Osmatrač sa nebeskih visina

Ležim tako opružen svom svojom telesinom po mekoj travi zemaljskoj u svome voćnjaku, a grudi mi se nadimaju pri pogledu na obećavajući rod voćnih stabala. Kao kmet Siman. Samo, što ja po glavi svojoj ne prebiram Simanove muke i nevolje Kako bi on i sam rekao, drugi je vakat, drugo vreme. Mozgam tako zagledan u plavetnilo neba, posmatram, a sve me zaokupljaju neke čudne misli. Što mi tamo, gore, Onaj, Veliki Bog, ne da volji da i ja budem kao On. Ne da svet stvaram i upravljam njime, daleko bilo. Da budem samo kao neki izaslanik njegov i poverenik, da samo osmatram i posmatram tek tako, usput i ponegde, ljude na Zemlji. Šta tamo rade, raduju li se ičemu drugom do svađe među sobom i želje da vladaju drugima? Da večito neko sa nekim ratuje, da sami sebe iskorenjuju i uništavaju. Da svojom tehnologijom i bez tih ratova, ugrožavaju opstanak svoj i dece svoje. Da u toj nezasitoj želji za vlašću, uvide sebe kao male bogove. Nikako im u te sulude glave njihove ne ide pomisao da tamo, Onaj Veliki, zna i da se razljuti, da kazni ne samo njih, nego i ostale nedužne. Da kazni i potomke njihove tako što će se na svet rađati kao bogalji ili mentalno zaostali. Da ih sve češće opominje i šalje im tamo dole, na Zemlju, i razbesnele vulkane i zemljotrese, i orkane i poplave, i požare i razne boleštine kojima nema leka. I gledam gore, tražim neki znak da je Bog razumeo želju moju, da je shvatio da ne želim da vladam i da svojom moći u već zatrovanom društvu, radim samo sebi na korist.

I, razumede Bog želje moje, ne posumnjajući ni jednog trena da nisu zlurade možda. Odluči On tako, te mi da ono što nikome ne da. Na vedrom, suncem obasjanom nebu, ukaza se najednom neki vunasti oblak, nalik nečemu čudnom, ni životinji, ni bilo kakvom drvetu, ni običnoj čatrlji nekoj ili dvorcu iz bajke. Na kraju se u oblaku ukaza kao uzvišenje neko, koje se penjalo visoko, visoko, sa Zemlje mu nije mogao dopreti vidik do samog kraja njegovog. Dunu najpre povetarac laki, a onda se pretvori u snažnu oluju. Zamrači se sve na Zemlji, a mene neka nevidljiva sila podiže, onako, u ležećem položaju, kao da me ljuljuška i uspavljuje. Uplašim se šta se to sa mnom zbiva dok ubrzano plovim ka sve većim visinama atmosfere. Oko mene ogromno prazno prostranstvo. Ničega prepoznatljivog sem Sunca i delova Meseca, koje sam mogao videti i sa Zemlje. Nikome da se obratim i iskažem onaj strah u meni. Na kraju razumedoh da je to Bog uslišio moje želje i da me nosi svojom voljom, ko zna gde. Naglo pod sobom osetih kao da sam se dočepao nečega osetljivog i tvrdog pod mojim telom. Bio je to onaj oblak koji se na Zemlji pojavio, ali ne običan oblak. Na njemu se moglo stajati, ići, i što je najčudnije, bio je sasvim proziran. Kao staklo.

„E, kad si hteo, neka ti i bude“ – pomislih. A u mene se tek sad počeo uvlačiti neki strah. Nije mi bilo nimalo hladno, iako me obuhvatala neka čudna jeza. I, putujem ja tako, putujem, a Onaj gore me nosi sve dalje i dalje. Obuze me neobičan osećaj pri pomisli na sve moje tamo dole, na unučiće, anđele dekine. Hoću li ih, Bože, ikada još videti? Hoću li se bar nekada sa njima poigrati, a oni da oko mene samo cvrkuću kao ptičice? Konačno, sa onih visina, ugledah dole neka ostrva, u ogromnoj vodenoj površini. A veseli stanovnici tih ostrvaca samo pevaju i igraju. Srećni neki ljudi. Ima toga na Zemlji, setih se. Do njih još nije doprela savremena civilizacija, nije im još donela tekovine kojim bi „olakšali“ sebi život.

„Bože“, pomislih, „zar je tim poludivljacima ugodniji život nego nama u urbanim sredinama? Zar treba, da bismo bili srećniji, da se vratimo daleko u prošlost, da imamo manje prohteve, da budemo uvek zadovoljni onim što imamo? Da ne budemo večito prokleti, pa samo da grabimo, grabimo, da nam nikad ne bude dosta.“ Što je vrlo interesantno, iako sam ja tamo lebdeo u visinama, video sam ih i čuo tako dobro kao da sam među njima.

Ono, istina, bilo je tamo i kod mene u gradu kao i svugde, ljudi koji su bili rođeni pod sretnom zvezdom. Šta god su počinjali, sreća ih je pratila. Ali, tih je uvek bilo manje no onih gramzivih i nezasitih, jer su na vreme znali da stanu. Nisu dozvoljavali da pohlepa ovlada njima.

I, putujem ja tako sve dalje i dalje. Onaj gore, valjda želi da mi pokaže samo ponešto sa Zemlje. Na kraju, nije moje baš sve ni da znam. To je Njegovo. Moj oblak me donese u neku zemlju u kojoj su se samo tukli i ratovali. Bilo je tu predstavnika raznih ljudi, iz ko zna kojih zemalja, iz ko zna kojih nacija i vera. I svi su oni napadali samo na jedne. Ubijeni na sve strane, ništa ne čuješ od potmule grmljavine oružja. Kad se borba malo stišala, razaznam ja da govore različitim jezicima. Istina, neke sam reči jedva prepoznavao, ali ih većinu prv put čuh. Ko zna odakle su i kojim jezikom pričaju. Tada shvatih nešto vrlo važno, što tamo dole, na Zemlji, nisam ni razumevao, a niti me to interesovalo. Iako baš na toj ogromnoj kugli zemaljskoj, govorimo na blizu tri hiljade jezika, to je najmanje bitno. Ljudi ako samo to žele, brzo mogu naći put do svog međusobnog sporazumevanja, pa ma odakle da su, iz bilo kog dela sveta. To je ČOVEKOLjUBLjE, na koje smo svi zaboravili. Kao da nam ga je, u toj trci i pohlepi za novcem i za tuđim, da imamo više nego što naš komšija ima, neko istisnuo tako naglo, istina ne odjednom, ali se to toliko „usadilo“ u nas, da svakim danom postajemo sve grublji, okrutniji, otuđeniji. A, nikako ne smemo iz vida ispustiti nepobitnu činjenicu, da smo mi ipak ljudi, a ne životinje, da smo obdareni i razmišljanjem i govorom, da smo socijalna bića i da sami u ovom okrutnom svetu ne bismo mogli nikada opstati. To, još davno, ni Robinzonu nije uspelo. Moramo se međusobno više i uvažavati i poštovati, više darivati ljubavi. Eh, kad bi to samo moglo, i to kod svih!

Nosi me moj snažni oblak dalje, a ja samo posmatram. Uvideh gde sve ljudi žive, u kakvim klimatskim uslovima, u muci, u bedi i siromaštini, ali i u SLOZI. Izgleda da baš nevolje zbližavaju ljude, a kad žive u svoj raskoši, pobesne, podivljaju, vraćaju se prvobitnim precima i njihovim navikama. Vraćaju se divljaštvu.

Obiđoh ja tako sa mojim oblakom, nošen i vođen nekom nevidljivom silom i voljom, i delove Antartika, i Sibira, i sahare, pustinje i džungle, i mora i okeane. Mnogo šta lepog videh, ali još više onog ružnog, što je proizvod čoveka a ne neke Božje promisli. Prođoh tako hiljade i hiljade kilometara tamo gore, a da ni jednom nisam osetio želju za jelom niti za vodom. Verovatno me je to sam Bog hranio i pojio, sve u želji da što više vidim i saznam, pa da mu onda, „jednog dana“ sve ispričam, da vidim kako je Njemu. Ko će vladati neljudima, ko im puteve ka sreći kazivati? Kad oni nikoga nemaju i ne poštuju do sebe samih, kad ne slušaju i ne osećasju ni onaj sluh svoga razuma i tela. Zato, mora da ih kažnjava i cunamijima i poplavama, i raseljavanjima, i sidom i ostalim, dok ne dođu k sebi.

Spusti me oblačak i na Zemlju, među svoje. Obradovah se silno da mi se putešestvije konačno i završilo, a još više kad sam u naručje primio moje unučiće. Iskreno govoreći, tek sad uviđam da od Boga nisam ni trebao tražiti tako nešto. Skoro svugde sam samo viđao ono što sam imao i u svojoj neposrednoj blizini i okruženju. No, SHVATIO sam mnogo što – šta dok sam tamo negde gore plovio na svom oblačku. Samo, kome to da kažem i kako da im sve to prenesem? I, hoće li me bar u nečemu poslušati? E, bar da hoće!