Vojislav Ananić: Miloje

Miloje L. je bio lep i obrazovan čovek. Imao je pedesetak godina, bio oženjen Marijom, a iz te njihove bračne veze rođeno je dvoje dece : jedanaestogodišnji Zoran i devetogodišnja Vesna. I Miloje i Marija su imali dobro plaćena radna mesta. On je radio kao komercijalista u poznatoj firmi koja se bavila uvozom i izvozom, a Marija u nekom opštinskom organu za prihode. Oboje sa fakultetskim diplomama, a od njenih roditelja nasledili su prilično sređenu kuću u jednom tihom kraju Beograda. Naizgled, srećan brak i porodica. Miloje je, istina, zbog prirode posla, često odsustvovao iz porodice, ali, tu je bila njegova Marija, koja je na sebe preuzimala uglavnom sve obaveze i oko dece, a i oko vođenja domaćinstva. Ona je sve to radila s velikom ljubavlju, onako kako i priliči pravoj ženi i majci.

Međutim, Miloje, kao da je bio potomak Veljka i Miloša, bez žena nije nikako mogao. Ono, jeste da je bio često i na nekom službenom putu, a i kad nije, nekako mu se uvek ukazivala prilika da upozna drugu i da započne sa novim flertom. I što je najbitnije, svoju Mariju nikad do tada nije dovodio u bilo kakvu sumnju. U stvari, još otkad se zamomčio, ni kod jedne ga nije dugo držalo mesto i njegovi tadašnji drugari su mu na tome zavideli i raspitivali se, kako mu to polazi za rukom. A on je već tada imao neku svoju životnu filozofiju. Smatrao je da sa mladošću ukorak idu i lepota i ljubav, a da sa starošću dolazi do gašenja svega onoga što je u njemu izazivalo strasti. Mnogo se plašio prolaznosti života i starosti, sa kojima su dolazili samo mrtvilo i boleštine. Donekle je bio čovek u pravu, jer su i mladost i ljubav ono što se najduže i najrađe pamti. Sva ta njegova filozofija svodila se na život u sadašnjosti, a kad ga u budućnosti bude snašla bilo koja nevolja, onda će o njoj misliti i rešenje nalaziti. Bio je pravi hedonista, da živi i uživa dok se može, da taj život jedini ne proćerda uludo. Kao da je zbog toga kroz život hitao. To ludilo za ženama Miloje je nameravao da zadrži sve dok bude imao i sopstvene moći da im ugodi. Poznavao je dobro duše mnogih žena, znao da vole da im se obećava i nemoguće. A on je to uvek činio. Zato su mu se mnoge od njih i davale, jer ih je obdarivao ne samo lepim rečima i uslugama, nego i raskošnim poklonima, pogotovo onim iz inostranstva.

Iako je imao tek četrdesetak, osećao je da mu mnogo šta isklizava iz života, a i od starijih se naslušao da su te pedesete opasne za čoveka. Pa ne može se biti pastuv doveka. Ono, pred njim je još bila budućnost, i on je, pa ma kakva ga sudbina bude zadesila, morao da je odživi kako god je znao. Ah, kad bi samo mogao da zaustavi nekako tu životnu klackalicu! Valjda je zato i jurio sve mlađe i mlađe, jer su mu one ulivale neko samopouzdanje da još nije «za staro gvožđe» i, u mladost ga vraćale. Imao je Miloje još i neko drugo svoje životno načelo: svačiji život je u vezi sa nekom crnom rupom. Iz nje se rađamo i svet ovaj ugledavamo, za nju se kao muškarci, kad odrastemo borimo i ne retko bolujemo. Na kraju, rupe su na ljudskom telu najvažnije! Razmislite samo o tome! Da nije bilo koje od njih, ne bi se moglo ni živeti. A kad ostarimo, jednog dana, opet u neku crnu rupu uranjamo, samo ovoga puta u drugačiju, dublju, i zauvek.

Retko je sebi dozvoljavao da se zaljubi u neku ženu, a u poslednje vreme, sve češće je bio u kući, kod svoje Marije, gde je uvek nalazio i mir svojoj duši, a i neku luku spasa. Miloje je, naravno, voleo svoju Mariju. Pa, ona ga je u životu održavala, brižljivo ga spremala za svako putovanje, bila mu oslonac kao niko u životu i, majka njihove dece. Ona se o njima brinula, spremala ih za školu, na roditeljske sastanke odlazila, kuću mu kućila. E, pa neko mora i to na sebe da preuzme, pogotovo kad je on bio stalno «obuzet» poslom i trkom za zaradom. Znao je Miloje i svojoj Mariji da iskaže nežnost i u ljubavi, a i da joj pokaže «pažnju» nekim skupocenim poklonom u vidu nakita ili krzna. A Marija i dalje nije ništa sumnjala i mislila je da to sve tako i treba da bude. Nikad joj ni na kraj pameti nije padala pomisao da njen Miloje ima neku drugu i da se svojim vrednim poklonima njoj samo pravda na neki način, zabašuruje svoje grehe i prikriva tragove.

I pored sve češće pažnje prema svojoj supruzi, jednog prolećnog dana se, ipak, desilo nešto nepredviđeno, i to u njihovoj sopstvenoj kući. Tada je Miloje pokazao da vuk dlaku menja, ali ćud nikako. Marija je već bila na poslu, deca u školi, kada su ga topli sunčani zraci, negde oko osam ujutru zagolicali i probudili. Ustao je nešto kasnije nego obično i pored svog kreveta ugledao sve brižljivo pripremnjene stvari koje mu je Marija ostavila. I šta će obući, i šta treba da spakuje, jer je oko jedanaest sati imao avion za Cirih.
Ležerno je ustao nakon ugodno prospavane noći, odmoran i krepak. Lagano se uputio ka kupatilu, sa namerom da se istušira i obrije. Nakon osveženja u kadi, obrisao je svoje mokro telo a peškir obavio samo ovlaš oko svojih kukova. Pogledao se u ogledalu i očigledno bio zadovoljan svojim izgledom. Već ustaljenim pokretima je počeo da sapunja svoju čvrstu bradu i taman kad je polovinu već skoro obrijao, dole, na ulaznim vratima, začulo se zvono. Neko je dolazio, a on se nije tome začudio. Pa, hiljadu puta su im u kuću ulazili! Znao je da Marija, u svojoj žurbi na posao, često nije imala običaj da zaključava ulazna vrata i proderao se onako, muški:

«Ulazi! Otključano je!»
«Alo, gde ste?! Stevanka ovde! Generalni me poslao da Vam donesem još neke papire za Švajcarce!»

Dok je pokušavao da obrije i onu drugu polovinu svoje još uvek crne brade, i dok je ona još bila odsutna, prisećao se da je to njegova koleginica s administrativnog odeljenja. Od njega je bila mlađa možda i za više od dvadeset godina i pre godinu – dve je u firmi častila zbog svoje udaje. U sebi je preturao i kako ju je prvi put zgledao. Još ranije, imali su u direkciji neku gužvu toga dana i ona je prisutnima unosila piće i kafu. Miloju se pogled nije odmah prikovao ni za njeno lepuškasto lice ni vitku figuru, nego za njene maljave noge. Naime, ispod prozirnih kockastih najlonki, jasno su se pokazivale crne dlake koje su bile najgušće oko oblih listova njenih nogu. Neke žene ni danas nemaju običaj da depiliraju malje sa svojih nogu i na taj način mame poglede radoznalih muškaraca. Da li je to tada bio i njemu neki znak, nije znao. Samo se onda diskretno naneo ka njenom levom uhu i tiho rekao:
«Imate divne čarape! Gde ste ih kupili?»

Stevanka je «ukapirala» na šta je Miloje mislio i samo mu se blago nasmešila, a on je u tom njenom pogledu, kao iskusan ženskaroš, osetio da joj prija njegova primedba. Poznavao je dobro žene: one ti ili daju ili ne, tvoje je da tražiš, ali te obično prvo drže kao na nekoj uzici i pritežu po svom nahođenju. A te su najopasnije! Nisu ni klasične kurve da ti se podaju, ni prostitutke da ti se prodaju. Ovakve žele samo nasladu koja im nedostaje. Zapamtio ju je kao lepu, privlačnu i uvek nasmejanu i duhovitu, a i prijalo joj je udvaranje muškaraca. Od te njene napadne ženstvenosti, muškom svetu je i nehotice, pomućivala mozak.

U razmišljanju, prekide ga kucanje na vratima kupatila. Osvrnuo se i ugledao je onako lepu i mladu.

«Uh, majku mu» - pomisli u sebi – «kao da su te anđeli poslali!»

Duga crna kovrdžava kosa koju je izazovno zabacivala, blago joj je padala niz sasvim uspravnu liniju leđa. A tek kad je pogledao na njene grudi, odmah je zapazio da nosi manji broj grudnjaka, kako bi još više istakla i onako jedre dojke, a popriličan izrez na njenom dekolteu, učvršćivao mu je pogled još više na tačku koju je uporno fiksirao. Pa on se najviše oduvek i «palio» na ženske grudi! Odjednom, ispod blago pričvršćenog peškira, nabubri u njemu muškost, peškir skliznu sa njegovog tela i on se pokaza u svoj svojoj nagosti. Ona samo, kao uzviknu:

« Ju!»

Ali, u njenom prikovanom pogledu se osećala neka požuda kojom je zavodila i onako zamućen pogled Milojev. I nju su obuzele emocije, koje je prepoznala i u njegovom pogledu. Rumenilo joj je oblilo lice, a crne guste trepavice kao da su još više isticale svu draž njenih grahorastih očiju. Interesantno, da u tom «nezgodnom» trenutku nije izjurila naponje. Pucala je i prosipala se sva njena jedrina i, za početak, Miloje je tražio samo mesnate joj usne. Poljupcima je stimulisao njeno tada najčulnije čulo dodira, i to baš sada, kada je erotski naboj bio u oboma. Podlegla je pred njegovim istraživačkim duhom. On se nije libio da joj odmah priđe i počne da joj svlači odeću. Njegova ruka ju je nežno milovala po vratu i lagano se spuštala niz kičmu. I da je htela, nije mogla da se odbrani od njegovih strasnih poljubaca.

Iako je bila u braku, nije imala nekog posebnog iskustva i pustila je po prvi put, da je u ljubavnom zanosu vodi jedan obnaženi i poprilično nepoznat muškarac, ali, koji je tačno znao šta hoće. Nije imala kad ni da ga pita da li je sam u kući i, kao da je to sasvim normalno, dozvolila je Miloju, koji je bio potpuno preduzimljiv i jak, da je nosi onako golu do bračnog kreveta. Usput ga je čvrsto obujmila i doticala njegova prsa, po kojima su se prosule guste kovrdže. I, kroz celo joj telo prođe nekakvo strujanje. Sva je gorela. U njegovim snažnim muževnim rukama, gubila se u potpunosti. Strastvena i nesebična, zahtevna u ljubavi, Stevanki tada nije bilo važno da li će ta ljubavna avantura potrajati samo sat ili duže. Važno joj je bilo samo to, da bude nezaboravno.

Pred Milojevim očima ukazaše se oblici žene jednog nepoznatog vajara prirode, a Stevanka je dobro znala što Milojeve oči postaju zamagljene. Ona poče da podrhtava sve jače i sve češće. Nikako nije mogla da se smiri.

Pošto ju je položio na krevet, grudi joj se odjednom još više pokazaše u svoj svojoj lepoti žene, a bradavice se napeše. Kao iskusan ljubavnik, Miloje je znao da svakolike dojke u žene nisu iste. Nikada nije voleo one preterano velike, koje se, poput balona ljuljuškaju kao da jedna od druge žele da umaknu. Neki su muškarci opet, baš takve voleli. Na ženi su lepe one dojke, tek ovlaš podignute i koje su umerene veličine, ali jedre, i nekako, same ističu svoju lepotu. Stevankine ružičasto – plavkaste bradavice sa blago vidljivim «oreolom» prosutog beličastog zrnevlja oko njih, u tim trenucima obostrane ljubavi, tek tada bi na svakog muškarca delovale izazivački, izluđujuće. Tako uzdignute grudi, svojom savršenošću opile bi i čoveka iskusnijeg od Miloja. Čas se naslađivao Stevankinim dojkama koje su ga «raspaljivale» do besvesti, a čas je obuhvatao i njena puna bedra. Čuli su se samo Stevankini uzdasi i tihe reči:

«Ah, Miloje, Miloje!»

A Miloje je pronalazio skrivene puteve koji su sa Stevankine ženstvenosti skidali sve zavese. Njeno telo prihvatalo je Miloja s najvećim uživanjem, kao da to sve nije nikada ni osetila ni doživela kao udata žena. I ona mu se potpuno predavala, a Miloje je sve dublje ulazio u njenu tajnovitu utrobu. Ta ovim trenucima rajskog uživanja, samo ga je dragi Bog mogao podariti!
Ni Miloje ni Stevanka nisu gledali na sat. Oboje su sagorevali u ljubavi, pogotovo Stevanka. I dalje je dahtala kao parobrod, i najzad Miloje «pređe» preko nje, iscrpljen do maksimuma. U tim poslednjim trenucima njihovog telesnog zbližavanja, svako je na svoj način izvlačio svoja uživanja.

Stevanka je na kraju otkrila da je još uvek neiskusna u ljubavi, a Miloje joj je pružio sve one divote o kojima se ni ne priča, nego ih treba doživeti. O svome mužu, tada ni jednog trenutka nije razmišljala, niti je osećala grižu savesti. Kao muškarac, morao je i on da bude preduzimljiviji, da ga bar nekada oseti s probuđenim žarom u sebi. Njen Aleksandar nije uspeo da u njoj otkrije sva ta zadovoljstva koja je doživela i zato je u sekundama svog razmišljanja, opravdavala ono što je sa Milojem počinila.

Iako je preostalo još oko sat vremena do poletanja Milojevog aviona za Cirih, ni jedno od njih dvoje na to nisu ni pomišljali. Miloje je čak rizikovao da firma izgubi ugovoreni posao, a ako se dozna šta je razlog tome, i sam položaj koji je on imao. Počinjao je da shvata da Stevanka nije kao sve dotadašnje žene sa kojima se susretao, a ona, da je to sve sudbina. A čovek se ne može boriti sa onim što mu je predodređeno a da toga i nije svestan. Na kraju, žena se i podaje, ali i osvaja.

Umorni, ležali su i dalje na bračnom krevetu, a da ih niko nije uznemiravao. Posmatrali su jedno drugo, i usput koješta čavrljali. Sa razgovorom je prva počela Stevanka, pričajući nakon doživljenog, da sve žene ljubav primaju sluhom i dodirom. Žena žmuri kad uživa, a mašta i sanja samo zatvorenih očiju. Svaka voli da joj se udvara, da joj se obećava i nemoguće, da se dodirom i osvaja i uzbuđuje. Kod muškaraca je to drugačije. Oni sve doživljavaju najviše vizuelno. Na taj način se dive i ženskoj lepoti, očima ženu i svlače po prvi put, i osećaju je i žele na svoj način. I još nešto: mnogi muškarci u poznijim godinama lude za mladim ženama, valjda ih više uzbuđuju i bude strasti koje im se počinju gasiti. A žene opet, obožavaju da njima neko «vlada», jer tada imaju osećaj sigurnosti, i žude za tim da budu stalno voljene i poželjne. Istina, muškarac poseduje snagu, žena ljupkost i nežnost. Zato je valjda u muškoj ćudi da osvaja i savladava sve prepreke, a kod žena ne samo da dopuštaju da ih osvajaju, nego da u njih i prodiru, da im ispunjavaju neke čuvane i skrivane praznine. Tako ih je i priroda ili Bog obdario. I, da nije toga, ne bi bilo ni sveta.

Po pravilu, sve žene su na neki način egoisti, jer uglavnom cene samo svoju lepotu, dok im lepota neke druge žene izaziva prezir i zlobu. U suštini, svaka žena je svesna da joj je u lepoti moć, one to u sebi osećaju, i baš zato i ne «umiru» za nekim mnogo lepim čovekom, jer žele da one budu te koje će dominirati. A ako je baš toliko i lepa, ima da se za čitav svoj vek bori sa moćnicima naviklim na laka osvajanja ženskih srca. Ni mnogi muževi ne vole da su im žene baš najlepše i da većina muškaraca za njima okreće glavu, da im dobacuju i udvaraju im se. Niko ne želi da mu rođena žena svojom lepotom budi požudu kod drugih muškaraca.

Ipak, za Miloja je Stevanka bila neprolazna i lepota i strast, i on ju je voleo tada kao ni jednu do sada. Miloja je Stevanka osvojila na tren. Kao da je samo na nju čekao čitavog života! Kao dobar znalac ženskih naravi, znao je da takva osoba, sa tom požudom i strašću, može da sagori pre vremena. A Stevanka je zaista sagorevala kao buktinja. Miloju samo na tren prođe pomisao šta će biti sa Stevankom kad jednog dana u potpunosti sazri kao žena. Hoće li tek tad i baš onda raširiti svoje grane za svakog koji joj bude prišao. Sada, u tim momentima, prezirao je Stevankinog muža, zavideći mu na tome šta ima, a šta svesno gubi zbog svoje nemarnosti. Jadnik, nije ni znao, koliko je samo sebi mogao priuštiti uživanja u životu.

Kad im je tako dosadilo da filozofiraju i da razmišljaju svako sam za sebe, poželeli su oboje da još jednom dožive sve ono što su osetili pre možda sat vremena. Miloje je, naravno, zaboravio i na avion i na posao, a Stevanka na poverenje koje joj je ukazao generalni direktor. Hitali su da padnu jedno drugom u zagrljaj ni ne sluteći da ih može snaći bilo kakva nezgoda i opasnost. Stevankino gipko telo činilo je svoje, a oni su iznalazili pozicije kako bi osetiti sve one slasti. Ta prevelika seksualnost u oboma iscrpljivala ih je do besvesti.

I baš u tim trenucima, u Milojevoj Mariji kao da se javilo neko šesto čulo. Ili je to bila čista ženska intuicija? Kad su se ono dvoje jedno drugome nesebično davali, onako razgolićeni, u pozama koje su im odgovarale pa i bile neuobičajene, na kućnim dvorišnim vratima se pojavila Marija. Odmah joj je bilo čudno da Miloje za sobom nije zaključao ulazna vrata, ali, krenula je, vođena nečim nevidljivim. Našavši se pred otvorenim vratima njihove spavaće sobe, Marija nije mogla da poveruje svojim rođenim očima. Stajala je potpuno frapirana prizorom pred sobom. Zar on, njen Miloje, kojeg je ona toliko volela i poštovala, i za njega sve po kući rintala, da joj tako nešto priušti u sopstvenoj kući, da obeščasti bračnu ložnicu i obezvredi njihovu ličnu intimu?! Tu mu je, po samo njihovoj tradiciji, za prvi dan Božića, bivala i položajnik za sreću u toj godini. Dok je on nesebično darivao, iskre ljubavi samo su vrcale. Više nego nekim drugim danima u godini. Kako to da nije na vreme shvatila «osećanja» i «ljubav» Milojevu? Pa, kakav je on to čovek? A njoj glumi poštenog muža i oca!? Bila je povređena kao nikada do tada. Pošto je ugledala mlađu od sebe, uvidela je odjednom svu svoju nesreću: da stari, da gubi lepotu kojom se do tada ponosila, da joj nestaje tlo pod nogama i sve ono što je u svom životu zidala za njih dvoje, a i za njihovu decu. Marija se svom žestinom i besom baci na svoju suparnicu, kao da je ona jedini i isključivi krivac svemu.

«Kalašturo jedna! Zar ti, đubre jedno, da mi uništiš čitav život?! Tornjaj se, kučko, već jednom iz mog kreveta!»
Marija se kao lavica svetila njegovoj ljubavnici, što je svojstveno samo duboko povređenim ženama. Onda se obrušila i na svog muža:

«A ti, Miloje, sa ovom tvojom položnicom, koja nije vredna ni koliko bilo koja uličarka, shvati i upamti da u rođenoj ženi sumnja i radoznalost nikada ne miruju, da je osveta prevarene žene najteža i večna! Niste vi još dorasli tome da prevarite ženu kao što sam ja! I ti, ždrebac jedan, nosi se da te više nikada u životu ne vidim! Ja niti praštam, niti zaboravljam! Ne znam samo šta ćeš svojoj deci reći kad odrastu?! A o ovome će po celom Beogradu pući bruka! Neka se i ova kuja pokaže i pred svojim mužem i decom ako ih ima! Skinuću ja tebe, Miloje, i u firmi sa položaja! Čekni samo! Već sutra presavijam tabak i idem do advokata. Tamo se pravdaj ako imaš za šta! Meni ne treba! U šta si tolike godine strp`o?! U onu stvar! Pa neka ti je na čast! I gubite se već jednom oboje! Marš, džukele jedne! I nemoj da mi deci slučajno priđeš! Ja sam svoje rekla! Za sada toliko, dok nisam počela modrice da vam zadajem! Da vas ceo svet gleda i da vam se smeje i sa vama sprda!»

Miloje ni reč nije umeo da kaže. Za tren je shvatio da mu je život upropašćen, da ga je Bog kaznio za sve dotadašnje preljube, da je izgubio i decu i uvek odanu i dobru Mariju. A Stevanka je samo jedva čekala da bude napolju, da se spase od muka koje su je zadesile. Na brzinu pokupiše oboje nešto prnja u ruke i izađoše, tako reći, goli na ulicu.

Komšije, koje su ih ugledale, nisu mogle čudom da se načude. Zar je Miloje, kojeg su svi do tada uvažavali, mogao to da priredi i svojoj ženi, a i deci pogotovo? Žene njihove su od tada počele malo više da motre na svoje muževe! Nije svakom vazda verovati i veran mu biti!