Za nas iza Volge nema zemlje

Ovo je jedan stari tekst iz edicije Kako se rađala sloboda.
Zamerke da sam rusofil zaprimam osobno.

ЗА ВОЛГОЙ ДЛЯ НАС ЗЕМЛИ НЕТ

Bitka za Staljingrad trajala je oko dvesta dana, od avgusta 1942. do februara 1943. godine.
Tačan broj poginulih nikada nije utvrđen.
Sovjeti su držali da su izgubili oko milion i dvesta hiljada ljudi,
Nemci su tvrdili da imaju 700 000 poginulih, još toliko ranjenih i oko 90 000 zarobljenih.
Bila je to najkrvavija bitka u ljudskoj istoriji.

Na Božić 1942. godine Radio Moskva je emitovao pozdravnu poruku vojnicima generala Fridriha Paulusa, komandanta Šeste armije, koji su u tom trenutku bili u klopci Staljingrada:
"Svakih sedam sekundi jedan nemački vojnik umre u Rusiji. Staljingrad je vaša masovna grobnica. "

Poruka se orila sa zvučnika skoro mrtvog grada.
Temperatura u gradu je u tom trenutku bila -25 stepeni.
I smrt je bila dobra vest.

Od 90 000 ratnih zarobljenika, što Paulus u tom trenutku nije mogao ni slutiti kao ishod bitke, skoro 200 dana kasnije samo 6000 će dočekati da se vrati kućama.

Kako je izgledala bitka za Staljingrad najbolje svedoče reči jednog preživelog nemačkog komandanta koji je bio na spoljnim obručima grada: "Ovo je pakao. Psi iz Staljingrada bežeći preplivavaju Volgu, a ljudi moraju da ostanu".

Krajem septembra 1942. godine bitka za Staljingrad je sve bešnja.
Na poprištima Drugog svetskog rata koji ulazi u treću godinu sa milionima mrtvih i koncentracionim logorima, širi se glas o ruskim snajperistima-dobrovoljcima.
Jedan od njih je i Vasilj Zajcev, koji je kao dete bio čobanin na Uralu.
Njega tog septembra prebacuju u Staljingrad.
Iz Staljingrada je otišao pravo u legendu.

Zajcev će u svojoj biografiji napisati da je naučio da puca loveći u uralskim šumama medvede i vukove.

U stvarnosti, završio je srednju vojnu školu i rat ga je zatekao u Vladivostoku, na mestu magacionera pri artiljerijskom puku sovjetske Pacifičke flote.
Tu su i otkrili njegov streljački dar.

Preciznost mu je bila zastrašujuća, svedoče istorijske knjige, dah tih, a ruka neshvatljivo mirna.
Kažu, nilkad nije promašio, a poznat je po tome što je gotovo sve ubijao sa iste razdaljine - oko 800 metara.

Postoji jedna, mogu slobodno reći, zastrašujuća lista najboljih ratnih snajperista svih vremena.
Zajcev je na njoj na 6. mestu sa 245 potvrđenih ubistava ili, kako se to ponekad kaže, sigurnih pogodaka.

Prema njegovom svedočenju, bilo ih je duplo više.
U romansiranoj priči o Zajcevu, prvo pomenutoj u njegovim memoarima, a posle je po njoj napravljen roman Neprijatelj pred vratima i na osnovu tog romana snimljen film, u Staljingradu se odigrala nesvakidašnja ratna drama.
Naime, Nemci su znali da u Staljingradu postoji snajperista koji nikad nije promašio i koji je skinuo svakog njihovog snajperistu kog bi poslali.
U jednom trenutku, a ovo je istorijski nepotvrđeno, Nemci navodno šalju nekog majora Keninga, svog najboljeg snajperistu i onda njih dvojica se tri dana preganjaju po Staljingradu dok ga Zajcev konačno ne smakne.

Da li je Koening postojao?
Nema istorijskih zapisa o njemu. Verovatno nije.
Ali su postojali svi oni drugi koji Zajceva nisu preživeli.
Zvanično, 11 nemačkih snajperista su bili njegovi. I još 230 nemačkih oficira.

{youtube}eag3fppKLcg{/youtube}

Zajcev je za svoj plen birao samo visoke činove i snajperiste, nikad obične vojnike.
Pratio bi ih danima, dok izdaju naređenja sa druge strane rova ili između zgrada i čekao da poveruju da su na toj koti sigurni.
Onda bi smaknuo prvog oficira i ostavio užasnute nacističke vojnike da gledaju u njegov ubijeni ulov.
Isto je radio i sa nemačkim snajperistima.
Puštao bi ih da ga nanišane, pravio se da su ga pogodili i čekao da ustanu iz svog položaja i onda bi ih smaknuo.
Mirno, tiho, bez ikakvog posebnog žara.
Sa 245 ubijenih oficira i snajperista uspeo je da skine pločicu sa imenom, kao dokaz.

Zajcev je imao posebnu snajpersku taktiku koja se zove "šestorka" i koja se još uvek koristi u ratovima.

Posle Drugog svetskog rata, iz kog je izašao sa ordenom Heroja Sovjetskog Saveza, upisao je Tehnološki fakultet u Kijevu i stekao diplomu inženjera.
Do kraja svog života bio je direktor tekstilne fabrike u Kijevu.
Živeo je normalnim, mirnim, povučenim životom.

Ironijom valjda sudbine umro je u decembru 1991. godine, 11 dana pre nego što se Sovjetski Savez formalno raspao.

Prvo je sahranjen u Kijevu, pa je ipak 2006. godine premešten u Volgograd, po njegovoj poslednjoj želji, i ponovo sahranjen, uz najviše državne počasti, u Memorijalnom kompleksu Mamajev Kurgan.

Na spomeniku mu piše: " За Волгой для нас земли нет".
Za nas iza Volge nema zemlje.

Tako se, onda, crnilu otimala sloboda.

---