Trgovački kukavičluk

Vest da neće biti održan Sajam knjiga u Beogradu deluje deprimirajuće i uznemiraljvajuće, ali – i kao očekivani falš-kec izvučen iz kukavičkih rukava onih koji o tome odlučuju. Drugi put zaredom, dve godine uzastop, dakle, nema kultnog Sajma knjiga u Srbiji i u ovom delu Evrope. Razlozi da ne bude održan deluju licemerno, bez vizije i osećanja značaja kontinuiteta misije Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Setimo se one beslovesnosti kada je 2000. godine održan tzv. 1. Sajam knjiga u Beogradu, kao da ga pre toga nikad nije bilo.

Ove godine, održani su i Egzit i Guča (koji prošle godine nisu), razni festivali piva, veliki koncerti i svadbe, sportski događaji, konferencije i simpozijumi razne vrste u hotelima (sve uz jaku muziku i ćuskanje do zore, bez maski), šta sve ne, ali Sajam knjiga – neće biti. Nedavno, u Banjaluci održan je Sajam knjiga, kako tako, ali ipak održan, mediji popratili, javnost je čula za knjigu, izdavači podelili nagrade, nešto se na mapi srpske kulture ipak dogodilo.

To što po drugi put neće biti održan beogradski Sajam nije dobro za knjigu, bolje kazati – za fenomen knjige, za njen kult i život. Knjigu svašta napada, ali sada ona napada samu sebe. Nije dobro, sezonu za sezonom, „mladog orla u glavu zatući“. Nije dobro dve godine zaredom izbaciti, na primer, iz školskih obaveza posete đaka na Sajam, u smanjenom obimu, bilo kako. Nije dobro dvostruko ignorisati potrebu kontakta sa knjigom u sajamskom obliku za celo društvo impregnirano psihičkim i mentalnim padovima.

Živimo u vremenu nadirućih, bolje reći onih tehnologija u demonskoj ekspanziji koje ne mare za prirodnu snagu i ravnotežu ljudskog uma i akcije, za emotivni kapacitet i uzlete čoveka kao božanskog bića. Tzv. društvene mreže do te mere su u isti mah podigle i uprostile su ljudsku znatiželju da je svaka uporedba sa nečim sličnim u istoriji čovečanstva nepostojeća, to jest nemoguća. Naspram njihovih pozitivnih strana i mogućnosti da se kreira „nova stvarnost“, hrupile su i većinsko mesto zauzele one funkcije i alati, koje čovekovo oduševljenje svode na bizarni vatromet svakovrsnih igrica i spinova, animalni „spektakl“ nagona i prostote.

Knjiga nije samo roba. Ako i jeste, ne može ta njena uloga biti presudna u odluci hoće li ili neće biti javnog prezentovanja stvaralaštva talentovanih ljudi u jednom odista delikatnom vremenu, ne samo po onome šta ono trenutno daje i kakve ostavlja posledice, već i po onome, pre svega, ko je sve to smislio i odaslao među ljude. Neko bi trebalo da pomogne trgovcima knjigama u preumljenju.

Talenat, da, on je presudan povodom književne umetnosti, i drugih disciplina i veština. O talentu bi trebalo govoriti u prvom planu, ovde, i svugde, o talentu za talenat. Ne može trgovački pazar biti glavnim razlogom za održavanje ili neodržavanje jedne čuvene svetkovine knjige u zemlji Srbiji. Nije novac glavno ogledalo naše civilizacije, ma koliko se to u prvi mah činilo. Mogao je naš čuveni sajam da bude održan i bez masovnog prisustva publike, kao u Frankfurtu, na primer, oduvek.

Novac je najsmrtonosniji virus čovečanstva, od trenutka kada se pojavio, nobelovci bi rekli – letalni virus. E sad taj virus najednom, gle, neće da se pojavi „tamo gde burgija vrti“, na festivalskom mestu, da se ovaploti i umnoži, jer oni koji drže do novca, i on im je glavna vodilja, tako su odlučili – zbog pandemije. Neće, dakle, „udariti virus na virusa“. Letalni virus – novac, povlači se pred ovim drugim aktuelnim virusom ovenčanim svakodevnim prisusutvom kamera sa monotonim slikama – ubodima igle u nadlakticu. Ako želite studirati medicinu, veli jedan novi vic, sada je pravo vreme: postoji samo jedna bolest i nekoliko simptoma.

Otkud to da knjiga izbegava kamere kad mnogi kažu da je na televizijskom ekranu najlepše videti knjigu, i ništa toj slici nije ravno. U poslednje vreme pandemija sve više postaje brod kojim upravljaju kormilari-političari, struka (kon)struktivno uzmiče, širi svoje šišmiš-šapice i kako stvari stoje uskoro će se predati – čućemo nešto što niko nije očekivao, ili jesu samo oni prekognitivni, retki i odabrani.
Povlačenje književne, ili knjiške, odnosno štamparske struke pred aktuelnom pandemijom, u okularu onoga koji razmišlja svojom glavom, deluje zaista onespokojavajuće pred tradicionalni termin održavanja Sajma knjiga u Beogradu. Već rekosmo, zbog mnogih održanih, i biće još masovnih manifestacija, sportskih i turističkih. Gde je tu hrabrost, odlučnost da mudrost pobedi smetenost i (pod)mukli plan. Gde je tu, zaista, talenat? Talenat na kub? Zar on nije najvažniji u svemu, pa i u zasnivanju života jednog sajma knjiga i njegovih činilaca, pre svih – talentovanih autora?

Talenat je Božji beleg u čoveku, i čovekov u Bogu, parafraziraću jednu mnogo lepu i tačnu rečenicu vladike Nikolaja Velimirovića (čije knjige uzgred rečeno odlično su bile prodavane na svim dosadašnjim sajmovima u poslednje tri decenije). Talenat poput vode izbije i kroz asfalt, kroz nevidljive napukline stvarnosti.

Sajam knjiga u Beogradu trebalo je održati zbog knjige same, zbog talenta, rekoh, zbog dara za dar, koji se ovaploćuje u različitim oblicima i – medijumima (jedan je i knjiga). Sajam knjiga je trebalo da bude održan zbog čovekove primarne, milenijumske duhovne dimenzije. Nećemo valjda samo materijalni aspekt uprezati u zemaljski smisao, u moć prolazne politike, meku ili tvrdu. Ako politika hoće da bude politika a ne politikanstvo (čitaj, kurva), onda mora uključiti duhovno kao svetlosni princip našeg boravka na planeti.

Šarl de Gol je bez okolišenja rekao: „Mislim da je politika suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena samo političarima“. A pre njega Hegel: „Narod je onaj deo države koji ne zna šta hoće“. Ali je i dodao: „Pesnik je tu ustvari prvi čovek koji svom narodu otvara usta.“ Zato je pored ostaloga i danas, u našem vremenu i prostoru, Sajam knjiga u Beogradu trebalo da bude održan.

Sa praktične tačke gledano, sa tačke iskusnog organizatora javnih događaja na polju kulture, mogu da „kandidujem“ ne tako više originalan predlog – Sajam knjiga mogao bi biti održan i na otvorenom prostoru. Tu bi se čak moglo razmišljati o bezopasnom uticaju onog prvog virusa, novca, bilo bi ga dovoljno u džepovima izlagača, zaradilo bi se nešto od prodaje knjiga, i te kako. A i delovanje ovog drugog virusa bilo bi manje ili ga čak ne bi ni bilo ako je verovati savetima spetljane medicinske struke u zmijskom zagrljaju s političarima.

Na primer u Knez Mihailovoj ulici i na Kalemegdanu – sve do crkve Svete Petke i Ružice, ceo taj otvoreni prostor u vreme pandemije mogao bi da bude idealan ambijent za održavanje Sajma knjiga u Beogradu, gde će ionako mnogo sveta cirkulisati sve vreme. A sve to zbog rečenog kulta knjige, zbog duhovnog oreola čoveka, zbog bogolikog traga našeg na Zemlji, pa time i na Balkanu.

Ali i u zatvorenom prostoru, pod kupolama Beogradskog sajma, takođe, bilo je moguće organizovati Sajam knjiga, sa svim onim pandemijskim merama na primer koje su bile na novosadskom Egzitu ili drugde. (Održan je nedavno Poljoprivredni sajam u Novom Sadu, i napolju, i u halama.) Ili na neki sličan način, s maskama ili bez njih, sa dezinfekcijom ruku ili bez toga, sa distancom ili duplo većom od svih dosadašnjih, ali – da Sajam knjiga bude održan! Da ne pokažemo kiseli kukavičluk, poraz duha pred medijskim dobošima ozvučenim na sva zvona apokaliptičnom zebnjom i strahom. Mi znamo koji se sve svetovi nalaze između korica mnogih izuzetnih knjiga, i novoštampanih, danas, ovde, i oko nas, svuda. Talenat i mašta, znanje i razum pobeđuju pandemijsku iracionalnost.

Da, trebalo je ovog oktobra (naročito zbog toga što i prošle godine nije održan Sajam) da se knjiga ukaže u mega-javnom prostoru, da u nekih sedam-osam dana pisci i intelektualci, pesnici i naučnici progovore svoju reč, i o đavolskoj pandemiji, da se čuje nešto novo i drugačije u oljuštenom mućak-medijskom prostoru bez duhovne dubine i sjaja, sa vonjevima koji već zaudaraju na smrad veka. Da bar na sedam-osam dana nestane ona celogodišnja logodijareja senki iz tzv. političkog života na bezbrojnim televizijama i onih (sve vreme bez maske na licu rijaliti igrača u zatvorenom prostoru) tetoviranih i napumpanih, pre vremena ostarelih u mladosti, bez dovršenog procesa individuacije.

Velika je greška što Sajam knjiga u Beogradu i ove godine neće biti održan. U ime onih koji su napravili tu grešku i ponovo zabranili Sajam knjiga, ispisujem rečenicu velikog svetskog pisca, zvanog Mark Tven (inače dobrog prijatelja našeg Nikole Tesle), čije je pravo ime ustvari Samjuel Langhom Klemens: „Ljudska rasa je rasa kukavica; i ja ne samo što marširam u toj povorci, već nosim i barjak.“


P. S.

Pre mesec i po dana, u Rumuniji, pred našim, kroz vekove mučeničkim pravoslavnim manastirom Bazjaš, na ušću Nere i Dunava, primajući za ukupno književno delo nagradu „Velika bazjaška povelja“, u čarovitom prisustvu oko dve hiljade duša koje govore srpski jezik, kazao sam naizust pesmu koja možda odgovara i ovom trenutku:

GOLUB I ZMIJA

Ne boj se ljudskih podvala,
One će zakratko sjati,
Ovde je druga obala,
Odavde božansko čati.

Ne boje se tuđe sujete,
I ona slepilo ima,
I mržnja kada truje te,
Ostani čist u mislima.

Ne boj se brze promene,
Ni one što izlaz nema,
Jer sve se očas okrene

I bude kako treba.
Ma kako život ćarlij’o,
Ne boj se golube-zmijo!