Veljkove sunčane naočale

Nisam se mogla setiti koji je datum bio, a znam da je bio kraj novembra kad ono, gle, sutrašnji.
Sumoran i siv je bio taj dvadeset i treći novembarski dan već uveliko ratne 1991. godine kad su Franjo, Slobo i Veljko u Ženevi potpisali 14. prekid vatre.
Kao tri bombaša u nekom partizanskom filmu - Franjo, Veljko i mali Sloba, sva trojica sumasišavši, uspešno su folirali ceo svet da će sve biti u redu čim, u povratku, završe sa zakuskom u avionu i hladnim posluženjem.
Iz tog prekida vatre izrodiće se potonje povlačenje JNA iz Hrvatske.
Svima se žurilo, pa i meni, da se rat što pre okonča i sećam se kako sam, potpuno budalasto i dečje, buljeći u tv prijemnik u sobi koja je još bila moja vlastita, skupa s babom Savom, u Aoristu, verovala da će taj put stvarno upaliti.
Veljko je stigao zajedno sa Slobom.
Sloba se već uveliko razumeo u modu pa je furao crni mantil.
Veljka je valjda sam Lazanski posavetovao pre puta jer je stigao u kaki-žutom mantilu, delujući kao izgubljena pustinjska lisica usred Antarktika.
U sali za pregovore, kao nekakav balkanski James Bond, uniformu je zamenio crnim odelom a valjda da se izdigne nad ovom dvojicom dripaca, bez prestanka je nosio crne tamne naočale.
Njih je nastavio nositi sve do ostavke.
Misterija tog mu iskliza u crne naočale ostala je narazrešena do dana današnjeg.
Paradoksom istorije, dogovoreno povlačenje JNA biće još jednom potvrđeno potpisom njih trojice u januaru sledeće godine u Sarajevu.
Tri dana kasnije Kadijević će se povući sa dužnosti ili bolje rečeno biti smenjen, pravdajući se lošim zdravstvenim stanjem; šest dana potom nastaće Republika Srpska, a tri meseca nakon toga Sarajevo će postati živa grobnica.
Padnu mi gdekad na pamet te njegove naočale, o novembru.
I dan-danas ga vidim kako onako, odlučan da se naspominje mile majke svom raspoloživom artiljerijom Hrvatskoj i Tuđmanu, baš on, Imoćanin po rođenju, od matere Hrvatice, tačno ga vidim kako uspravnih leđa i ljutito grabi ka istoriji.
I sednu vam oni tako za taj sto, verujem da su tu bili i Lord Karington, očajan što mu ništa ne može upaliti, možda i Sajruns Vens, ko će ih sve upamtiti; sede ozbiljni Franjo i nervozni Veljko, što bi rekla moja baba Sava "vrsnici", istih su godina, obojica su bili u NOB-u, obojica su za kakvih penzija a ne ratova, obojica su se nauživali mironodopskih ratnih škola i gratis stanova, beneficija i Brijuna i Kupara, i pored njih sedi strogo velike glave naš Sloba, bog dušu da mu prosti, jedno dvadeset godina mlađi, u punoj snazi, tek što je objavio "niko ne sme da vas bije" kad grunu rat, nije voleo Veljka, a meščini ni sa Franjom nije bio neki baš ono jaran.
I tu se oni propitaše za zdravlje pred kamerama, pred njima ti papiri, to se treba samo potpisati i eto sad će rat prestati, tako mi gledamo u njih i verujemo, samo što nije sve gotovo.
Veljko iz nekog razloga, tik pred potpis i usred te ozbiljne sale sa ozbiljnim potpisnicima, i dalje ima sunčane naočale, kako li će potpisati sa tim naočalama sekirala se moja baba Sava dok gleda sa mnom direktan prenos istorije, "naš čojek, vidi se iz kojih je krajeva, a ne ko ovaj prcopeljac i ovaj glavati" zborila je mudro Sava, gledamo mi tako i nagnu se Veljko nad onim sporazumom da ga potpiše, svečana tišina, kad - tup.
Lepo mu ispade ono staklo iz naočala.
Tup.
Baba Sava ne diše, mene smeh spopao ali ne smem se od nje smejati, ćutimo i ne mrdamo.
Ostade tako Veljko sa jednim staklom na očima, ono drugo ništa, prazno, razgoračilo mu se oko na ovu dvojicu mamlaza. Ma pet sekundi je to trajalo, za moju babu večnost.
I sad se tu na tren svi zbuniše, i novinarka na Ha-Te-Veu, i Franjo, i Sloba, i mi kraj malih ekrana, brzo se snađe Veljko, ej nije Veljko šala, otišao je Veljko u rat sa 18 godina, ovo je za njega mačji kašalj, te hop, brže-bolje, nisu stigli ni epp da uključe, kad ene vrati general Veljko ono staklo na naočale, na svoje mesto i tako se to završi bez dubljih nervoza.
Baba odahnu, potpisaše mrko šta su potpisati morali i raziđoše se.
Ostalo je istorija.
Veljko Kadijević, koji je nasledio Branka Mamulu, takođe "čojeka iz naših krajeva", bio je, navodno, najškolovaniji jugoslovenski general. Kad je pozavršavao sve od vojnih škola što se završiti moglo u SFRJ, poslali su ga da završi i Koledž za komandante i generale Američke vojske u Kanzasu.
Penzionisan je u činu generala armije, kao jedan od tek petorice koji su taj čin dobili u onoj JNA. Umro je u Moskvi, pre par godina.
I evo ja se uvek u novembru tih naočala setim.
Franjo, Sloba i Veljko nisu voleli sunce. To sad svi znamo.

---