A životni ciklus, teče

Svi smo mi nekad, deca bili. I taj usrani život, nekog mazio, nekog pazio, nekog gazio, nekome omču oko vrata vezivao, neko grehe ili kletve svojih predaka iskijao. Tako vam je to u životu svačijem. Kao što na ovoj kugli zemaljskoj, nema idealnog čoveka, niti će ga ikad biti, tako je i u životu svakoga od nas. Većina nas se trudila da kako - tako, stane na noge, u onom vremenu večitog siromaštva i stalnog nekakvog ratovanja, da deci pokaže put, da ih pomogne koliko - toliko, da i sebi nešto ostavi. Za crne dane. Jer, nikada ne znaš, ni ta deca tvoja, hoće li ti u onim odsudnim trenucima tvojim, biti pri ruci i pomoći.

Tek, snalazio se svako u životu kako je najbolje znao i umeo. U ona srećnija vremena, mnogi radili u preduzećima raznim, kombinatima. Jedino seljak ostajao na zemlji svojoj, od nje živeo, i za svoju decu je čuvao. Da ne budu tikve bez korena. A i da im se nađe, kad im bude ustrebalo. Znaju oni dobro, mladima nikad dosta, samo daj, i daj. Te daj da se deca iškoluju, te daj kad porodicu svoju osnivaju, te posle, za stan ili gradnju kuće, za opremu stana, auto... I tome nikad kraja. A roditelj, kao i svaki, kome će dati, ako detetu svome neće. Računa, to mu je dužnost i obaveza.

A misli i na svoje crne dane, kad ostari. Ko će njemu pomoći, ako deca njegova, neće. No, na nesreću njihovu, uvek je bilo a i biće, da im se deca nekad, i prebrzo i previše ostrve, da zaborave muke roditeljske. Da zaborave da su ostareli, da sa njima budu bar malo strpljivi kao i oni što su danima i godinama sa njima bili. Da ih ne prekidaju u govoru svome, no da ih saslušaju, da se zbog svega toga ne uznemiravaju. Kada im klecave noge ne budu dozvoljavale da hodaju, da im pruže ruku. Kao i oni njima što su, kad su prve korake činili. Da ih, jednostavno, razumeju, kao i oni što su njih razumevali nekada. Da im pomognu, kao i oni što su njima nekada.

Znaju i roditelji mladost šta je, da mlad čovek često ne vidi kraja ni svojoj snazi, ni svom vremenu. Ali, svi mladi brzo misle, još brže žive! Ni ne pomišljaju na to da, kad su na vrhuncu svoje moći i uspeha, mogu stajati i na granici svoje propasti. Mnogi od njih postignu sve ono što su hteli, pa na kraju, sve i izgube.

I tako, dan za danom, deca se osamostale i krenu svojim životnim putevima. A roditelji, što stariji, sve osamljeniji.

„Smrt ne dolazi zajedno sa starošću, već sa napuštenošću“, rekao bi veliki pisac, G. G. Markes.

Sva je sreća još dok su obadvoje živi, pa jedno drugoga i paze i ugađaju mu. Kad se okrnje, kad jedan od roditelja ode sa ovoga sveta, tek onda muke nastaju. Šta sa onim koji preostane? Gde da ga smeste, jer sam više ne može. Da ga kod sebe dovedu? Taman posla! Da im samo smeta, zvoca i zanoveta! Da mira svoga nemaju. A da ga smeste u neku gerontološku ustanovu? E, pa to danas košta! Vremena su teška. Kao da pre nisu bila?!

Roditelji, sada već ostareli penzioneri, prihvataju život onakav kakav je. Pomažu i dalje deci svojoj, sad najviše unučićima. Čuvaju ih, dok su im roditelji na poslu. Igraju se, i zabavljaju ih. Sa njima odlaze u šetnju, i ribu love. Domaće zadatke školske rešavaju. U školu ih, na nastavu ispraćaju.

Očevi im i majke, večito u nekoj žurbi, prezauzeti. Nikada vremena nemaju. A životni sat otkucava. Bakama i dekama najbrže. Ovi opet, srećni, presrećni, kad unuče svoje vode, kad sa njim na nekoj osunčanoj klupi odmaraju, kad im životna iskustva svoja prenose i samo dobrom ih uče. I tako iz dana u dan. Niko da ih upita, imaju li i oni problema svojih. Boli li ih nešto? Treba li i njima neka pomoć? Da se nešto popravi, zavrne ili odvrne. Da im se nešto kupi, lek donese. Možda i nešto drugo iz grada. Nije se, valjda dotle došlo da se stari podnose samo dotle dok imaju šta da daju?!

A bakama i dekama, svaki novi dan u životima njihovim, poklon. I trude se da svako novo jutro dočekaju širom otvorenih očiju. Upiru poglede svoje u taj novi dan i prisećaju se srećnih trenutaka iz života svojih. Svesni su i starosti svoje, koja ih sve više podseća na bankovni račun. Znaju da sa njega mogu uzeti samo još onoliko, koliko im je na njemu preostalo. I, savetuju svima da na taj račun sreće, ulažu što mogu više. Još nešto, vrlo bitno. Kako bi svako bio srećan, pogotovo u starosti svojoj, moraju se poštovati i neka životna načela: svoja srca osloboditi bilo kakve mržnje a glave od prevelikih briga, da se živi jednostavno i da se svima pruža mnogo, da od života svojih, ne očekuju previše. Samo je onaj čovek srećan u životu, ko zaista u to i veruje. Treba živeti tako, da kad se umre jednoga dana, budemo nasmešeni, dok svi okolo za nama plaču. Onda nam ni život nije bio promašen, a mlađi će imati po čemu da nas se sećaju.

No, došlo neko savremeno doba. A nekada se stari ljudi u ruku ljubili, imali od svih dostojno poštovanje. Samo na sokak, u hladu na šamlici sedeli, vodili teške i uvek iste divane sa svojim vršnjacima. Ko je umro i kako su ga njegovi na onaj svet ispratili? Karte igrali, tronfe ili mađarice, i odmarali duše staračke. A mlađi im iz kuća malo – malo, pa tek iznesu neke štrudle s makom ili sa rogačem. Da zaslade! I kad neko od mlađarije sokakom prođe, čuje se samo ono:

„Ljubim ruke!“

Stariji, uljudno i uglas odgovarali:

„Hvala, pile moje! A od čiji si ti ono, bogara ti tvog? Baš te mama lepo vaspitala!“

Tako nekad beše. Kad se znalo i čija je prva u kući, i čija poslednja. Kad se neki zort od starijih imao!