Muke Blagojine

Završio se i taj prokleti rat. Pamtim Blagoju N. koji je tada bio u penziji. Vojnoj. Zagazio je već u devetu deceniju. Ali, je još uvek kod njega iskrsla odnekud mladost. Sećao se i onog što je bilo lepo, ali i ružno. Takav je život. O tim svojim sećanjima je retko govorio, tek ponekad, i ponekom. Meni.

Rat ga je zatekao pri kraju studija. Posvetio se matematici, a takav je bio i po prirodi svojoj, hladan i logičar. Za sve vreme studiranja u Beogradu, nije se našla ni jedna devojka koja bi mu ušla u srce. A on, patrijarhalno vaspitan, sa sela.

Vihori rata i ratovanja nosili su ga iz kraja u kraj, i on je kao školovan i disciplinovan čovek brzo napredovao u vojnim veštinama, a činovi su dolazili sami po sebi. Tada, kada je 1943. ratovao u Bosni, imao je čin majora i sam, često, donosio važne odluke, a poštovali su ga i kao vrsnog stratega. Već dve godine je sa njim u brigadi bila Stanija. Potajno su se gledali, ali, moralne norme su bile jače od njih. Za Blagoju je ona bila samo drugarica kao i sve ostale, koja je obavljala posao bolničarke. Pune dve godine je tako u njima titrala ta ljubav, samo njima znana. Desilo se jednom, da je major Blagoje N. bio ranjen, i to u gornji deo leve nadlaktice. Rane mu je previjala i negovala ga, ko drugi, nego Stanija. Dok je ležao na nekakvom poljskom krevetu, Stanija bi mu, previjajući ranu, grudima dodirivala do pola golo telo. Činila je to namerno i on je osećao njene čvrste mladalačke grudi, njen ubrzan dah oko svog vrata. Kao da se sama nudila. Nije ni on bio ravnodušan, pa čovek je od krvi i mesa, ali morao je izbeći takve trenutke. Ušeprtljao bi se tada i počinjao priču o svrsi rata, kako je Hitler govorio da će pobediti rasa, Čerčil opet – kasa, a Staljin – masa; kako u komunizmu neće biti ni svetka ni pretka, kako će svi biti jednaki, i slično. Dosađivao je tim svojim tiradama mlađanoj Staniji, kojoj se bujna kosa prosula po očima crnim kao trnjine. Oboje su bili zaljubljeniji od tetreba, a nisu to smeli iskazivati. Bila je to neka platonska ljubav, samo za njih.

I da je hteo, Blagoje tada nije mogao da je ne opazi. Prišao joj je, a ona se, kao uplašena srna, malo trgla. Ustala je hitro, pozdravila ga, a onda je rešila da sama preuzme inicijativu. Ostale su mu, kao urezane, i danas njene reči:

- Blagoje, blago moje, eto već dve godine se volimo, a samo se gledamo. Osećam to kao žena, i kod tebe. Mladost nam prolazi, moj Blagoje, i najlepši trenuci, a mi se pravimo da to ne vidimo. Već sutra će možda neko od nas poginuti. Ja ti se, evo, cela predajem! Nemoj da mučimo sami sebe.

A Blagoje se tek sad ušeprtljao. Nije to očekivao, a nikad nije ni znao sa ženama. Kroz misli mu samo sevnu: Šta ako ih neko vidi?! Za njega su norme ponašanja i etika tadašnjeg ratovanja, bili iznad svega. Samo je nešto grubo odbrusio i odmah se udaljio. Stanija je ostala sama, sa ženskim suzama, a on se osećao poraženim. Nije prošlo ni desetak dana i Stanija je pala pokošena po sred grudi rafalima iz nekog nemačkog mitraljeza. Ležala je mrtva, otvorenih očiju. Kao da je tražila i zvala njenog Blagoju. Sa grupom boraca, Blagoje ju je na svojim rukama odneo do večne kuće.

Prošlo je od tada par godina i zemlja je polako počela da „staje na noge“. Od Više komande je kao zaslužan borac, određen da se javi u neku vazdušnu banju, radi oporavka. Tu je trebao da nađe neki svoj mir i da zaboravi na sve one ratne strahote koje je doživeo i u sebi duboko nosio. Kad je tamo stigao, prvo je trebalo da ga pregleda lekar iz banjske ustanove i odredi mu odgovarajuću terapiju i tretman.
Duboko se iznenadio kada je u lekarskoj sobi ugledao mladu doktoricu. Pozdravio ju je, onako nespretno i vojnički, kako je samo on i znao, a ona ga je samo ovlaš pogledala. U stvari, Blagoje nije ni pomišljao da ga ona svojim pogledima ispituje. Bila je to, kod nje, što se kaže, ljubav na prvi pogled. Naime, mlada doktorica je u ratnom metežu ostala sama i kao da je čekala baš taj dan da se pojavi neko, ko će na nju ostaviti utisak i svojim izgledom i ponašanjem. Onda se brzo sabrala pa je i ona vojničkim tonom uzvratila:

- Skidajte se do gole kože! -

Na trenutak je Blagoje stajao zabezeknut njenim naređenjem, a onda, i pored sveg stida koji je osećao, počeo je da svlači odeću. Kao vojnik se povinovao njenoj naredbi, i skupljenim šakama pokušavao da skrije svoju intimu. Ona se samo blago osmejkivala njegovom stidu i nespretnosti. Na kraju je rekla šta je trebalo i Blagoje se na brzinu, što je mogao pre, obukao. Kada je izlazio, video je na vratima pločicu sa natpisom: dr Jovana S. Što je brže mogao otišao je do svoje sobe, tražeći mir i samoću. To mu se nikada još nije desilo, da ga ženska osoba, i to još lepotica, gleda potpuno nagog. Prisećao se svog starinskog vaspitanja i u sebi osećao povređenost. Odluči da ode na večeru, gde je kasnije trebala biti i živa muzika sa igrankom. Smatrao je da tu sigurno neće sresti svoju doktoricu, da će ona u to vreme biti kod svojih, u kući, i ne znajući da nema nigde nikoga.

Došao je u restoran, seo za sto u uglu, poručio večeru. Negde oko devet sati, njegovom stolu je prišla lepo obučena mlada žena. Upitala je ljubazno da li je slobodno. Prepoznao je svoju doktoricu, zacrveneo se u licu i rukom joj pokazao da sedne. U međuvremenu je zasvirala muzika i pošto je on i dalje samo ćutao, ispijao svoje piće i nije je pozivao na igru, a večera mu se na stolu ohladila, obratila mu se ona i zamolila ga da sa njom odigra jedan ples. Rekao je i nervozno i grubo: - Ne znam da igram! -

- Bio bi bar red da mi se predstavite, a za igru ćemo lako. Jedan levo, dva desno. Eno, vidite! -

Nekako je izgovorio svoje ima, a ona nije odustajala. Ustali su, prišli ostalim parovima. Ona ga je vodila kroz igru dok je on gledao u ostale da li ga posmatraju. Jedva je čekao trenutak da se završi svirka i da ode u svoju sobu. Tako je i bilo. I dok je on ležao zbunjen u svom krevetu i nervozno punio pepeljaru, neko na vratima tiho zakuca. Nije bio ni svestan toga kad je viknuo: - Da! -

Vrata sobe su se polako otvarala, i tiho, nečujno, kao mačka, ulazila je doktorica Jovana. Nikako nije odustajala, iako je bila i čestita i još nevina devojka. Uvidevši njegovu zbunjenost ponovnim susretom, ona je prišla krevetu i progugutala:

- Pa šta je tu strašno? Videla sam Vas golog, pa šta? Evo, vidite i Vi mene golu – i poče da se skida. Davala mu se , a on se setio Stanije. Upitao se šta je to da mu se žene nude. Gledao je njenu zlatnu kosu i belo lepuškasto lice i u sebi tražio reči. Šta da joj kaže? Ona ga je pretekla i rekla: - Hajde, znam da to želiš! –

Nekako je skupljao reči da joj kaže da još nikad nije ni poljubio devojku a kamoli nešto više, da u njoj poštuje ženu i buduću majku, da nema nameru još da se ženi, i sve tako. Ona mu je uzvratila da i ne očekuje da je ženi, ali da bi od njega želela da ima bar dete, da je sama na ovom svetu, da joj je potreban neko o kome će se brinuti i kome će svu svoju ljubav podariti. U stvari, Blagoje nikako nije nalazio hrabrosti da joj kaže da on nije kao ostali muškarci.

Već sutradan je razgovarao vrlo poverljivo sa Jovaninom gazdaricom ne bi li isterao sve stvari na čistac. Nije ni znao da joj se Jovana već u svemu poverila. Najposle, kao da joj je već u svemu dosadio, gazdarica je onako majčinski, ali ipak ozbiljnim tonom odgovorila Blagoji:

- Razumem ja Vas u svemu, i dobro je, hvala Bogu, da još ima takvih muškaraca, da žele da su prvi kod svoje žene, ali, shvatite, da i većina žena Boga mole da su poslednje kod svojih muževa. Razumite da se Jovana u Vas zaljubila, da je inače, poštena i čestita. U svojoj naivnosti, ona zaslužuje Vašu ljubav. -

Prosto mu je naredila: - Idite Jovani, i podarite joj ljubav! Neka i ona u svom životu doživi nešto lepo! Shvatite da Vas voli! –

Istog trena kao da je dobio krila, Blagoje jurne koliko ga noge nose i ceo hodnik je odjekivao: - Jovanaaaaaa! – Zatekao ju je kako plače. Izustio je samo ovo: - Dođi odmah u moju sobu! –

Na licu joj se pojavi ozarenost i ona opet, onako vojnički, reče: - Razumem!

– I pošto je ušla u njegovu sobu, Blagoje zagrme: - Skidaj se do gole kože! Ja sad naređujem! –

Nakon devet meseci, dobili su prvo dete, sina, a pošto je bio plod njihove obostrane ljubavi, nazvali su ga Ljupko.