Kum Petar

Odavno je u našem narodu poznato da se ponuđeno kumstvo ne odbija. Tako je i moj deda prihvatao svakoga za kuma, pa i najveću sirotinju kao što su bili neki Biberovi. E, ovoga puta nije bilo tako. Sad je deda tražio kuma za krštenje sina i našao ga u svome takoreći, zemljaku, jer je deda bio sa Banije, a njegov vršnjak Petar Uzelac iz Vrhovina, iz Like. I jedna i druga porodica su kao kolonisti stigli u tek osnovano selo Aleksandrovo, negde 1922. godine. Deda je najpre stanovao u susednoj Novoj Crnji, a kad je prešao u Aleksandrovo, još nije imao sagrađene kuće na dobijenom placu i stanovali su kod kuma Petra iako je njih bilo već petoro. Tu mu se rodio i sin Vojislav, moj stric. Ta kuća je bila jedna od boljih u selu, dosta prostrana, sređena i od tvrdog materijla.

Kum Petar je kasnije postao veliki komunista i tu se razlikovao od moga dede. Često je među njima dolazilo baš zbog toga do verbalnih duela, oko politike. I umrli su a da se nisu izmirili, što svakako kumovima ne priliči za čast. Da iver ne pada dalje od klade, pokazalo se i kod kum Petrovog sina Slavka. Odmah po izbijanju II svetskog rata kao član KPJ, učestvovao je u pružanju otpora okupatoru i bio jedan od glavnih organizatora raznih akcija u severnobanatskom okrugu. Ilegalno ime mu je bilo Igor i pored Žarka Zrenjanina, bio je jedan od vodećih članova pružanja tog otpora. Nakon završetka rata, odselio se u Novi Sad. Naravno, i u samom selu je bilo još dosta članova KPJ.

No, u vrtlogu tih ratnih zbivanja, umre supruga kuma Petra. Posle nekog vremena, shvati da ne može živeti sam sa troje dece i u dogovoru sa njima, oženi se po drugi put, nekom Nemicom koju smo svi nazivali Kata. Gde je baš nju našao, ne znam. Još čudnije je bilo to da on kao komunista, oženi Nemicu. Bila je to vrlo fina žena, čista, kulturna i radna. Prava Nemica. Iako je sedam puta bila operisana, nije se nikada i nikome žalila. Njihovo dvorište je kad se pogleda još sa ulice delovalo vrlo lepo. Sve uredno i na svome mestu, što bi rekli, „pod konac“. Pravila je divne džemove, kolače i kojekakve poslastice. Ja stasao već u momčića i često sa ocem ili sam, išao zaprežnim kolima na njivu radi obavljanja neophodnih seoskih poslova. Stanovali smo u istoj ulici, samo oni pri njenom kraju i prolazili smo pored njih. Često smo k njima svraćali, pogotovo kad smo u povratku išli našem domu. Ah, Bože dragi, te časti tada! Kuma Kata ne znam šta bi nam sve ponudila da se okrepimo. Čak nam je uvek nešto dala da ponesemo i kući, med na primer. Naime, kum Petar se bavio i pčelarstvom, onako, iz hobija, za njihove potrebe. Mene je ponekad zvao da mu pomognem kad se vrcao med, da okrećem onu ručicu od vrcanjke. Pri tome me je uvek opominjao da se ne dam u bežaniju ako neki roj pčela poleti ka meni pošto su one tada bile uznemirene i ponekad agresivne. Imao je Kum Petar i divan voćnjak sa tada retkim sadnicama kajsija. Pravi domaćin, a znao je da radi još i druge poslove, naročito oko drvenarije i farbanja.

Taj naš dobri kum Petar bio prirodno obdaren da za čas speva neku pesmu i to u desetercu, kao one o junacima. I tako, kad svratim do njih, on mi poče recitovati, onako napamet. Zapisivao je on njih i to onom običnom grafitnom olovkom. Ja već počeo sa studijama i to srpski jezik i književnost i on je voleo da mi te svoje pesme recituje ili pokatkad i pročita i očekivao je moje mišljenje o njima. Bilo mu je drago kad smo o njima polemisali, raspravljali. Prava je šteta što ta svoja zapisanija nikad nije štampao i ukoričio u neku knjigu, da svojoj deci i unučadima ostavi uspomenu na sebe.

Umrli već odavno i kum Petar i kuma Kata, a ne znam ni da li su mu i deca živa. Razišlo se to svako za svojim poslom i polako se zaboravljalo. Kuća još stoji na svom mestu iako je pola ulice sa napuštenim ili porušenim kućama. Samo, nije to više ona kuća. Dosta je zapuštena, a neko mi reče da u njoj sada žive Romi. Ali, ostalo je moje sećanje na nju i na naše kumove.