Tetka Nada

Njeni roditelji su doselili iz sela Papići na Baniji sa sinom Đurom, koji je imao samo dve godine u prostranu Vojvodinu, još tamo negde dvadesetih godina prošloga veka, kao prvom talasu kolonizacije, u uvom slučaju, solunskih dobrovoljaca. Stigli su, a da selo još nije ni postojalo. Tek kasnije će se izgraditi, dobiti ime Aleksandrovo, i stizaće kolone njih ne samo sa Banije, nego i iz Like, sa Korduna i okolnih sela.

I kad je selo dobilo svoje konture, normalno, tada još nije bilo električnog osvetljenja. Noću, u onom mraku, otac joj i majka, šta bi drugo, no, pravili decu. Pored već postojećeg sina Đure, još njih petoro i to Milorada, Vojislava, Zlatoju, Zagorku i Nadu, od kojih kao deca poumirahu Milorad, Zlatoje, i Zagorka. Pored dva sina, deda uvek želeo i ćerku, tako da će se roditi Nada koja je bila mlađa od brata Đure za čitavih šesnaest godina. No, nju je uvek najviše voleo i bila mu je mezimica. Dva sina se već zamomčila. Rasla i ona, zadevojčila se. Od mene je starija 12 godina i u istoj kući smo zajedno odrastali. Moj otac se već oženio i bilo nas je u skromnom domu šestoro, jer su deda i stric iselili u inostranstvo. Tetka Nada bila lepa devojka i imala dosta udvarača, nekog Miloševića, Ćupurdiju i već ih se ni ne sećam. Kakva bi to devojka bela, a da nema momka?

U ono vreme, glavne zabave za mladež u selu  su bile igranke u Zadružnom domu. četvrtkom i subotom.  I tu su se mnogi i ne samo spanđali, nego i zaljubili. Eh, te prve ljubavi! Znalo se tačno dokle devojke moraju biti u kući, a njihovi momci ih uvek pratili u povratku sa igranki. I tako, sećam se dobro, ja sam imao negde oko pet godina, a tetke još nema. Probudi mene baba i kaže da idem sa njom da tražimo tetku. Već je kasnila previše. Baba uzme u ruke neki štap i krenemo. Letnje doba, a mesečina kao dan. I, nismo daleko ni išli, kad zapazismo tetku sa momkom u uvučenim vratima komšijske kuće. Nešto ćućore i ljube se. A jaoj, Bogo moj dragi, kad baba zagrme! Priđe im bliže i poče na kćer galamiti.

„Đe si ti dosad mala? Jeba te tvoj ćaća! Iste si kurvanjske sorte ka i on. Već i ne znam sa kojom nije bio. A ja vavjek trpjela. I odveo je sa sobom  švalerku, a za me, ga baš briga. Ostavio me sinu Đuri na grbaču“.

I poče je udarati onim štapom. A momak se popišmanio i otišao da ne bi i on dobio po leđima. Tetka samo ćuti, ni reči ne govori i njuma sagnute glave ispred nas. Baba ne prestaje sve do kuće, kad joj pošteno očita bukvicu. Ja, dete, ništa ne govorim. Ćutim i sve posmatram. Pojma nemam šta se događa i šta je to ljubav. Tek kasnije sam to osetio i, bogami, bio jedan od momaka u selu koji je lako osvajao ženska srca. Dedina krv. Pogotovo za vreme školskih raspusta, kada su u selo kod rođaka stizale mnoge varošanke. Znalo se, tu sam prvi ja startovao kod nekih od njih. Ali, to je bilo samo dok sam bio momak. Po ženidbi sam se smirio.

No, vratimo se mojoj tetki. Mene je uvek vukla za sobom. Često smo se igrali raznim ručno napravljenim seoskim igračkama. Bio sam joj kao mlađi brat, a ponekad me i rekla:

„Vidi gore kako je lep golub“, pa mi ukrala iz tanjira nešto za jelo.

Tada, sirotinja, i bili su mnogi željni svačega za jelo. Ona, uvek poštena bila. Ne sećam se da li je imala ni 20 godina kad joj je komšinica Smilja provodadžisala oko udaje kod svog rođaka iz susednog sela. Nisu se još ni videli. On taman završio vojnu akademiju i postao potporučnik. Da ne dužim, uskoro dođe do svadbe. Kuća mala, ne mogu svi ni da uđu unutra. Sa njegovima došao i harmonikaš i samo trešti. Ja se izvukao u drugu prostoriju i plačem. Bilo mi žao što će tetka otići od nas. Na prvi pogled, zavoleo sam i tog čoveka. Sve ridam od plakanja, kad, eto ti njega da me teši i kaže kako ću i ja nekad doći k njima. Tako se ja smirim i svi se raziđoše svojim kućama. Ode moja tetka. Meni čak bi odjednom i milo. Hej, oficir je to! 

Prvo službovanje je dobio u Karlovac kod Zagreba. Stan nisu odmah dobili i bili su podstanari. Već iduće godine, sam za veliki školski raspust sam išao kod njih. A završio sam tek četvrti razred osnovne škole. Spakuju me roditelji i pošalju autobusom do Beograda, gde me je sačekao ujak i smestio u voz za Zagreb. U tom kupeu je bio i jedan bračni par i ujak ih zamoli da pripaze na mene, jer sam dete, što oni rado prihvatiše. U Zagrebu me čekao moj obožavani tetak i konačno dođemo u njihov stan. Kao dečarcu sa sela, sve mi to bilo i novo i neobično. Nikada nisam ni vozom putovao niti video tolike velike gradove. U Karlovcu provedoh skoro tri meseca. Dok je teča bio na poslu, tetka i ja išli na kupanje. Mogli smo da biramo gde, pošto su pored grada proticale četiri reke: Korana, Kupa, Mrežnica i Dobra. 


U Korani se umalo ne utopih. Povuče me želja da zagazim malo dalje od obale, gde je već bilo dublje. Počnem da grcam od popijene vode, da se davim. Vidi to neki čovek, pruži mi ruku i izvuče napolje. Tetka se uplaši što me samog pustila, jer ni ona nije znala da pliva. No, nije me grdila. Bila je srećna da se sve povoljno završilo. Vreme raspusta prolete brzo i sledio je povratak našoj kući na isti način. 


Teča Dragoljub Blagojević dobije prekomandu u Trebinje, a ja već završio osmi razred. Da pomognu mojim roditeljima, prime me u prvi razred gimnazije da stanujem kod njih u jednosobnom stanu, odmah više nekadašnje uskotračne pruge. I da pomognu, a i da tetka ne bude sama. Teča je posle inženjerije upućen od vojnih organa vlasti u višu vojnu finansijsku u Sarajevo. Dece još nisu imali. Posle završene škole, prekomanda. Sad je radio kao finansijski stručnjak u brodogradilištu „SAKO“ (Sava Kovačević) u Tivtu. Posle završene škole, prekomanda u tadašnji Titograd. U vojsci su prekomande neminovne. Tamo nisu dobili stan i ja sad u drugi razred Šeste beogradske gimnazije kod ujaka. Opet da pomognu, i opet na samo godinu dana. Onda se vraćaju u Herceg Novi. Dobili su drugi dvosoban stan u Herceg Novom na trusnom području, pa treći trosoban u Igalu. 


Tek tu, posle skoro desest godina, tetka zatrudni i rodi sina Zorana. Potpuno je ličio na oca, a od majke je nasledio samo plave oči. U tom stanu su i danas, ali, samo tetka i sin joj. Završio i Zoki srednju školu. Sva sreća na vidiku. Kupe i plac i počnu da grade vikendicu u Sutorini. 


Tamo, radeći nešto oko povrtnjaka, teču strefi jak infarkt i umro je tetki na rukama, kad je bio u najboljim godinama. Sin Zoran služio vojni rok u Ljubljani i čekalo se da on stigne za sahranu svog oca. Otišao sam i ja najpre autobusom do Beograda, pa avionom do Ćilipa. Puno sam njegovog hleba pojeo, a i voleo sam tog čoveka. Osećao sam potrebu da tamo moram stići. Uz sve vojne počasti i potresan oproštajni govor svog kolege i drugara, sahranjen je na Gradskom groblju kod manastira Savina. Imao je već čin potpukovnika. Ostadoše kosti mojega teče iz ravnog Banata među Srbima u Crnoj Gori.

Oženi se i Zoran Biljanom, koja mu izrodi četvoro dece, od kojih je prvo umrlo. Ostala tri sina. Čuju od komšijinog sina da se u Švedskoj bolje živi i odu tamo najpre Bilja i sinovi, jer je Zoran imao nekih problema sa našom vojskom. Mogao je tamo samo na po tri meseca. Da zlo može da dođe iznenada, pokazalo se uskoro. Biljana oboli. I pored savremene i stručne zdravstvene usluge, smrt je bila na vidiku. Vratila se ovde, išla čak i u Skoplje da sebi nađe spasa, ali ona ipak ispusti dušu. Sahrane je na groblju u Žvinjama, poviše Igala, a deca se vrate u Švedsku da završe započeto školovanje. Neki su pri kraju studija i bave se sportom, uglavnom plivanjem. Osvajali čak i medalje na takmičenjima, ali za Švedsku. Obilaze ih tamo na smenu od po tri meseca malo otac, pa onda Biljina sestra Slađa. 
I tako. Život ide dalje. Zoran neće da prodaje ono započeto u Sutorini. Kaže, to mu je jedna od uspomena na oca, mada ga je uzurpirao komšija Pero i maltene, prisvojio. Ipak, u katastarskim knjigama je ostalo upisano čije je to vlasništvo.