud, to svi Grci vole. Jer Grci su Srbi, to svi znamo. Isto ludi.
Janis slabo hoda, korak težak i spor, svaki ko godina.
Ima crnu košulju, crne pantalone i nekakve borolete iz praistorije na nogama.
Ne mogu spavati ujutro, kad se sunce razapne sa planine i grune pravo u prozore kao čista radost, pa siđem dole da hvatam internet, ko malo i radim na tom internetu.
- Ja cu tebi ukrasti pasvord od komsija, nista ti ne brini, mala. Ovaj moj (a to biva zet) ne da brzo da se gleda internet. Stedi. Nema kredit, nema Amerikanaca, pravi se lud. A mozda i jeste lud.
I opet se smeje.
I onda ja kradem internet od komšija, a Janis se ne gasi, samo priča.
Srpski, kao u Beogradu, iako u Beogradu nikad nije bio.
- Sve ja znam sta je Srbija, na glavi mi Srbi svako leto, daj vino ali tvoje, gde se kupi riba, koja riba, nisam ja ribar, sta ja znam koja riba ovde ima.
Janisova ćerka se udala za lepog. A ona otežala, teška, i njoj korak ko godina. Zet mu onaj Grk što ih ima samo u reklamama - dva metra, pa crn, zgođušan, gazduje u Janisovoj vili. Samo viče, viče, viče. Najviše na njegovu jedinicu.
- Ha, on misli da je gazda, ali gazda je Janis. Jos sam ziv, nece on meni gazda.
I tako Janis priča, svako jutro, sam sa sobom, a usput i sa mnom.
Jedno jutro, eto nje, ćerke.
Gega se, jedva hoda.
Nosi dve činije i u njima nekakva kafa sa mlekom.
Udrobila hleb.
Pa ponudi mene.
Pa mi krenuše suze.
Pa je Janis ustao i malo me zagrlio.
Pa sam morala popiti čašu vina.
Pa je krenula istorija.
- Znas ti gde je Konica? Ne znas, ne znas, to je krvava Konica.
Malo ga hvatalo vino, pa je ponavljao - Konica, Konica, krvava Konica, nema boga, nema.
I mirisala je, mirisala, ona cikorija.
Pa je malo stao svet.
Otkud bih ja znala šta je Konica.
Posle sam čitala. Bitka, 1200 mrtvih, građanski rat.
Otkud Janis tamo, nikad nisam saznala.
Baba Sava i ja, ona što je bila feministkinja dok mi pojma o feminizmu nismo imali, slažemo ormare, tamo u Aoristu.
Prebiremo šta bi trebalo dati u Crveni križ, mi još mislimo da nismo izbeglice.
Mi nemamo pojma da ćemo biti izbeglice.
Baba je nadrobila kru' u bijelu kavu i to doručkuje.
Na njoj crna košulja, neka, crni rubac, roklja crna.
I debele crne čarape, u sred leta.
Zepe na nogama, normalno, crne.
A ja sam u ormaru našla žutu majicu na kojoj je Tihi.
Dečju, malecku.
To mi je donela sa Sutjeske, gde je išla sa prvoborcima, osamdeset i neke.
Gleda baba u majicu, ko da čita. Pa sve zavrće glavom.
- Sutjeska ti je, diko, krvava dolina.
Bubnu baba, onako preko one bele kafe.
Velim ja - otkud to sad tebi, šta ti to sad znači?
- Samo šuti i bogu se moli, tako ti je to sade, veli baba koja u boga nije verovala.
I ni reč više o tom nismo progovorile.
- Meščini, veli baba da prekine tišinu, i na onom svijetu ću se zaželjet Divke. Sjećaš li se da sam ja tebe na Divki od'ranila?
- Super, zato mi se sad gadi Divka, ne bih je više ni luda probala.
Pogledam babu, a njoj suze u očima.
- Nisam ja to tako mislila.
- Znam, diko, da nijesi, neka. Ti si se babi davno otela.

Sledeće leto, drugi milenijum,a biće treće da ja opet idem kod Janisa.
A nema Janisa.
Umro zimus, od starosti, veli ćerka, na onom našem engleskom.
Ne znam čoveka, a nešto me steglo u grlu.
Rekoh joj, ponela sam mu belu kafu iz mog detinjstva.
Ono kad smo prošlo leto doručkovali podsetio me na moju baku.
Tako je ona mene na toj kafi othranila, sa hlebom umočenim unutra.
Pružim joj onu Divku - uh, kaže ćerka, zgadila mi se za ceo život, više je sad ne bih ni luda probala.
Prodali smo vilu, još ovo leto sa Srbima, pa za Solun, mužu dojadilo.

I ništa, vratim ja onu Divku nazad.

Sad je onaj deo teksta kad ide neka opasna poenta, ali je nemam.

Osim što sam noćas Savu sanjala. Pa mi celo jutro odasvud miriše Divka.

---