Piskaranje dušom: Kroz život

Život je knjiga čije stranice ispisuješ iz dana u dan. Spontano. Željama. Potrebama. Instiktivno. Pratiš sebe.
U poslednje vreme sve više viđam na policama knjižara knjige koje te "uče" kako da živiš život. Kako da budeš srećan. Šta treba da radiš da bi bio zadovoljan. Pitam se, gde smo se izgubili? Zašto drugi da nas vode kroz život? Naš život. Jedan jedini. Nije problem, ako mene pitate, što su te knjige napisane. Pa i sama pišem šta želim. Ja vidim problem u tome što sve više ljudi ima potrebu da to pročita i da mu to bude zvezda vodilja. Da živi život onako kako mu pravilo iz knjige kaže. Da bude glina koja se stavlja u kalup. Tako dobijemo celu seriju iz istog kalupa. Nema odskakanja. Nema napredovanja, kalup je isti. Teško je izaći iz rutine, ali ako poslušaš sebe videćeš da te žulja taj kalup. Pravi ti rane. Prevelik si za njega.
Dugo me je stiskao kalup. Tamam rešim jedan žulj, ono izađe drugi. Na kraju sam ga bacila. I progledala. Postala sam svoja. Drugačija sam. I srećnija.
Iskačem iz kolekcije sve isto obučene. Jer pratimo modne trendove.
Sve imamo iste frizure i istu boju kose.
Ne odgovaramo na poruke, samo "sinujemo" .
Ne pokazujemo osećanja.
Lažemo.
Živimo kako drugi kažu, kao roboti.
Ne mogu. Ma neću. I tačka.
Mene ne čini srećnom poslednja kolekcija poznatog modnog kreatora.
Nemam termine za kozmetičara.
Ne volim tržne centre i gužve. Novac mi je sredstvo plaćanja. Stvari vrednujem sunčevim zracima, kapima rose, žuborom reke.
Ne nasedam na naklapanja. Preklapanja. Zaklapanja. Nasedam na ljubav. Na sreću. Nisam jednostavna. Ne tražim ništa, a dajem sve.
Ja se zatrčim i skočim u zagrljaj. Svugde i uvek.
Čitam knjige. I ljude. Kamenog sam, ali i paperjastog srca. Po zasluzi se u hijenu pretvaram.
Puteve prelazim trčeći, ali i vozeći se. Ponekad i puzim. Nekad sam naglavačke. Ali idem. Ne idem samo glavnim putem. Idem i sporednim. Prečicama. Zaobilaznicama. Gde mi je lepši pogled.
Slušam muziku i noć. Lepe reči, tužnu poeziju. Najviše volim smeh. Moje dece. Dragih ljudi.
Sita sam fraza. Gladna znanja.
Jedem prstima. Ali zato kusam život. Velikom kašikom. Šta kašikom?! Kutlačom.
Moj je svet u boji. Sama ga bojim. Nekad flomasterima. Nekad četkicama. Nekad prstima.
Nisam i ne želim biti statista u ovom filmu. Jer život je moj i živim ga punim plućima. Nije dovoljno da srce samo kuca. Treba nekad i da zastane.
Tako se živi. Bez kalupa.
To jedino priznajem.

---