Kad žensko "otkači"

Godinama su Žuža i Petko prijatelji sa Jocom i Olgicom. Stanuju u istom delu grada, što podrazumeva da se redovno i obilaze i posećuju. Istina, ranijih godina malo češće, dok su im deca bila još mala, ali ne zaboravljaju se ni danas. Slučaj je hteo da su Žuža i Joca rođeni istoga datuma, ali ne i iste godine. Joca je bio stariji pet godina.

U tim njihovim ranijim susretima, između njih su nastajale međusobne šale, koje su se dešavale onako spontano. Zato su valjda i vredele da se pamte sve do sadašnjih godina. A od ovog događaja prošlo je, bogami, već dvadesetak godina. Žuža u svom životu nikada nije trošila alkohol, a i Joca ga već godinama nije okusio, već je imao kolekciju od dvadeset osam litara raznih vrsta rakija, a neke od njih su odležale i po desetak godina.

Elem, odu tako Olgica i Joca do Žuže i Petka, kako bi Žužiki čestitali rođendan. Nekada su oni dolazili da čestitaju Joci. I, pošto su Žuža i Joca izmenjali međusobna čestitanja uz skromne poklončiće, domaćin Petko je sve pozvao da sednu za sto. Kod nas ni jedno veselje, pa bilo ono i manjeg značaja, ne može da prođe bez one naše "mučenice". I, Petko je prvo izneo neku rakiju. Joca se našalio da rakije imaju i u svojoj kući i pitao, ima li on da ponudi nešto bolje. Pa, rođendan mu je ženi!

" Kako da ne, može li albanski konjak Skenderbeg"?

Složili su se sa tim predlogom uz napomenu da je odležao nekoliko godina, ali, DA MORAJU SVI DA POPIJU. Žuža i Joca su malo negodovali, no pristali su da i njima naspu čaše. Konačno, njihov je rođendan, a kako da im nazdrave ako i oni ne piju. I tako, čaša po čaša, i ode pola litre "Skenderbega". Žužiku je konjak baš već "uhvatio". Zarumenela se u licu i pričala više i glasnije nego obično. Pljuštale su šale i masni vicevi, a Petko je slavljenike oterao u drugu sobu, ili kako reče, u separe, da sami jedno drugom čestitaju rođendan. Nakon povratka, Žuža rukom udari o sto i to prilično jako, i reče da hoće još da pije. Ne slavi se ovaj zajednički rođendan svaki dan! Pošto konjaka više nije bilo u kući, njen suprug Petko, da se ne sramoti, upita:

" Može li viski Džoni voker"?

Već pijanim glavama je sada bilo svejedno šta se pije, i bogami, ode još i sedam deci viskija. Teturalo se i jezikom zaplitalo pa nisu pomagale ni jake crne kafe za kakvo-takvo otrežnjenje. Žužika je govorila sve nepovezanije. No, njoj ni ovo, izgleda, nije bilo dosta. Alkohol ju je totalno omamio i ona napade Jocu:

" Pa ti kažeš i hvališ se kako imaš kolekciju rakija. Gde je ta čuvena kruškovača? "

Uzalud joj je muž Petko govorio da je dosta i da se tako lepa rakija sada neće ni osetiti, ali ona je i dalje uporno insistirala da se kruškovača donese. I Joca nije imao kud – ode do svoje kuće i donese punu litru rakije od kruške. No, nije se puno popilo, jer je Žužiki bilo loše. Fino joj je bilo dok je alkohol delovao samo omamljujuće, ali sada, pošto je popijeno toliko izmešanog pića, a njen organizam na to nije navikao, njoj je bilo sve gore. I ostali su bili "u špicu", ali Žužiki sad ni kofa vode nije pomagala.

Konačno, svi se raziđoše, a Žužika sutradan ne može ni glavu da digne. I ne samo to! Ne može ni da gleda! Smeta joj i svetlost i glasan govor. Po kući samo baulja. Noge počele da joj trnu i iz dana u dan, sve joj je gore! Morala je ipak i do lekara. Ne sme od sramote ni da mu kaže šta ju je sve snašlo. On joj je prepisao koktel injekcija "B" vitamina. Više od mesec dana Žužika je bolovala i zarekla se da nikada više u životu neće ustima ni prineti ni kap alkohola.

Tako danas, bilo šta da se u njihovoj kući slavi, ona popije samo neki sok ili kafu. Ne može da podnese ni da joj muž popije koju čašicu. Tako je alkohol postao samo jedna ružna uspomena na tamo "neki rođendan".