Moj dobri otac

Rođen je kao prvo dete od njih šestoro, od kojih je troje preminulo, u banijskom selu Papići 1920. godine. Njegov otac, a moj deda je bio iz toga sela koje je leglo svih potonjih Ananića. Majka mu, moja baba, je bila iz obližnjeg sela Gornji Hrastovac i poticala je od mnogo poznatijeg roda Štrbaca. Ali, otac je u Papićima proživeo samo dve godine. Naime, dedin stric Jovan je bio solunski dobrovoljac, a njima je zbog toga kralj Aleksandar ponudio da se nasele u neke ravničarske i bogatije predele, davao im plac sa okućnicom, tzv. vinograd pored sela i po četiri jutra plodne zemlje u jednoj parceli.

I tako Jovan dobije da se naseli u Aleksandrovo koje još nije ni postojalo i kasnije je dobilo ime po samom kralju, a njegov rođeni brat Ilija se naseli u Banatsko Aranđelovo kod Novog Kneževca.

Stanovalo se po okolnim majurima na imanju grofa Čekunića, sve dok mu to njegovo ogromno prostranstvo koje se protezalo od Žombolja u današnjoj Rumuniji, pa sve do blizu ondašnjeg Petrograda (Zrenjanina) nije oduzeto. Deda je u to vreme bio jedan od retko pismenih ljudi i odmah se zaposlio u sudu obližnjeg sela Nova Crnja. Tamo su i stanovali, a to selo je bilo naseljeno uglavnom Mađarima. I moj otac, tada kao dete, družio se sa mađarskom decom i naučio mađarski jezik. Kada bi dolazio kući u kojoj su stanovali, majci se često obraćao na mađarskom jeziku tražeći da jede, a ona ga nije razumela i samo je na njega galamila i psovala ga.


„Jeba te ćaća koji te napravi, što mi ne govoriš po naški, da te razumijem? Viđe li ti njega! Bogami ćeš dobiti šprunjom po toj tvojoj guzici“!

Konačno iz tadašnje vlade stignu geometri i po azbučnom redu isparcelišu placeve, odrediše ulice i tržnicu. I tako poče izgradnja sela. Bilo je tu i Ličana i Banijaca, a i onih autokolonista iz susednih sela. Svi se lepo slagali, iako je postojao lički i banatski deo sela. Kuće najčešće od naboja i čerpića, a samo oni bogatiji zidali su ih od pečene cigle. Da im deca ne budu slepa kod očiju, ozidaše i školu, a u isto vreme i mesnu zajednicu. Naravno, naš narod kud god se naseljavao, obavezno je zidao i crkvu, ovde posvećenu velikomučeniku Georgiju.

Oni malo bolje stojeći otvarali su kafane i trgovačke radnje sa raznim špecerajem, u kojima se moglo naći sve za potrebe jednog domaćinstva, od petroleja, do šećera, eksera i ko zna čega još sve. Otvori se i vatrogasno društvo, sokolski dom, zgrada zadruge u kojoj je bila sala za subotnje igranke. Proradi i uskotračna pruga sa nezaboravnim vozom „ćirom“. Znači, svi uslovi za normalan život su bili uspostavljeni. I moj deda, po azbučnom redu dobi plac prema Novoj Crnji, u samom ćošku sela, odmah drugo katastarsko mesto na kojem izgradi nešto skromne kućice sa četiri prostorije. Ali, u spavaćoj sobi obavezno patos, da se deca ne bi razbolevala od memle koja bi dolazila sa zemljanog poda.

Moj otac izrastao već u momka, a nije puno zaostajao za njim ni stric Voja. Tetka je bila još dete, jer je od mog oca bila mlađa 16 godina. Deda vodio računa da mu deca budu među prvima, uvek lepo obučena. Ocu i stricu pri izlasku obavezno odelo i šešir na glavi, onako, malo naherena ulevo, kicoški.


Deda najpre da mog oca kod seoskog mesara Mila Blažića na izučavanje zanata, a potom i strica kod Sabljića za izučavanje trgovine. Izostaviće se kasnije da mi se otac nikad nije bavio izučenim zanatom nego zemljoradnjom. U stvari, samo s jeseni, kad su u selu svinjokolji, išao je tamo gde su ga zvali i pravio preukusne domaće kobasice, švargle, bele kobasice, krvavice, šunke, slanine, rebra i sve to je najpre odležalo određeno vreme u salamuri pa se onda dimilo u pušnici. Kasnije se sve kačilo o pajante na tavanu na dozrevanje. Tu su bili i ukusni čvarci i topila se mast. Pošto onda još nije bilo struje u selu, domaćice bi u povećim čabrima ostavljale pečeno meso i prelivale ga vrelom mašću, a kasnije, po potrebi vadile.

Kada bi se toga dana sav posao oko klanja svinja priveo kraju, sledilo je ono najlepše. Disnator, ili kako negde kažu, paprikaš. Bilo je tu kisele čorbe, i pečenog mesa i kobasica, a žene su pravile pogačice ili kiflice od lisnatog testa. Okupili se tada rođaci, pogotovo oni iz gradova, kumovi, prijatelji, komšije. Pojelo se i više od pola svinje, a posle zalivalo domaćim vinom, jer pivo i nije bilo tada baš u upotrebi. Eh, kakva su to lepa vremena bila! Pozivani i romski tamburaši. Ljudi se družili i veselili. Nije im bilo žao i da se pojede i da se popije. A danas? Svi se zavlačimo u svoje kuće i stanove. Jedva da i komšiju znamo.


Mog oca svi u selu cenili kao dobrog i poštenog domaćina. Iako seljak, bio je vrlo načitan. Nije bilo zemlje da ne zna gde je, pa i gradova u njima. Čitao čak i Tolstojevu „Anu Karenjinu“ za vreme dugih zimskih noći. Dnevnu štampu obavezno, čak i „NIN“ koji su nekada čitali samo intelektualci. Od ono svoje sirotinje, školovao i mene i brata. 1963. godine bio skoro osam meseci u Kanadi u poseti kod oca i brata. Osladio mu se lepši život tamo i pisao da bi da ostane za stalno. Moja majka i baba se uplašiše toga njegovog nauma i zamole mene da ga odvratim od toga. Udovoljim njihovim željama i on se vrati. Ko zna, jesam li pogrešio. Ipak, među svojim narodom je najlepše. Pa, kako bude svima, tako će i nama, razmišljao sam.

Mog dobrog oca već odavno nema među nama. Neka ova priča bude njemu posvećena, kao i spomenik od crnog mermera koji smo podigli i njemu i majci, pok. brat i ja.