Gavrina čorba

Od kad zna za sebe, drugovao je sa Tisom. Najpre uz budno oko svoga oca, koji ga je čamcem vozio i s one strane obale, i kilometrima daleko, gde bi otac pecao, a ponekad i zabacivao mrežu. I u ranom detinjstvu je najviše voleo da sa drugarima boravi na Tisi. Tamo su se leti kupali i pecali ribe, ili su se na dolmi zimi sankali, kotrljali po snegu, grudvali. Ne retko bi se onako promrzli kući vraćali sa mokrom, skočanjenom odećom i onda im je od majki sledila grdnja.

Čim je malo poodrastao, otac ga je sve češće vodio sa sobom, u „zanat“ ga upućivao. Tako je Gavra rano saznao o svim tajnama ribolova. Sa ocem je zarađivao, i od tog teškog alaskog rada, uglavnom su i živeli. Pokatkad su išli i noću da zabacuju svoje mreže ili da postavljaju vrške. Nekad ih je sreća poslužila pa su se vraćali i sa tridesetak kilograma razne ribe, a dešavalo se da uhvate i samo kilo, dva, jer riba nije „radila“. No, zato im se često mreža ili vrška uplela u granje koje je voda sa sobom nosila, i pocepala ih. Kasnije su ih morali krpiti. Otac ga je naučio da u ribolov ne ide po i suviše vrućem vremenu, kad je gusta magla kao testo pala po reci pa joj se ne vide obale. Nije voleo da ribari ni kad je padala kiša ili se očekivalo neko nevreme. Mada su mnogi govorili da baš onda riba „ide“. Dešavalo se da se uhvati i neki kapitalac, a ugostitelji iz okolnih mesta su od njih najrađe otkupljivali soma, šarana, smuđa ili kečigu. Nekad im se i čamac prevrnuo, pa kad je voda bila hladna, zlo. 

Najveći doživljaj je za mladog Gavru bio kad ga je otac vodio sa sobom na bućkanje. Drvenom ili metalnom alatkom od pedesetak centimetara, sa zaobljenom „pečurkom“ na kraju, se udara o površinu vode. Poseban i prodoran zvuk, nervira kralja svih riba, soma, pokreće ga iz  dubina nagore, gde su ga čekale udice sa rovcem kao mamcem, ponekom pijavicom ili glistom. Jer, som je poznat kao halapljiva riba. E, to je bio rtibolov, kada se Gavra vraćao kući sa ocem noseći po desetak ili više somova. A oni se otegli pa im se repovi po travi vuku. Glave im ogromne, a razjapljena usta  kao pećine.
Najteži ulov Gavrinog oca je bio som od dvadeset kilograma, a Gavra se morao zadovoljiti još uvek, onim manjim primercima. Naravno da je i Gavrin otac Slavko, vodio računa o tome kad je smeo da ide u ribolov. Tamo negde u aprilu i maju, kad se riba mresti, nije ni Slavko rizikovao da ga uhvate ribočuvari i da mu uz dozvolu oduzmu i mreže i vrške. A ko bi tada to sve ponovo kupovao i od svoje sirotinje plaćao.

Eto, tako se Gavra naučio svakakvom ribolovu. Tu svoju ljubav nije zaboravljao nikada. Pa i kasnije, kad je iz svog sela S. krenuo u grad na školovanje. Počesto bi i sam izlazio na Tisu, zabacivao mreže ili vrške, i ulov prodavao, zarađivao sebi nešto bar za džeparac. Pogotovo kad je već momak bio. Sramota da izađe negde sa devojkom, a da dinara nema! Posle završene gimnazije u Senti, upiše Gavra prava u Novom Sadu. Kao i većina dece sa sela, znao i Gavra dobro šta je sirotinja, vredno učio. U roku diplomira, vojsku odsluži. Samo, nije mu se vraćalo da u selu živi, pa je tražio zaposlenje. Majka mu svakoga dana gunđala gde će sad u „beli“ svet sam. Kako će se tamo snaći i ko će mu pomoći? Ona na kraju ipak shvati da nije dobro da kvari sreću svome detetu. Pa, i kad ode, ostaće im tu njihova ćerka. Valjda će se bar ona udati tu u selo.

Gavra je dobio posao u Bečeju, odradio pripravnički staž, ali je u sebi strahovao šta će ako ga ne prime u stalni radni odnos. I pravnika se tih godina „proizvelo“ više nego što treba! Kao i uvek do tada, i tog vikenda je došao do svojih u svoje selo S. Bio je već kraj avgusta, vrućine velike. Još iste subote po dolasku, krenuo je u noćni ribolov sa svojim drugovima. Najpre su uveče postavili vrške, a onda su posle, čamcima vukli razapete mreže. I, ne može se požaliti, ulov je te noći bio pozamašan. Što je još važnije, u ulovu je bilo više vrsta ribe. Taman za dobru riblju čorbu, koju je nameravao da sutradan kuva. Podele ono što su izvukli i Gavra donese kući i sitne, bele ribe, i šarana, i smuđa, i po koje somče. Biće čorba, prste da ližeš! A kakav bi to alas bio, a da ne zna da skuva dobru riblju čorbu? Gavra je baš za to, bio pravi majstor. Imao je neke svoje tajne, ali opet, svako je imao i svoj ukus. Teško svima udesiti.

Tog vikenda, kod njih u prvom komšiluku, došli gosti iz Beograda. Bračni par sa pedeset i nekom godinom, i dve njihove ćerke, devojke. Oni, gospoda, to se videlo odmah i po odeći njihovoj, a i po manirima. Čim je toga jutra ustao, Gavra ih spazi onako preko dvorišnog zida, kako ispijaju kafu. Odmah mu zape oko za onu stariju ćerku njihovu, samo, kako da sa njom stupi u kontakt. Reši da nagovori svoje roditelje da ih pozovu na ručak, na riblju čorbu koju će on spremiti. Svideće im se sigurno, ma Beograđani su to i gurmani. I tako ode mu majka kod njih k’o da nešto zatraži, a usput pozva na ručak i komšije i njihove goste.

Sad se i Gavra da na posao. Ne sme se obrukati. Materijal je tu, a i njegova dobra volja. Ta, mora da uspe. Potpali on vatru ispod ovećeg tučanog kotlića, stavi da se dinsta sitno seckani crni luk, a doda malo i belog, radi ukusa, jednu papriku, šargarepe i zeleni, a onda spusti najpre onu sitnu belu ribu koju posle ispasira, pa onda doda parčade šarana, smuđa, soma, a iz zamrzivača izvadi kečige, štuke i obavezno, grgeča. Doda još kašiku – dve pirea od paradajza da se riba ne raspadne, so, biber, ljutu alevu papriku, oko dva decilitra belog vina. I to sve stalno meša u kotliću i uz blagu vatru se krčka još dvadesetak minuta. Tada je čorba gotova. 

 Dok je obavljao sve te radnje, Gavra nije oči „skidao“ sa Spomenke, a posmatrao je i ostale. Sestra joj Velinka, nešto čavrljala i veselo se kikotala, a on zapazi kako se poče paliti ugalj u očima Spomenkinim. Malo, malo, pa se okreće, osmatra Gavru i upućuje mu neke tajne signale, koje je samo on razumevao. Njihov otac Velibor, delovao svetski, gospodski, ali nije imao ništa protiv da sa Slavkom i svojim rođakom Markom ispija već po koju čašicu domaće šljivovice. Gospođa Danka se vešto uključivala u društvo i usput, zagledala po kućnom dvorištu, po ostalim objektima. Bi zadovoljna onim što je „ošacovala“, i diskretno se uspravi. Da da do znanja svima odakle je. 

Kad dođe vreme ručku, Slavkova Mirjana sve obrisa i postavi onako kako treba, kad „veliki“ gosti dođu. U slast pojedoše svu Gavrinu čorbu, a ne bi im mrsko ni da rukom vade kosti iz ribljih parčadi. 

„Kao ale“, pomisli Gavrina sestra Milica. Gde li im samo to sve stade? Pošto im se apetit otvorio baš „onako“, dok su usput hvalili kuvara, veseo razgovor je obuzimao sve prisutne. Kao „slučajno“, Gavra u tom razgovoru, kad im se priključio, napomenu kako će možda bez posla ostati. Gosodin Velibor se tome začudi. Ma kako da bez posla ostane ovako čestito dete? Valjda i on u svojoj firmi nešto znači!

Založiće se, i onako, malo pod „gasom“ obeća Gavri da na to ni ne misli, da računa da je to već sređena stvar, samo ako Gavra hoće da ide u Beograd. Nije ni znao, da zapošljava svog budućeg zeta. 

I stvarno, za samo par meseci koliko je radio u Veliborovom preduzeću, spojiše se Gavra i Spomenka. Ubrzo bi i bogata svadba, a za neko vreme rodi im se i ćerka Tijana. Mladi su stanovali na spratu iste kuće. 

Za sve je „kriva“ Gavrina riblja čorba. Da ne bi nje, ne bi ni Gavra nikad dobio posao u Beogradu, a ne bi ni Velibor imao tako brzo zeta i unuku. Još samo Velinku da udaju, pa onda mogu u penziju. Unučad da ninaju i da ih u šetnju izvode.