Piskaranje dušom: Strah

Nema tih reči kojima se detetu od 10 godina može objasniti da počinje rat. Kako god da kreneš, ne ideš u dobrom pravcu. Svugde je ponor.
Nisu mi objašnjavali. Nisu morali. Svi su o tome pričali. Šapatom. Sa suzama u očima. Posmatraš i slušaš šta se dešava. A dešava se. Najgori košmar. Odjednom su tu maskirne uniforme na sve strane. Vojna vozila kruže ulicama kao lešinari. Oko škole umesto cveća imamo bodljikavu žicu. Uveden je policijski čas. Nestaje struje. Muškarci više ne spavaju kod kuće. Na sve strane se oseti nemir. Neizvesnost.
Sećam se da sam sedela u svojoj sobi, u mraku i razmišljala šta će se sad desiti? Imala sam neki čudan osećaj u telu. Ogroman strah...
Deca su neverovatno prilagodljiva i pomirljiva. Brzo sam se prilagodila novonastaloj situaciji. Verovala sam da će se sve ubrzo završiti. Sećam se u mom gradu, Dvoru na Uni je bio održan miting za mir. Svi smo se okupili, držali parole protiv rata. Te godine grupa tada poznatih pevača je napravila pesmu za mir. Svi smo je pevali. I mislila sam to je to. Ovo je kraj. Čuće naše molitve. Nisu ih čuli. Naivno sam verovala. Dete...
Ni danas ne mogu da verujem kako nečija ideologija može biti bitnija od života ljudi?
Kako nečija mržnja može da ugrozi prijateljstva?
Kako parče zemlje može biti bitnije od srećnog deteta?
A ja sam bila baš to. Srećno dete. Imala sam svoje selo gde sam volela da idem kod bake. Svoj mali grad. Svoje prijatelje. I nije mi bili bitno "ko" su oni. Bili su deca. Imala sam Ivanu. Marinu.Nikolu. Imala sam i Alena. Jednu Sandru. Mariju. Svi smo se igrali. Zajedno. Dok neko nije odlučio da nam to prekine. Gurajući svoje priče. Lažnu dobrobit za narod...
Ne mrzim. Nikako. Ni tad. Ni sad. Učim svoju decu da je čovek - čovek i da to zavisi od karaktera, a ne od vere i nacije. Ili boje kože. Mesta gde živi.
Učim ih da je rat najveće zlo. Koje ubija nevine ljude. Sreću. Detinjstvo. Mladost. Život.
Koje iz čoveka izvlači najgore stvari. Ali i najveću patnju.
Učim ih da ne budu "slepe" pristalice bile koje grupe. Pa makar to bila i muzička. Jer ništa nije crno ili belo. Nijansi je mnogo.
Učim ih da vole i veruju da iz svakog čoveka može da se izvuče i najmanja mrva dobrote.
Učim ih da na najmanji nagoveštaj rata beže koliko ih noge nose. Beže na kraj sveta ako treba. Samo da ne osete strah koji sam ja osetila. Strah koji parališe...
Ne mrzim. Neću. Naivno verujem da kada niko ne bi mrzeo, rat se nikad ne bi ponovo dogodio. Nikad. Nikome.
Ne mrzim. Ne mogu. Jer ljubav pobeđuje strah. Provereno.

---