Suviše daleko od Istanbula i suviše blizu Beča, Sarajevo je dugo mirilo sudare vera i vekova.
Kad se gore, s brda, tamo gde pukne pogled na ulasku u grad, pred noge i očinji vid prostru Saborna crkva Roždestva Presvete Bogorodice, Stara sinagoga, Husrev-begova džamija i Katedrala Srca Isusova, nešto iskonsko zadrhti u čovek, skoro kao nada.
Vole ga ljudi, stvarno ga vole.
Valjda u njemu vide onu zemlju koje više nema.
Onu Olimpijadu, Jugoslaviju, ćevape kod Želje sa kiselim mlekom, onaj skoro lelek sa minareta, zvona koja zvone, zvone.
I one šaumrolnice iz "Egipta".
Može biti čudesno, Sarajevo.
Stvarno može.
Ona Hagada, koju čovek kad vidi, nešto u njemu zauvek zablista i nikad ne ugasne.
Ona čuka na koju se popneš, ispod tebe beli kao sneg minareti, pogled puca ka Ilidži a ti pomisliš - Das ist Walter.
Kad pružiš korak kraj Vrela Bosne.
I kako zazeleni stećak kraj kog se popneš uz Igman.
I kako treperi vazduh na Jahorini, čistinom.
I kako niz Ferhadiju struji miris pečene kahve.
I kako grmi muzika sa Koševa.
Principov most.
Vijećnica i Inat kuća.
Vole ga ljudi, stvarno ga vole.
Ja ne volim Sarajevo.
Nismo se dotaknuli, nikada.
Kad god se pogledamo, a pogledali smo se milion puta, podignemo obrve u čuđenju i naljutimo se jedno na drugo.
Kao dva ljuta stranca, uvek se sudarimo u prolazu, ne propuštamo jedno drugo, nismo ljubazni, nema onog - pardon, prođite vi prvi, ma ne...samo se okrznemo ramenom pa nas nervira što smo se uopšte i sreli.
Srećom, ne pitaju me više ljudi šta da vide u Sarajevu.
Gde da idu.
Već znaju da ću im reći, onako sarajevski - ošta će ti to.
A ovako je izgledalo Sarajevo na današnji dan pre šest godina, na ovoj slici.
Pogled iz Bošnjačkog instituta na Katoličku katedralu.
Ima tih mesta, bog dušu da im prosti, čiji te mali pendžer nekako ukrade na trenutak, zaustave te tu i oslikaju mali, sasvim mali atom našeg sebstva i nekom nadnaravnom bojom ga oboje.
Znaš da ti tu nije mesto, nikad nije ni bilo ni ne može biti, a opet ugodno ti je, toplo, ta fotelja, taj pogled, taj jedan profesor, istoričar s kojim sam pričala, kažu u Čaršiji da nije neki čojek, u penziji je ima par godina, a opet, meni je ostao nekako drag, valjda kako je pričao, kako smo se nasmejali, kako sam mu rekla - eto sede Bošnjak i Srpkinja i dive se Katedrali dok pričaju o strahotama rata, a on mi rekao - to ti je, mila moja, Sarajevo.
Ako jeste u pravu, onda da, to je možda to malo, majušno, malecko Sarajevo koje ću priznati kao drago sećanje.
I evo ga, na slici iz 26.septembra 2013.godine, slikanoj u Bošnjačkom institutu u koji kad uđete osetite onu najlepšu pesmu Maka Dizdara:
Ima jedna čudna stvar sa Sarajevom.
