Na razvalinama roditeljske kuće

Tugo moja, i posestrimo mnogih po belome svetu! Kuće roditeljske nam opusteše i nestaju! Ognjišta naših mladosti ostadoše prazna i napuštena! Nekima zbog ratnih zbivanja, a drugima, roditelji pomrli. Uglavnom, svugde isto. I razrušeno se da obnoviti, samo povratnika nema! Sela nam naseljena samo starinama, da nas još uvek podsećaju na nekadašnje srećne dane. Obradujemo se kad u njima, posle niza proteklih godina, prepoznamo neko nam drago čeljade, nekog prijatelja ili poznanika naših roditelja.

Pomalo sa nekom zebnjom, pa i sa strahom u sebi, polako i tiho prilazim mome rodnom selu. Ipak sam srećan, jer u njega mogu kad hoću. Mnogi bi dali ne znam šta, samo da priđu nekadašnjem kućnom pragu koji možda više i ne postoji, da poljube onu zemlju koja ih je iznedrila! Svakom je rodni kraj duboko urezan u sećanja njegova, sa uspomenama na detinjstvo i mladost, kao najlepša životna doba. Naziru se konture ulica moga sela još izdaleka, mene sve više obuzima neko čudno uzbuđenje, a damari u žilama počinju jače da biju. To i srce prepoznaje moje ALEKSANDROVO! Dok bliže prilazim selu, u meni navire bujica sećanja i dragih uspomena.

U ona vremena, selo slovilo za jedno od najuređenijih u Vojvodini, a nekoliko puta je za takvo i proglašavano. Još šezdesetih godina prošloga veka, u svoje selo se, nakon završenih studija vratio mladi agronom M. K. Moća, zasukao rukave, prepun znanja i želja da selo učini lepšim od drugih. U centru sela zasadili stabla retkih i najraznolikijih biljnih vrsta šiblja i ruža u ovećem parku, a u neposrednoj blizini uzdigle se i četiri rondele sa već sada prepoznatljivim jelama. Hiljade mladih stabala lipa, grozdastih lešnika i drugog korisnog drveća, posađena su pored kuća. Umesto starih trotoara sa izlokanim ciglama, izliveni su novi, betonski, a uskoro je i svaka ulica dobila asfaltirane puteve. Stalo se blatu i prašini na kraj, a time i mnogim bolestima. Arterske bunare zamenio je seoski vodovod. Još kao osnovac sam baš tih šezdesetih učestvovao u kopanju terena za bazen, koji nisu tada imali ni veći gradovi, a kamoli selo. Izgrađena je ambulanta i još neki objekti, neophodni za stanovnike sela. Stvorena je i jaka zemljoradnička zadruga.

Kasnije, kada sam se zamomčio, rado sam uveče izlazio mirišljavim sokacima u šetnju, «na štraftu», a danju su na kupanje u naš bazen svraćali mnogi iz okolnih sela. Rađale se tu i prve, pa i velike ljubavi, a bogami, u tako lepo selo, za vreme i zimskog i naročito letnjeg raspusta, navraćalo kod rodbine mnoštvo lepih gradskih devojaka i mladića. E, tad je nastajala trka, ko će prvi osvojiti novopridošlu «priju». Eto, tako je naš Moća uspevao da u selu zadrži mladost, da joj obezbedi egzistenciju, i provod, i ugodan život.
No, kasnije došla neka nova vremena. I moje rodno selo, kao i većina ostalih opustelo, ostarilo. Mladi se u potrazi za lakšim i boljim životom razišli po gradovima i stranim zemljama, a ostali samo stari, među četiri duvara, da odžive ovaj svoj život i da jednoga dana budu pokopani u svome selu, među svojima...

Konačno stižem i do, nekad, prve ulice u selu. A u njoj, ni jedne kuće! Vide se samo bašte na mestima gde su nekad bile kuće i dvorišta. U drugoj (a sada, prvoj ulici, u kojoj se nalazila i kuća mojih roditelja), sigurno više od polovine kuća razrušeno, a i ono što je preostalo, u vrlo jadnom stanju, zaraslo u korov, a zidovi se obrušavaju. Neke od kuća samo što ne padnu, jer nema o njima ko da vodi brigu. Roditelji pomrli, a njihova deca ne znaju kako da se «otarase» brige o njima. Uzeli bi rado i neki dinar od očevine, ali, kupaca nigde. Dolazim i do placa gde je nekad bila kuća naših roditelja. No, kuće NEMA! «Uspeli» smo brat i ja da je prodamo za bagatelu, da je sruše, samo da skinemo brigu s vrata, jer, ako se obruši i padne sama od sebe, morao se teren očistiti. U suprotnom, sledile bi zakonske sankcije.

Još od tada nisam bio tamo. Odjednom, ono oduševljenje i zanos koje sam u sebi osećao dok sam prilazio rodnom selu, pretvori se u grč. Steglo nešto pa ne pušta, a «knedla» u grlu... Suze su same sve više navirale, kao da su želele da od moga pogleda sakriju nepobitnu stvarnost i istinu.

Zastanem na nekadašnjim ulaznim vratima u prostrano dvorište i preda me «iskrsnu» slika oca koji izlazi da nas dočeka. Kao da i sad, posle četvrt veka, čujem njegove reči:

«Eto, stigla moja deca! A meni se ceo dan nešto predskazuje da ćete doći! I kažem ja to mojoj Keki, a ona samo odmahne rukom».
Želim u sebi da stvorim nemoguće. Tražim pogledom celu kuću, i prostorije, pa i nameštaj i događaje koji su mi se tu dogodili. Pokušavam da «uđem» i kazujem:

»Eno, tu je bila letnja kuhinja, a na njenom tavančiću sam kao dete odgajao najraznovrsnije golubove».

Levo, na malo uzdignutom stepeništu hodnika, bio je špaiz, a odatle se pelo i na tavan. Nekad je tamo visilo «brdo» kobasica i šunki, cvetao život i ovde.

Onako, iz «hodnika, gledam» oca kako srećan radi po dvorištu i samo zvižduće, a majka po običaju nešto «tegli» iz bašte. Nastojim da uđem dalje u kuću, i upućujem se desno, ka kuhinji, odakle su nekad dopirali očaravajući mirisi pečenja ili kolača. Jednostavno, «prlji» mi nos ono što je u meni ostalo od ranog detinjstva.

«Ulazim» u prvu sobu, gde su boravili roditelji. Tamo, na zidu, visila je stara porodična ikona svetog Đorđa. Tu, u toj sobi je bila i banatska seoska zidana peć, koja nas je zimi grejala. U njeno grotlo je otac ubacivao čitave snopove tuluzine ili stabljika suncokreta, a kad bi se žar staložila, majka je tu pekla najlepši hleb koji je sama mesila, a celim dvorištem se rasprostirao opojni miris. Zimi je ona tu, u pleku pripremala krompir (koji danas niko ne može tako da ispeče) sa kobasicom ili domaćom slaninom, a ponekad i šunkom. I ko kaže da se nekad teško živelo, da se oskudevalo?! Tu sam ja zimi, oslanjajući leđa na tople opeke peći, pripremao svoje ispite, a mama i baba su se samo vrzmale oko mene i zapitkivale tiho, da ne smetaju, da li mi šta treba, jesam li gladan... Želele su da mi udovolje, jer su videle kolike knjižurine čitam, a to je za njih bilo više od nauke.

Pogledam levo i tražim ulazna vrata druge sobe, u kojoj sam, kad sam se oženio, sa svojom suprugom proveo prvu bračnu noć. Ali, nažalost, sve pusto, pusto. Nema ni onih polica sa kompotom i pekmezom, ni požutelih mirisnih dunja na ormanu. Za trenutak, kao da sam zašao u neki imaginaran svet, koji je zaista postojao, a sada, odjednom, nestao iz moga vidokruga.

Seo sam na mesto gde je nekad bio kućni prag. Kao da me neka sila prikovala i nije dozvoljavala da ustanem i krenem. Još uvek su mi se po glavi vrzmale misli, koliko je i u toj našoj kući nekada bilo sreće. I cike dece, i krsnih slava i disnotora, i pesme, ali, i lepog života, sloge i rada. Danas, kad sam zašao u neke zrelije godine, sve češće mi se jave te slike negdašnjeg života i likovi mojih roditelja. Nažalost, to je sada izgleda, sudbina nas mnogih koji potičemo sa sela.

Danas me samo unučad teraju da im pričam kako je bilo kad sam ja bio mali i kad je pored naše kuće prolazio uskotračni voz «ćira». Eto, bar tada u meni vaskrsnu ona vremena kada sam u obližnjim jamurama naučio da plivam, kada sam šutirao neku krpenjaču ili naduvanu suvu svinjsku bešiku, kada sam sa drugarima korinđao za Božić ili smo igrali fudbal za Uskrs o farbana jaja. Naravno, setim se i prvih simpatija, i mnogih ostalih lepih devojaka i mangupluka, ali te priče već nisu za našu unučad. One su sada samo daleki deo moje prošlosti, kada sam često i roditeljima morao da se pravdam, a ponekad i da se zastidim i pocrvenim u licu.