Nenad Grujičić: Branko Radičević i Slavonski Brod

Do moga dolaska u Brankovo kolo, u Slavonskom Brodu, rodnom gradu Aleksija Radičevića, nisu održavani zajednički programi u slavu Branka. Zapravo, nije ih ni bilo u Brodu na Savi onako kako zaslužuje veliki srpski pesnik, u to vreme se govorilo – jugoslovenski. U Brankovom kolu, 1983. godine predložio sam ideju da podignemo spomenik Branku Radičeviću u Slavonskom Brodu. Predstavio sam ceo program, a Bogdan Vinokić, predsednik tadašnjeg Saveta Brankovoga kola, oduševio se idejom, zdušno prihvatio, dodao svoje predloge – na konkretan način uključio i Novi Sad i Sremske Karlovce u ovaj projekat. Važna kulturna tačka Bankovoga kola, čak prioritetna – novi zadatak, postao je tako zanemareni Slavonski Brod na mapi naših aktivnosti, rodno mesto Aleksija Radičevića.

U proleće 1984. godine, „Brodski list“ je iz broja u broj, objavljivao kao feljton o Branku, praktičnio moju celu buduću knjigu o Radičeviću. Stvorena je odlična atmosfera za početak značajnog poduhvata. Brođani su radosno prihvatili i srčano ušli u ovu saradnju, uključili sve svoje kapacitete, animirali stvaraoce, kulturne pregaoce, učenike i građane.

U Slavonskom Brodu, pred školom koja je nosila Brankovo ime, 27. marta (u prošlom veku pesnikov rođendan je obeležavan i slavljen tog datuma) 1984. godine, u podne, na 160. godišnjicu rođenja Aleksija Radičevića, podigli smo spomenik velikom srpskom pesniku u rodnom mu Slavonskom Brodu, a pred osnovnom školom koja nosi njegovo ime. Bila je to bronzana bista, to jest gornji deo spomenika na Stražilovu, rad vajara Jovana Soldatovića. Bista je urađena u novosadskoj livnici „23.oktobar“, uz sugestije pomenutog vajara koji je bio prisutan i u Brodu. Izabrali smo Brankov dvostih za metalnu ploču na betonskom postamentu: „Brže braćo, amo, amo,/ da se skupa poigramo“. Brođani su insistirali da stihovi, kao i Brankovo ime, budu ispisani latinicom.

Po odluci Bogdana Vinokića, spomenik je otkrio Zdravko Mutin, gradonačelnik Novog Sada. Bili su prisutni najznačaniji predstavnici Slavonskoga Broda, Novog Sada i Sremskih Karlovaca, brojni umetnici i stvaraoci. Potom smo u brodskom muzeju otvorili dotad najveću izložbu o Branku Radičeviću, u čijem pripremanju su osim Brankovoga kola učestvovali i Gradski muzej u Sremskim Karlovcima (uz svestrani angažman kustosa Pavla Štrasera), zatim Matica srpska u Novom Sadu, Narodna biblioteka Srbije u Beogradu, Sveučilišna biblioteka u Zagrebu i Gradska biblioteka u Slavonskom brodu.


U večernjim satima, u brodskom Domu kulture održana je velika svečana akademija u čast Branka i 160. godišnjice njegovog rođenja, sve je bilo monumentalno i mnogo posećeno, sa velikim medijskim odjekom. Krenuo je bogat kolažni program: pesnici, glumci, muzičari... Ljiljana Petrović, Raša Popov, studenti akademije umetnosti, koji su premijerno izveli scenski igrokaz „Ašikovanje“, na stihove Branka Radičevića, a po scenariju Božidara Kovačeka. Zatim brodski muzičari, ansambli, folklorni igrači. Aplauzima nije bilo kraja.

U Brodu nas je pogodila tužna vest da je jedan drugi veliki Branko – Ćopić, preminuo u Beogradu, skočivši sa mosta. O, živote nepojamni! I treći naš veliki Branko – Miljković, pomenimo, ubijen je u svojoj dvadeset sedmoj godini (1961) u predgrađu Zagreba, pronađen kako na kolenima visi glavom, vezan kravatom za onisko drvce. Ima nešto fatalno u imenu Branko u našoj poeziji.

Na svečanom ručku u Slavonskom Brodu, 27. marta 1984. godine za stolom pojavila se, u izdanju domaćina, sveža „Monografija Slavonskog Broda“, autora Vladimira Rema, pesnika, esejiste i istoričara. Obradovali smo se monografiji, ozareni što je izašla baš na dan rođenja Aleksija Radičevića u Brodu na Savi. Sviraju čuveni slavonski tamburaši, lepo da lepše ne može biti, nazdravljamo jakim pićem i vinom, teče prijateljski žagor, cakle vesele oči, utom će i bogat ručak.

Listam za stolom „Monografiju Slavonskog Broda“ da pronađem i vidim šta piše o Branku, koji su portret izabrali. Listam, a ono – ništa, nema ni retka. Odem na sadržaj, opet ništa, pa ponovo na slovo „R“ – Radičević. Da nije greškom na slovo „A“ – Aleksije, da nije na „B“ – Branko, ne, nema pa nema! U monografiji ne beše ni slovceta o našem i njihovom Branku, pa time ni reda o Radičevićima, o Brankovom ocu Todoru i dedi Stevanu. Todor je na reci Savi radio kao carinik, takozvani tridesetnik. Reka Sava beše granica između Austrijskog i Turskog carstva.

Zapanjen, kažem i pokažem Bogdanu Vinokiću monografiju, glavu primakne i Pavle Štraser, čudimo se, ne verujemo tome šta (ne) vidimo. Zavitla nas neka vrtoglavica, a Bogdanove kao ugljen crne oči pobelele, cimaju levo-desno tražeći odgovor – kako je to moguće? Zbilja, kako je to moguće, da uza sve naše zajedničke napore i veliki trud da konačno pokrenemo saradnju, da obeležimo kako treba Branka u njegovom rodnom gradu, ovo nas zatekne u Brodu? Šta će značiti podignuti spomenik Branku ako u najnovijoj monografiji Slavonskoga Broda nema ni slova o pesniku?

Knjigu nam je iz ruku gotovo istrgao Miroslav Čižmek, brodski opštinski sekretar za kulturu. Izgleda da je razumeo o čemu tiho zborimo. Rumen u licu upućuje nas na pristigle pune tanjire, da ručamo i uživamo. Progutavši knedlu, ošamućeni, prigledajući i dalje jedni druge, uzeli smo kašike i dohvatili se tople čorbe skoro ne osećajući ukus. A tamburaši za stolom punim hrane, pića i cveća pojačavaju gas uz bećarac: „Kad se cura puderom napraši/ i župnik se s oltara uplaši.“

U susret dvestotoj godišnjici (2024) rođenja Aleksija Radičevića, nećemo ispustiti priliku da ponovimo da je pesnik svet ugledao 15. marta po starom ili 28. marta po novom kalendaru 1824. godine u Brodu na Savi. Kršten je sutradan, uoči svetog Aleksija po kojem dobija kršteno ime. Godinu i po dana kasnije, 25. septembra 1825. godine, Ruža je u Brodu rodila i drugog sina, Stevana.

Život nas iznenađuje nekim svojim neravninama, to kasnije postaju pikanterije. Tako i oko Branka, to jest oko odnosa njegove majke Ruže i bake Stane u Brodu. O sukobu svekrve i snajke pisao je Jovan Jovanović Zmaj u „Javoru“ 1882. godine, objašnjavajući zašto se Branko nije rodio u očevoj (dedinoj) kući, već u iznajmljenoj, nekoga Mihajla Tasovca: „Pošto je mati Todorova a svekrva Ružičina bila oštre i naprasite naravi, a otac odviše blag i tih da posreduje pomirljivo između žene i snaje, to ne bijaše prečega leka nego iznajmiti sinu drugi stan. Otac Todorov imađaše stan erarhijalni (koji se tiče državne kase – prim. N. G.) za sebe u armiciji besplatno, no radi gore pomenute nesloge između žene i snaje najmi Todoru privatni stan nedaleko od sebe, u kući za sada nekoga Mihajla Tasovca pod Savom, kamo se Todor sa svojom ženom odmah i preseli, i u toj kući rodi se Branko.“


Danas ne postoji kuća u kojoj se rodio Branko Radičević. U „Nevenu“, u leto 1882. godine, J. J. Zmaj piše: „Proletos sastanem se u Beču sa prijateljem svojim Ignjatom Brlićem, advokatom iz Broda. Obradovao sam mu se vrlo jer ga dugo nisam video. Razgovoru ne beše kraja. Među ostalima setismo se i Branka koji se rodio u Brodu. Zapitam Brlića da li se tamo što bliže zna o porodici Brankovoj i o prvom detinjstvu njegovom. Tom prilikom reče mi da još postoji u Brodu ona kuća u kojoj se Branko rodio; ta je kuća sada svojina g. Mihajla Tasovca, ali će se ta kuća još ovog proleća, veli, porušiti, da se na tome mestu druga nazida. I Brlić pogodi želju moju koju baš htedoh izustiti, i obeća mi, čim se u Brod vrati da će tu kuću dati fotografski snimiti i da će mi tu fotografiju poslati. Što reče, to i učini, dade o svom trošku fotografisati kuću gde po prvi put ugleda sveta naš dični Branko.“

Iz poštovanja prema Zmaju i Brliću, dugo se smatralo da su njihovi podaci o Brankovoj kući tačni. Međutim, Teodora Petrović, čuvena profesorica najstarije srpske, čuvene Karlovačke gimnazije, tragajući za istinom, otkrila da je kuća srušena tek 1924/25. godine. Naime, u Brod, oko 1860. godine doselio se izvesni Jakov Eksner koji je kupio tu kuću i u njoj stanovao do kraja života. U okrilju kuće imao je bačvarsku radnju. Kuću je porušio njegov naslednik, bačvarski obrtnik, Ivan Eksner, i na njenom mestu sagradio drugu. Naslednici Ivana Eksnera prodali su kuću nekom Miletiću, doseljeniku iz Bosne. Na toj kući, „Društvo profesora i nastavnika“ iz Slavonskog Broda postavilo je spomen ploču 28. decembra 1954. godine.

No, vratimo se u 1984. godinu. Posle ručka, krenusmo iz Slavonskog Broda kući, rukovasmo se gledajući u oči jedni drugima. A meni u glavi zvoni pesma Krvavi gest iz knjige Linije na dlanu, koju objavih u beogradskoj „Prosveti“ (1980): „U očima sagovornika/ vidim prljava dela,/ al` upuštam se u mučke / noćne rezgovore./ Teče slatka priča laskavica./ Kad ponestane/ tema za obmanjivanje,/ lisac liscu/ vuku vuku/ šara po očima,/ pazi da slučajno/ ne promakne/ krvavi gest./ U protivnom/ ode glava/ kad-tad!“ Čudo su ta prekognitivna pesnička svojstva, ni sam ne znaš odakle izbijaju, a naslute ono što će se događati. O, poezijo, majko!

Sve u svemu, iz Slavonskog Broda ponesosmo jedan jedini primarak monografije, ostale negde nestaše. Pričamo o skandalu, ne verujemo, i dalje. Međutim, u istorijskoj genezi ovog problema mogu se veoma lako uočiti neke istine. I one će se ispoljiti naročito u dvadesetom veku. Ali o tome neki drugi put.

I, već u jesen iste godine (1984), gle, kao tobož da ništa nije bilo, nastavismo saradnju sa Slavonskim Brodom, na Brankovom kolu obilan program „Oj, Slavonče tanani“, pa izložba „Brodski likovni krug“, a pre toga na Svečanom otvaranju, uz brojne pesnike i umetnike, i predstavnike „Goranovog proljeća“ i – Mješoviti pjevački zbor KUD-a „Đuro Salaj“ iz Slavonskog Broda, pa na Stražilovu tamburaši i igrači foklora Broda na Savi. Sve teče lepo. Niko ne pominje monografiju. Ćute oni, ćutimo mi.

Čudo su ljudi i vremena. Što više postaje društveno biće, čovek je sebičniji i grešniji. Ali, tako je izgleda oduvek, a kod nas na Balkanu uočljivije nego drugde. Ili nam se čini? Nema pravde, nepravda vlada svetom, veli moj vrli prijatelj, dugoveki Krajišnik, starac Fočo od stotinu leta, čiji su muški preci prešli Albaniju. On se više ničemu ne čudi.

I tako, da nastavim tamo gde sam stao, iz godine u godinu, sve do 1990, pravili smo programe u Slavonskom Brodu, oni dolazili u Karlovce i Novi Sad. Počev od pesnika i umetnika, slikara i muzičara, mladih i starijih, muzejskih postavki i jakog folklora, sve je prštalo od količine sadržaja. I zbilja bilo sjajnih trenutaka, odličnih programa, bilo vere da ćemo nastaviti večno. Jugoslavija je sve to, mislili smo s obe strane. Međutim.

Zar je sve to bio privid? Je li to moguuuće? – što bi uzviknuo čuveni sportski komentator Mladen Delić na splitskom stadionu „Poljud“ (tri meseca pre našeg prvog susreta u Brodu), na utakmici koja je, nadrealnim golom Radanovića, odvela Jugoslaviju (protiv Bugarske 3:2) na evropsko prvenstvo u Francusku. Pa jeste, moguće je, ljudi su povodljiva i nesavršena bića. Pogotovo tamo gde politika umeša svoje amoralne i prljave prste, i progovori maloumnošću i kratkim fitiljima. Raja poleće za falš-idejama, pogotovo u vreme kada su mediji zagospodarili ljudskim životima. Zato nema lake miridbe, čegrst i zavada traju pa traju, a posle Drugog svetskog rada ljudi se izmiriše za dve-tri godine i prionuše na rad i život.

Ono što se dogodilo s brodskom monografijom – bez Brankovog imena, ipak je bio zlokobni znak. Početkom nesrećnog rata 1991. godine, u Slavonskom Brodu srušen je spomenik Branku Radičeviću. Fotografiju obezglavljenog Branka, otkinutog sa postolja, poslao mi novinar „Brodskog lista“, Milan Tomašević, inače rodom iz Trstenika u Srbiji. Pročulo se za to u pomami rušenja spomenika velikim pesnicima i piscima na prostoru zlosrećne Jugoslavije, pa se zainteresovao i Vlado Mićunović, ugledni novinar „Politike“, pozvao me da uradimo intervju za mesečnik „Politikin svet“.

U julskom broju te revije, 1991. godine, pojavio se razgovor sa mnom, uz objavljene dve fotografije, podignutog i srušenog spomenika. Pored ostalog, novinar Mićunović me pitao: „Istorija zla se, izgleda ponavlja, nije to prvi put da se ruši Brankov spomenik?“ – „Nažalost, nije. Za vreme Drugog svetskog rata, ustaše su u Sremskim Karlovcima, pred uglednom Karlovačkom gimnazijom, srušile Brankov spomenik, rad Đorđa Jovanovića, koji je tu bio podignut 1900. godine. Posle rata, 1947. godine sagrađen je novi, rad Vladete Petrića, koji krasi prilaz gimnaziji.“

Eto, nakon šest godina, Branku je ponovo podignut spomenik u Sremskim Karlovcima, a evo u Slavonskom Brodu, Brankovom rodnom gradu, nije već punih trideset godina. Naša država bi trebalo od Hrvatske da zatraži da u Slavonskom Brodu ponovo zasja bista njihovog naslavnijeg sugrađanina. Kao što je nedavno u Petrovaradinu kod Novog Sada obnovljena i otvorena rodna kuća bana Josipa Jelačića, tako treba poraditi i oko Branka Radičevića u Slavonskom Brodu. Vlada Srbije pomogla je sa 600 000 evra pri otkupu banove kuće, a ovim objektom će nadalje upravljati Fondacija „Spomen dom bana Josipa Jelačića“.

Osim srušenog spomenika Branku Radičeviću, danas u Slavonskom Brodu nema više ni škole, ni ulice sa pesnikovim imenom. Te kobne 1991. godine, uklonjene su i dve ploče sa Brankovim imenom, jedna sa kuće na čijem mestu je nekada bila onâ u kojoj se pesnik rodio, i druga – sa zgrade gimnazije, današnjeg Mašinskog fakulteta. Samo je ova druga ploča čudom sačuvana u depou gradskog muzeja u Brodu, a Brankova bista i još jedna ploča nestale netragom. Nedavno, u organizaciji Veća srpske nacionalne manjine Slavonskog Broda i parohije Srpske pravoslavne crkve, ta spomen-ploča iz depoa gradskog muzeja u Slavonskom Brodu, koja je poslenjih godina bila u posedu pomenutog Veća, uz blagoslov vladike slavonskog Jovana, postavljena je u porti buduće crkve Sveti Geogije, koja će ponovo biti izgrađena.

Predsednik brodskog Veća srpske nacionalne manjine Darko Spasojević nedavno je izjavio: „Drago mi je što smo ovu ploču uspeli po drugi put da iznesemo na svetlost dana, da naši sugrađani vide tog našeg velikana, koja je po nama uklonjena iz svima poznatih razloga. Mi smo uputili više dopisa i imali puno usmenih razgovora sa predstavnicima grada da se za tu ploču pronađe neko adekvatno mesto, međutim nikada nismo dobili nikakav odgovor da je pronađeno primereno mesto u javnom prostoru. Na sreću, naišli smo na razumevanje kod naše crkve i dobili smo dozvolu da ploču postavimo u porti pravoslavne crkve koju ovde u Slavonskom Brodu gradimo po treći put.“

Spomen ploča je postavljena 12. maja da dan Svetog Vasilija Ostroškog. Ona tu stoji, zasad, niko je ne dira. Paroh slavonsko-brodski Ratko Gatarević reče za Banija online: „Narod zastane, pogleda ploču i nastavi dalje, i ja se iskreno nadam da ona većini građana neće smetati.“ Zatim je dodao da je „već stupio u kontakt sa sveštenikom iz Sremskih Karlovaca i da će se ova dva grada preko crkve, pravoslavnih vernika i naravno Branka Radičevića međusobno povezivati“.

Na svečanosti povodom postavljanja i osvećenja spomen ploče nije se odazvao niti bio prisutan niko od zvaničnih predstavnika Grada Slavonskog Broda i Brodsko-posavske županije. To govori o tretmanu srpske nacionalne manjine u ovom gradu. A trebalo bi da se uzajamno uvažavaju, jer samo to vodi ka isceljenju rana i normalnom suživotu. Slavonskom Brodu i Hrvatskoj, kao članici Evropske unije, pripada da pozitivno reše i relaksiraju odnose između Hrvata i Srba. Štetno je to ne pokušavati, nije nerešiv taj čvor. Eto Branka da pomogne.

Inače, u Slavonskom Brodu Srbi treći put zidaju crkvu posvećenu Svetom Georgiju (Đorđu) sagrađenu na samom početku 19. stoleća. Tu je kršten Aleksije Radičević – Branko. Crkva je prvi put srušena 1941. godine. Na tom mestu decenijama je bio parking, a onda 1991. opet je sazidana, pa minirana.

Grupa Brođana okupljenih oko Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ pokušavala je s početka ovoga veka da uradi nešto na planu povratka Brankovog spomenika i drugih amblema vezanih za njegov život i delo. Gotovo šapatom, šaljući poštu krišom, sklanjajući se od nenaklonjene lokalne vlasti, javljali su nam se vidno zalašeni, da pomognemo da ponovo podignu Branka u Brodu. S naše strane, iz Brankovog kola išao je apel da se to uradi, no bez rezultata, niko nije čuo vapaj. I naša država je bila gluva, a Hrvatska – da se i ne priča.

Zato, danas tražimo da spomenik Branku Radičeviću bude vraćen u Slavonski Brod. I ulica i škola da vrate ime ovog velikog pesnika srpskog romantizma. I ploča s njegovim imenom da bude vraćena na mestu gde je bila kuća u kojoj se rodio. U pomenutom Perovaradinu danas postoje ulice i Juraja Križanića, i Marina Držića, i Vladimira Nazora, i druge.

Zajedno sa književnicom Ivanom Brlić Mažuranić, takođe rođenoj u Brodu na Savi, Branko Radičević je najslavniji Brođanin. Dogovor oko konkretne realizacije pomenutog projekta trebalo bi, svakako, da bude podignut na nivo dveju država, Srbije i Hrvatske. I, kao što neko, u okviru ove priče, pre koju godinu reče da Branko Radičević ne pripada samo srpskoj, već i evropskoj kulturi, tako, i time, pored ostaloga, i – obavezi Hrvatske da, na civilizacijskoj ravni, ispravi veliku nepravdu prema Branku u rodnom mu Slavonskom Brodu.