Dane, Srbin iz Kanade

Dane je Srbin rođen u Kanadi. Tamo su ga zvali Den. Treće je koleno u familiji Jelovac, koje je tamo svet ugledalo. Za razliku od svoga dede Đure, on je imao i lepu mladost, i uslove za život i školovanje. Postao je inženjer i tamo u Kanadi, radio na projektovanju i izgradnji puteva. Ne žali se, uvek je bio dobro plaćen i stekao je popriličnu imovinu. Jeste da je već dosta zaboravio srpski jezik, ali, to je sudbina mnogih koji odrastaju u drugoj zemlji. Sad, kad je u penziji, rešio da se vrati među svoj narod. Eto, dešava se i to. Zdravlje ga još dobro služi i sa svojom Helen kupi kuću u selu Velebit kod Kanjiže. Deca im poodrasla, zasnovala svoje porodice, i ostala tamo u Kanadi, u dalekom Okvilu kod Toronta. Očito, od njih više Srba neće biti. Skoro da srpski i ne znaju i asimilirali se među ostale. I oni u braku sa pravim Kanađanima, primili njihove navike i kulturu, u našu crkvu niti idu, niti u njoj krste svoju decu. Sve to zasmetalo starom Danetu, pa, iako je i njegova gospođa polutanka (otac joj Kanađanin, a majka od naših), uspeo je da je nagovori da dođu ovde, u ovaj mir, gde imaju i dosta rođaka iz krševite Like.

Seća se Dane još uvek dobro priča deda Đure kako je nekad bilo i ovde, a i u Kanadi. I otac mu je o tome često pričao, ali njemu je već bilo lakše. Savladao je dobro engleski jezik još u mladosti, mogao da se usavršava i da bolji posao nalazi. A deda mu pričao kako se u Lici teško živelo i u vreme Turaka, i Austrije, i Kraljevine Jugoslavije. Naravno, i kasnije, kad su komunisti došli na vlast. Mnogi iz starog kraja krenuše u svet trbuhom za kruhom. Najčešće put Amerike i Kanade. Kanada ogromna, kao cela Evropa, a nenaseljena. Šta je imala stanovnika, kao bivša Jugoslavija, a ranije i manje. Gde sve nismo stizali i gde nas još neće biti na ovoj kugli zemaljskoj?! Razneli nas vetrovi naše sirotinje po vascelom belom svetu. I danas još uvek, i sve više. Što bi rekao Crnjanski, „beskrajni plavi krug i u njemu zvezda“. Ta naseljavanja Kanade su naročito bila aktuelna posle 1. svetskog rata, a i između dva rata pogotovo u periodu od 1926. do 1928. godine. Stizali ljudi brodom iz krševitih krajeva Hercegovine, Dalmacije, Like, Korduna, sa Banije, ali i iz ravne Slavonije, Banata, Bačke, Srema...

Među mnogima koji su nedeljama brodom brodili beskrajnim okeanima i morima, a danas nebom leteli, bili su između ostalih i Srbi. U početku su najčešće nastanjivali Toronto i okolinu i procenjuje se da ih je i sada tamo više od trideset hiljada. Odmah počeli sa gradnjom svojih crkava i u Crkvi „Sv. Save“ u Torontu se okupljali i sastajali i onda, a i danas. U međuvremenu uvek pristizali novi. Oni predratni, pomagali novopridošle da lakše do posla dođu. Mnogi od njih su još u onom prvom talasu bili sa sela, pa i nepismeni. Morali su da kopaju po rudnicima, da rade najteže poslove u raščišćavanju šuma, u nivelaciji reka i gradnji puteva, na postavljanju željezničkih pruga, da rade kao čistači u bolnici, da kose travu i uređuju tuđe voćnjake, i to sve za 25 centi na sat. Neki su živeli i kao farmeri po selima, ali, čim bi ovladali engleskim jezikom, preseljavali se u gradove i radili u čeličanama u Hamiltonu, ili u nekim fabrikama. Tako su mogli komunicirati sa ostalima. To im je bila glavna smetnja i da dođu do boljeg posla, i de se snalaze u toj dalekoj tuđini.

Dolazili su uglavnom muškarci, samci, koji su kasnije svojim rođacima u starom kraju slali garantna pisma i tako ih dovodili. Počele su im pristizati i čitave porodice njihove. Bilo je i onih koji se nisu mogli snaći u tom drugom svetu, koje je mučila nostalgija za njihovim brdima i koji su se vraćali u svoju sirotinju. Oni koji su ostajali, su bili ljudi starovremenih shvatanja, pobožni, pošteni, čestiti. Bili su čvrstih moralnih stavova, pravi domaćini, vredni i štedljivi.

Uvek tražeći bolje uslove i za rad i za život, razišli su se širom prostrane Kanade. Gde god su se nastanjivali, prvo bi crkve ozidali. Da bi se očuvali u dalekoj tuđini. Tamo su priređivali razne piknike, formirali fudbalske timove, osnivali folklorne grupe, horove i kola srpskih sestara, negovali naš jezik, nošnju, običaje čuvali od zaborava. Kasnije su, oko 1970. godine, registrovali Radio “Šumadiju“, a izdavali su i novine, kao što je „Glas kanadskih Srba“. Mnogi su stekli i zavidan imetak, pa su bili finansijeri baš kad bi se podizala i opremala nova crkva ili neko naše udruženje. Sve za svoj narod i one koji tamo ostaju. Drugi bi opet ulagali pozamašna sredstva u zavičaj, pomagali dovršetak „Hrama Sv. Save“ u Beogradu.

Sada već ta treća, četvrta generacija tamo, pored ovladavanja engleskog jezika i solidnog života, nisu više samo fizički radnici. Oni poseduju znanje stečeno na nekom koledžu ili univerzitetu. To su danas školovani ljudi sa privatnim biznisom, ili su učitelji, profesori, lekari, inženjeri, advokati. Postoji međutim, velika bojazan da se ti mladi ljudi udalje od svoje iskonske vere i nacije, jer mnogi potpuno zaboravljaju jezik zavičaja svojih predaka, a u crkvu odlaze možda samo kad se venčavaju ili kad dete krste. Prisećaju se još svojih korena i svog porekla, šalju ponekad novčanu pomoć nekom već neznanom rođaku. Samo retko ko još dođe tamo iz Kanade.

A i oni iz starog kraja se sticajem raznih okolnosti, raselili po Srbiji. Ostaviše svoja vekovna ognjišta. Ko zna ima li tamo još neke starine ili su ih drugi zaposeli? I Dane ima svojih prezimenjaka i rođaka u Prigrevici kod Apatina, u Sokolcu kod Bačke Topole, u Velebitu kod Kanjiže... A tek u Lici! Trebalo bi da ih ima još i tamo.

Ostari naš čovek u tuđini, i dođu mu često trenuci pa poželi, kad jednog dana ode Bogu na istinu, da bude sahranjen u starom kraju, među svoje. Ili bar, da mu tamo na grobnicu prospu makar šaku zemlje iz našeg kraja. Žive on i Helen sada spokojno u Velebitu, jer im dosta buke i frke tamo u Kanadi, one večite trke samo za dolarem. A i deci svojoj su pružili ono što su morali kao roditelji. Zahvaljujući novoj tehnologiji u komunikaciji, sad od njih dobijaju skoro svakodnevno video zapise ili se uživo gledaju dok razgovaraju.

Oni su u selu sa svojim Ličanima. Druže se i posećuju. Deca će se valjda setiti da ih bar nekada i obiđu. Već su stari, a i zaslužili su. Da im pruže bar neko poštovanje.

Održavaju nešto okućnice i baštice, tek da im ne bude dosadno. Na kućnoj kapiji i srpska i kanadska zastava. Dane se uveliko bavi i pčelarstvom, ali svoje proizvode ne prodaje, već ih deli sirotinji i bolesnima. Mnogima i lekove nabavlja, pa i invalidska pomagala. Sačuvala se u njemu naša duša dobrotvora i želja da drugima pomaže.