Uvek kraj šporeta

Ne tako davno, još do pre pedesetak godina, glavno stanovništvo Vojvodine bilo je ruralno. Danas je obrnuto. Sela nam opustela, svi beže u gradove. Ali, oni koji su rođeni na selu, i danas u sebi nose sve čari i lepote seoske idile i dobrog, bogatog patrijarhalnog života.

Tada se pripremala domaća ali ukusna hrana, bez konzervansa i pesticida. Bilo je i onda mrsa, no ne svakoga dana. Nedeljom su u svakom domaćinstvu domaćice pripremale malo bolji ručak sa mesom i kolačima, a preko nedelje se jeo zeleniš ili bećar paprikaš. Obično četvrtkom, pravilo se testo sa sirom ili nasuvo s makom, a ne retko i valjušci sa zaprškom. Za doručak se spremala mandara, popara, kulja sa mašću ili s mlekom.

Nedeljom su posle ručka žene izlazile međ svoje druge, sedale na ulicu po hoklicama i sklepanim klupama, donosile svaka najbolje kolače koje su toga dana napravile, i torokale po vascelo popodne i abrove seoske prepričavale. Muževi im negde u hladu uličnog drveta igrali karte, a bilo je i onih koji su u seoskom bircu zaglavili. Svako sebi oduška davao i bio zadovoljan svojim tegobnim životom i mukotrpnom sudbinom. Ali, zato niko nije padao u depresiju ili bolovao od danas sve češćih stresova i menadžerskih bolesti. Deca odrastala u tako zdravoj sredini, bez ikakvih poroka i odmazda današnje savremene civilizacije. I naravno, kasnije dobri domaćini i verne supruge bivale.

Iz takve porodice bila i Keka Lučina. Kao što je i red, odmah po udaji za njenog Đuru, stala da mu rađa decu. Njih četvoro, od kojih dvoje pomreše još dok su bili mali, jer tada nije bilo nekih obaveznih vakcinisanja. Međ decom harali kojekakvi fircigeri sa jakom temperaturom, meningitisi, upale pluća. A mnogi nisu ni znali od čega im je dete onemoćalo. Majke lečile decu svoju kako su znale i umele, kod seoskih vračara i bajalica ih odnosile, jer je lekar možda bio tek u nekom drugom selu. Tako i Keka jedva obdrža dvojicu sinova, i stalno ih utopljavala i nutkala koje čime, sve u strahu da joj i njih Bog ne uzme k sebi.

E, ta Keka, dobra domaćica bila. Svašta je znala da spremi od jela, a tek kolače, ma nije bilo toga što ona nije umela da umesi i da uvek nešto novo izmisli. Ne samo da je to sve bilo vrlo ukusno, nego je Keka, kao da je za kuvaricu ili kolačara školu završila, znala sve to da posebno posluži i aranžira, da joj se svak živi čudio i divio njenoj veštini i nadarenosti. Bilo je tu najčešće štrudli od običnog testa ili ručno razvučenih tankih listova, sa makom, sa rogačem, sirom, jabukama ili višnjama, orasima... Što god Keka spremi, pripremi na tradicionalni način. Sve je to Keka naučila da pravi još od svoje matere, da se ne obruka kad se uda. Naravno, za ženu, pogotovo na selu, je najbitnije da je uredna i uvek smerno obučena. Da ne izaziva ni prezrive poglede svojih drugarica, a da joj se, ne daj Bože, na nju ne „lepe“ ni muški prohtevi. I na Keki sve čisto, opeglano, kecelja obavezna, bez obzira da li nešto prčka oko šporeta ili je na seoskim divanima. Al’ je Keka znala da napravi dobar nedeljni ili neki svečarski ručak! Prste da poližeš i da samo tražiš još. Ma, sve ti sito sem očiju. Samo one večito gladne. U svakom dvorištu, gajila se živina samo za supu, morke i ćurke, a u bašti potreban zeleniš. Šargarepa, zelen, celer, paštrnak... Domaćin se opet brinuo da mu u oboru bude neko prase ili tovljenik, da po dvorištu skakuće jagnje ili jare. Onda Keka, kad zakolje i očisti neku živinu, nalije pun lonac vode, sve što treba stavi unutra, na plotnu malo proprži glavicu crnog luka tek da miris i aromu supi da, stavi i češalj - dva belog luka, bibera u zrnu, soli. Pa se to sve satima lagano krčka na tihoj vatri i tek pred kraj ukuva domaćim žutim rezancima. Kad se konačno supa procedi, a ona bistra, masna i žuta. A tek što je ukusna! Ta, samo supe čovek da se najede. Ali, ne! Tu su i ostale đakonije koje su vredne ruke Kekine pripremile. Kojekakva pečenja, dinstano meso, šnicle. Pa, kao prilog krompir - pire ili pečeni krompir, razni sosovi i salate. To se sve zalije čašom – dve dobrog domaćeg vina, a muški svet onda s uživanjem pripali i po neku cigaretlu. Na kraju obavezno kolači, slatkiši. I, ko ne bi bio gojazan od tolike hrane?


To Kekino umeće oko kuvanja, pročulo se po čitavom selu. Mnoge domaćinske kuće je zvale za glavnu kuvaricu kad bi neko veselje ili svadbu pravili. Najpre se na svim stolovima postave pozajmljeni vezeni stolnjaci od rodbine ili iz komšiluka i sav pribor za jelo.

Znala je Keka tog dana da skuva i nahrani i preko dve stotine osoba! Samo je ona znala koliko joj je živine za supu tada trebalo! Koliko morki, petlova, starih koka ili ćurki. A još ranije je pripremila rezance ili je testo za supu na derviš, onako, krecavo isekla. Onda tome dodavala i sveže knedle od griza i seckane živinske džigerice. Pa je uz supu iznosila i to kuvano meso. Posle, kad su se supeni tanjiri i činije sklanjali sa stolova, iznosila se sarma ili punjena paprika, pečenje, rolovano meso, razni umaci i prelivi, dodaci i šarene salate. To se ne sklanja, a već idu razne torte, gurabije, rolati, „breskve“ sa slatkim i rumom aromatizovanim nadevom. Sve je to svojim izgledom, ukusom i načinom pripreme i aranžiranja, mamilo da se uzme i proba, i pored već punih stomaka.

I muzika nastavlja da trešti, domaćin da se razmeće parama, a ostali gosti prigodnim poklonima. Pa se igra, pa se peva, terevenči. Neko se od gostiju već „nalio“ i traži od Keke jagnjeću kiselu čorbu, a ponekad i raso od kiselog kupusa. A kum tek onda počinje da se veseli i da zakera. Traži da ispred njega, širom avlije stavljaju stolicu po stolicu, a on kao „batrga“ po njima i zavitlava sve svatove. Ali, razlaza nema, dokle god to kum ne dozvoli da mladenci na „spavanje“ odu.

Keka, jadna, da padne s nogu, jer uvek nešto donosi ili iznosi. Ono, pomažu joj u tome i njene pomoćnice, ali ona je glavna, nju se za sve pita, ona je odgovorna za svaki eventualni propust. Najveća joj je nagrada i priznanje, kad od sviju dobija pohvale za uložen trud i veliki napor. Nema tih para koje joj domaćin može platiti! Mada je uvek dobro zaradila na tako velikim veseljima.

Ovaj zapis je u stvari, pomen na moju majku.