Večna zahvalnost

Vitomir i Rada su se zavoleli još dok su bili mladi. Takoreći, deca. Još u osnovnoj školi su se "gledali". Stanovali su u komšiluku i išli u istu školu. Ponekad su se "kao slučajno" sretali tamo gde su se mladi obično okupljali i stidljivo jedno drugom upućivali čežnjive poglede. Tipična dečja ljubav. Nikada nisu jedno drugoga činili ljubomornim. Nekako su predosećali da su jedno drugome u životu predodređeni i samo su pratili tokove sudbine. E, kad su pošli u srednju školu i to tek kad su bili u drugom razredu, počeli su i javno da izražavaju međusobne simpatije. Nije poznato da li je Vita bio toliki stidljivko ili nije imao hrabrosti da joj sve kaže, tek Rada je preduzela prve korake. Kao da mu je kamen pao sa srca. Ta, on je taj trenutak godinama čekao. I tako, dan za danom, zbližavali su se sve više i sve jače i za njih dvoje niko na ovom svetu više nije postojao. Sve vreme su provodili zajedno, sem kad su bili u kućama svojih roditelja. Upisali se na isti fakultet, a, kasnije, u istoj školi dobili posao.

"Uzeli" su se kad im je bilo oko dvadeset pet godina. Kao i svi mladi bračni parovi, želeli su da imaju svoju zajedničku decu, da na njih prenesu svu onu ljubav koju su njih dvoje jedno drugom podarili, da im u nasleđe ostave svu lepotu i plemenitost ovoga sveta. Voleli su se neizmerno i ugađali i sebi i drugima u svemu. No, život se često poigra sa sudbinama sviju nas i ne udovolji nam u mnogo čemu. Tako su prolazile godine, a Rada nikako da zatrudni i rodi toliko željeno dete. Svakoga od njih dvoje je to tištalo potajno, negde u dubini duše, ali nikada nisu ni pomislili da okrive sebe ili da, ne daj Bože, nekom rečju nanesu uvredu. Svoju muku su nosili zajednički, mada im nije ni malo bilo lako. Gledali su u druge mlade bračne parove i prosto su bili ljubomorni kada su ih viđali sa svojom decom.

Konačno, kad su uvideli da dece ne mogu imati, dogovore se da usvoje jedno dete i to, dečaka. Nema ničeg plemenitijeg u ljudskoj duši nego podariti ljubav i dom, sreću i novac, nekom ko je napušten od svojih najbližih i odbačen od svih. A za takvu odluku je trebalo dosta smelosti. Mnogo je brige i obaveza prema jednom detetu, a mogli su da žive slobodno, da putuju gde hoće, da život provode uživajući i ugađajući jedno drugome. Ali, ni Vita ni Rada nisu bili ni egoisti, a još manje hedonosti, da uživaju samo za sebe i samo za danas. Naprotiv, hteli su sve što imaju da prenesu i usade u neko mlado biće, da od njega stvore pravog i poštenog čoveka, da to biće nikada ne oseti da pati od nedostatka roditeljske ljubavi. Tako su oni usvojili malog Radomira i brinuli se o njemu od prvih meseci njegova života. Skakali su i danju i noću, hranili ga, prepovijali i uživali kad su videli kako im dete napreduje. Iako su i Vita i Rada bili već u zrelim godinama, ništa im nije bilo teško da učine za svog dečaka. A Radomir imao, izgleda, neke zdrave gene, pa je "za tili čas" izrastao u lepog i jedrog mladića. U školi je uvek bio odličan učenik i nekako odskakao od ostalih. Mnogo brže je shvatao i razumevao sve što se od njega u školi tražilo, ali nikada nije bio nametljiv. Uglavnom je samo ćutao, ali zato, kad ga je neko od profesora prozvao da odgovara, samo je tresao, kao "iz rukava". Radi i Viti to sve bilo milo, a Radomir ih poštovao do nebesa. Pogotovo kada su njih dvoje došli do zaključka da je vreme da svome dečaku kažu sve, da pred njega iznesu svu istinu. Ono, u početku, plašili su se oboje kakva će biti njegova reakcija na sve to, hoće li poželeti da vidi bar jedno od svojih pravih roditelja, hoće li ih, možda, i napustiti. Radomir je svim tim bio i zbunjen i iznenađen, nije mu bilo sve milo. Ali, posle nekoliko dana ćutanja i neizvesnosti, "mama" Radi i "tata" Viti je konačno progovorio čvrstim glasom, sa svom ozbiljnošću jednog odraslog čoveka:

" Da su me moji pravi roditelji stvorili iz ljubavi, da su me voleli i da su se radovali mome dolasku na ovaj svet, ne bi učinili ono što jesu, ne bi me u običnoj kartonskoj kutiji ostavili bespomoćnog na ulici. Više mi ih nemojte spominjati! Vi ste moji roditelji i samo zahvaljujući vama, ja sam danas još uvek živ. I nikada ne zaboravite da sam srećan samo sa vama! "

Vitomir i Rada su svoga sina dali na fakultet, koji je u roku završio. Postao je elektroinženjer. Neko vreme je još bio sa Vitom i Radom, ali, kao i većina mladih ljudi, ovde kod nas u tim teškim vremenima nije video za sebe neku perspektivu. Znao je da će povrediti te dobre ljude kada im kaže da odlazi u Kanadu, u Toronto. Ali, rekao je, nikada ih neće zaboraviti i javljaće im se redovno. Zvao je i njih da pođu sa njim ili da mu se kasnije priključe. Oni su ipak ostali ovde. Razumeli su u svemu svoga sina i samo mu poželeli srećan put i boravak u toj dalekoj zemlji. Ostali su da žive u sećanjima na svog dečaka i u lepim uspomenama koje im je podario. Radovali su se svakom njegovom napretku tamo u tuđem svetu. Jednom su bili, čak, i da ga posete. A on, vrućeg mesta da im ne nađe, stalno ih je nekuda vodio, kao da je želeo čitav svet da im pokaže i podari.

Nepunu godinu posle toga, stari dobri Vitomir preminu nekako na prečac. Njegov Radomir, i pored sve želje i obaveze koje je osećao prema njemu, nije uspeo da mu bude na sahrani. Ono zadnje što je mogao učiniti za svoga oca to je velika smrtovnica u novinama sa najlepšim rečima ljudskosti, poštenja i večne zahvalnosti, sa željom da mu oca anđeli čuvaju, jer je to i zaslužio.

Nije zaboravio ni svoju majku Radu. Iako je sada bio već oženjen čovek sa još dvoje dece, nisu propustili ni jednu godinu a da ne dođu mama Radi u posetu i obiđu očev grob.