Dani plakanja

Dođu tako, eto, svakom čoveku neki njegovi dani za tugu i plač. Neko se seti svog teškog detinjstva, neko bolesti u mladosti, neko prvih ljubavnih jada, neko teških početničkih dana u životu odraslih, neko žala za svojim pomrlim roditeljima, ili za već razrušenim porodičnim pragom...

Uglavnom, svako nosi svoj krst na svojim plećima. Neko je u tome izdržljiviji, neko spretniji, neko pametniji, a neko bogami i promućurniji. Svakome od nas, ipak, detinjstvo ostaje u neizbrisivom sećanju. Kako su nam draga ona mila sećanja na prve igre, na prve padove i udarce, na prve modrice i nezaceljene rane. Kao da su se u njima već tada odslikavali budući dani. I, tako obično i biva kod svakoga od nas. Našoj generaciji, a i onoj posle nas, prvi dani odrastanja su u većini slučajeva, mukotrpno prolazili. Oni dani posleratni, jeste da su bili u slobodi, ali je zato ondašnja vlast u svako dvorište zavirila, ošacovala gde koliko ima i oduzimala sve što je preticalo, u ime neke «jednakosti» među ljudima i u ime nekog novog, «srećnijeg» poretka u društvu. A još tada, oni koji su nešto i imali, u ime tog novog poretka, siromašili sve više, a oni drugi, večito gladni, postajali sve uticajniji vlastodršci. Nije se onda pitalo čiji je baba taj kapital sticao, a možda i deda, ili čak pradeda. Odjednom, oni ugledni do tada, postaše državni neprijatelji, gazde i kulaci. Pala neka anatema i na decu iz takvih familija i, šta se moglo drugo, ćutalo se i podnosilo kako je ko mogao. Mnogima prepuče srce za onim što je njihovo, a drugi se radovahu njihovoj tuzi. A nije dobro život stvarati na tuđoj grbači. Đavo uvek dođe po svoje. Kad, tad. Neka se nikom ne oslače ti dani od tuđe nesreće. Nikada ničija nije do zore gorela! Obrnu kola niza stranu počesto. 

Jedan od tih bivših gazda, bio i ugledni domaćin Braša Fratucan. Ej, kad se samo seti! Alaj se tada lepo živelo! Imetak mu i baba njegov nasledio, a nešto i majka u miraz donela. Jest da je i Braša još u detinjstvu svom morao puno da radi, ali zato se i imalo. Pa tek kad se zamomčio, al se selom kerio. A devojke samo uzdisale za njim i očekivale da u njihovu kuću budu isprošene. A Braša, kicoš! I naljubio se mladi` devojaka i nalumpovao po seoskim bircuzima. Muzika mu na uvce svirala, a on samo izvadi onaj nabrekli šlajpik i pare baca. Pijan nije bio nikad, a njegovom babi bilo drago kad je celo selo danima pričalo kako mu je jedinac terevenčio. I oženio ga lepom Smiljom. A njih dvoje uvek zajedno, pa još kad padne mrkla noć... Oh, Bogo moj! Ne zna se ko je koga više naljubio, ko se više nauživ`o! A oni mladi i jedri, zdravi k`o  rumene jabuke! Kad mu samo u snu dođu ti dani ... Ali, sada samo beše jednom ...

Elem, dođe ta nova vlast i pokupi iz kuće i dvorišta sve što mu je «preticalo». Ćuti jadni Braša i guta knedle. Šta da radi? Kome da se žali? I šta da radi sa onim priznanicama koje je od vlasti dobijao za oduzetu imovinu? Baš kad je mislio da će i on svom sinu kapital ostaviti, nova vlast ga reši tih muka. Njegova Smiljka oboli od te tuge i čemera i umrede žena za kratko vreme. Ostadoše tako njih dvojica sami u ogromnoj kući. Navaljivao Braša na svog Zlatoju da ga ženi, a on, neće ni da čuje. Rasturalo se i ono malo što je ostalo od velikog imanja, a kuća se obrušavala i propadala. 

Tamo negde šezdeset i neke prošloga veka, napusti Brašu njegov Zlatoje i uputi se u Nemačku sa još nekolicinom kao gastarbajter. I oženio se tamo nekom Švabicom, dobio Braša i unuka Johana. „Ej, tugo moja“, uzdisao je Braša svakim danom sve češće. Ispovedao se o svojim mukama i na grobu svoje Smiljke. Ni od koga ni glasa ni pomoći. Dođe mu tako da se napije, ali nije sebi mogao to dozvoliti. Da mu se drugi još više smeju i raduju se njegovoj nesreći. Nije mu ništa preostalo no da se zatvori u svoju sobu, da gleda slike i drage uspomene. Na sokak je sve ređe izlazio. Povlačio se u sebe i tiho jecao da ga niko ne vidi. I tako iz dana u dan. Da može, otiš`o  bi u grob pored svoje Smilje, ali ne može. Kao da ga neko kažnjava životom. 

Pretura tako u sećanjima svojim na one srećne dane. Još mu je samo to preostalo. A dani dugi, noći još duže. Prevrće se tako i dere posteljinu, čeka sina i njegove da dođu, a oni sve ređi gosti. Zaboravio Zlatoje očeve ruke koje su ga nekad milovale i u čoveka podizale. Moli Braša Boga da ga već pozove k sebi, a on se nešto nećka. Kao da ima prečih ljudi da obiđe i važnije poslove da obavlja. Braši od onih silnih suza a i od godina valjda, vid sve više popušta. Oseća i da gubi snagu, a sve mora sam. I sve uzalud! Još ga neće crna zemlja.