Hleb naš nasušni

Još od kad postoje na ovoj kugli zemaljskoj, ljudi su se ponajpre starali i trudili da sebi obezbede hranu i vodu. Bez njih nema života. I u ona najstarija vremena, svak se brinuo da svoja usta napuni, da snagu dobije, da preživi. Jelo se gde se šta našlo, od bilja i plodova, do ulovljenih životinja. U početku, sve se u organizam unosilo onako presno, a kad je vatra otkrivena, onda je već bilo bolje. Vremenom, shvatali ljudi da mogu nešto i posijati i othraniti, pa su stvarali neke zalihe hrane, bar za izvesno vreme. I ozbiljniji državnici su obezbeđivali izvesne zalihe za svoj narod, pogotovo pšenicu. Ne tako davno, kad su žitarice bile naš glavni izvozni artikal, rekama su plovile dereglije koje su prevozile žito do Pešte, Beča ili neke druge prestonice.

Tako i moj otac. Najveća mu je briga bila da obezbedi hleb za svoju porodicu. U stvari, žito. Onda se još sve ručno i mukotrpno radilo, ali kad zabrekće vršalica u dvorištu, kad iz nje počnu da izlaze puni džakovi ovršene pšenice, na sve muke se zaboravljalo dok su se džakovi žita razasipali po očišćenom tavanu. Sad je miran do sledeće godine. Samo će, kad ustreba, natovariti na zaprežna kola par džakova i odneti do mlina, da žito samelje u brašno. Pa brašno u drveni sanduk, da majka ima odakle da uzima i hleb mesi.

Od svih prehrambenih proizvoda, sve do današnjih dana, hleb je bio najvažniji. Verovatno se u ona davna vremena, jelo samo zrnevlje pojedinih žitarica, onako u sirovom stanju. Spravljanje hleba u sadašnjem obliku, tvrdi se da su pronašli Egipćani, pre više od pet hiljada godina. Dodavanjem vode i soli brašnu i mešenjem te testave smese, alkoholnim vrenjem kvasca i oslobađanjem raznih gasova, dobijalo se testo koje se kasnije peklo. Hleb se najčešće pravi od pšenice, raži, ječma, heljde, prosa, kukuruza. Kao glavna hrana, još od praistorijskih vremena, hleb se pravio širom sveta u raznim oblicima, upotrebom različitih sastojaka i metoda. Pljosnati hleb bez kvasca predstavlja najraniju formu, a jede se još uvek na Bliskom istoku, u Aziji i Africi. Hleb sa kvascem, uobičajen je u Evropi i SAD, a pravi se obično od pšeničnog ili raženog brašna.

Naši stari su umesto kvasca sami pravili komlov i stavljali ga da testo naraste, da pokrene fermentaciju. I moja majka je tako satima u drvenim naćvama mesila hleb. Mesi, mesi, i malo ostavi da se testo „odmori“. Onda testo stavi u modle, pa na razgrnuti žar u sobnu zidanu peć, koja je služila pre svega, za grejanje zimi. Kad zamiriše taj majčin hleb, usta mi se sama otvarala, a apetit nadolazio. I, pošto ga izvadi iz pećnice, one izašle okruglaste pupuške se samo rumene, a korica ršće pri jelu. E, to je bio hleb! Po nedelju dana se mogao jesti. Da li je onda bilo bolje brašno od domaće pšenice, ili zato što je taj hleb mesila moja majka, ne znam, ali još uvek pamtim koliko je bio ukusan. Pa kad odsečeš komadešku, namažeš je mašću i pospeš solju i alevom paprikom, ništa slađe. Kakvi hamburgeri, viršle i ostali „burgeri“! A zimi, kad hleb iz pećnice izvadi, gurne u nju ponovo pleh sa krompirom, domaćom kobasicom i slaninom. Ala je to bilo lepo! Posle stavi isto u pleh komade ludaje (bundeve) da se peče, da se zasladi nakon jela.

Danas se pored vode, brašnu može dodavati mleko, mast, puter, jaja, razni aditivi. Ali, taj naduvani hleb od kojekakvih praškova, ukusan je samo prvog dana. Već sutradan, možeš ga u kontejner baciti. Pored svoje hranljivosti, hleb je izvor proteina, vitamina, minerala, vlakana koja poboljšavaju varenje i pražnjenje. Bolji je hleb od integralnih žitarica nego od belog brašna. A sad se svi baš pogospodili, pa skoro niko crni hleb ne kupuje, mada je on, kako nutricionisti kažu, daleko zdraviji za organizam.

Znali su to sve još od davnina svi vladari sveta. Ako je narod sit, biće i vladaru dobro. Još kad mu se pored hleba pruži i neko malo zadovoljstvo, razonoda neka, igra, onda nema prigovora. Sve je to znao vrlo dobro još pre dve hiljade godina i rimski imperator Julije Cezar, koji se pored ostalih njegovih sentenci, pamti i po onoj:

„Hleba i igara!“

A on je znao pored hleba i igara, sirotinji da priušti i po neko rajsko piće, bahanalije da pravi. Osećao tiranin kako da udovolji i narodu, kako da njime vlada a da se ne buni. No, uvek se u svetu vodila borba za vlast, jer, vlast je najveća slast i moć, pa je zato i veliki imperator Cezar u zaveri ubijen od strane Bruta i Kasija.

U onim državama u kojima vlast i moć opiju vladara, a ako je siromaština pri tome veća, narod se još više odaje raznim porocima, alkoholu, duvanu, i danas, drogi. Što su veće krize, više se pije, puši... I tu je još veća diferencijacija na mali broj onih bogatih i silnih i na veći broj osiromašenih i obespravljenih, koji ostaju bez hleba i za sebe i za svoje porodice. Tad nastaju pobune i revolucije, glave padaju, preokreti nastaju. Što’no rekao narod svome gospodaru i silniku Smail – agi Čengiću:

„Hljeba, hljeba, gospodaru, ne vidjesmo davno hljeba!“

Ni jedan vladar nije opstajao na vlasti samo od večitih i pustih obećanja priprostom narodu, već mu je morao obezbediti kakve – takve uslove za život. Hleb, pre svega. Ako je narod sit, i vladaru je dobro. U suprotnom, ukoliko su mu moć i slava u glavu udarili, i vladavina mu je bila kratka veka.