Bilo nekad (staro zanatstvo na Baniji, zanimanja i način života)

Dom, koji je u našim krajevima, svoj odjek dopire početkom 20. veka u arhitektonsko-umetničkim savršenstvom drvene kuće. U kasnijim vremenima dolazi do dekadencije, a u novije vreme uz upotrebu novih materijala i potpuni vrednosni raspad tradicionalne svesti. Postoje dve osnovne grupe faktora koji su uticali na narodnu arhitekturu određenog područja, a to su grupa prirodnih i grupa društvenih faktora. Prva, prirodna grupa obuhvata reljef, vegetaciju, geološki sastav zemljišta, klimu i dr., dok društvenu grupu čine istorijske, društvene organizacije, privredne aktivnosti, kulturne i etničke karakteristike stanovništva, migracije, spoljni uticaji itd. Grupa prirodnih faktora može se identifikovati i u narodnoj arhitekturi dvorske opštine, dok su ovi drugi često isprepleteni i neistraženi i teže ih je sa sigurnošću utvrditi. Stambena kuća sa prizemljem i spratom od planjki Republički zavod za zaštitu spomenika kulture iz Zagreba napravio je 1986. godine, a evidencija etnografske građe u opštini Dvor. Pregledan je svaki zaselak, svaka kuća. Arhitektonski je snimljeno (dokumentovano) četrdesetak tradicionalnih građevina, snimljeno više od sto etnografskih objekata, nekoliko stotina fotografija, zabeleženo dosta materijala o kući, gradnji, narodnom životu i običajima. Vodeći ovakvu evidenciju u drugim opštinama u SR Hrvatskoj, možemo reći da je opština Dvor jedna od onih u kojima nalazimo najbolje očuvano narodno graditeljstvo u republici. Ostale su još čitave oaze netaknuto očuvanih drvenih kuća koje su se svojim prigušenim smeđim tonom stopile u prirodni ambijent. Narodna arhitektura dvorske opštine ima svoje karakteristike u odnosu na susedne banijske opštine, ali postoji i nekoliko tipoloških varijacija unutar same opštine. Uglavnom dominira dvosobna kuća od dasaka, sa polupodrumom od kamena i dvovodnim polukosim krovom pokrivenim biber crepom. Kako je kuća na području sudske opštine izgledala u prošlosti ne znamo u potpunosti, jer o njoj ima malo podataka. U tom smislu može nam poslužiti tekst J. A. Demijana s početka 19. veka. („Statistički prikaz Lirske provincije Vojna pokrajina“, gen. 1810). Više od pola veka nakon militarizacije, graničari i dalje uglavnom žive u brvnarama pokrivenim slamom ili daskama koje nemaju prozore i dimnjake. Većina ovih kuća ima samo jednu prostoriju u kojoj se jede i spava, a to je i štala za stoku i ostava. U njegovoj sredini je pravilno uvučeno ognjište, a oko njega nekoliko niskih sedišta. Duž zidova su kreveti (ako ih ima) i nešto nameštaja i oružja. Kuće su uvek pune dima. Demian, međutim, pravi razliku između urođeničkih i imigrantskih domova. Mnogi katolici, posebno u Banskoj krajini, kako kaže, što znači Hrvati starosedeoci, za razliku od Srba i doseljenika Hrvata, imaju sobe sa pećima. Jedini prozori su im mali otvori sa drvenim kapcima, u većini slučajeva. Većina autora se slaže da je već u 18. veku u našim krajevima dominirala jednosobna kuća. Reč – kuća – tada je označavala kuću kao građevinu i jedini kućni prostor. Ognjište, vatra, kako u fizičko-prostornom tako i u simboličkom smislu, označava centar porodičnog okupljanja. Otuda, ne samo na Baniji, već u skoro svim južnoslovenskim narodima, i kod višesobne kuće za sobu sa ognjištem, ostaje naziv kuće. Čovek-seljak, egzistencijalno vezan za zemlju, teško se odvaja od nje u svom stanu. Podizanje kuće od zemlje prvo kao međusprat, a kasnije kao sprat, javlja se u brdskim predelima, što znači da je ova pojava vezana za reljef. Nagib je bio povoljan za gradnju zbog drenaže, pa je podrum najmanje ispod polovine kuće bio skoro nametnut, ali je postojala i potreba za podrumskim prostorom. Ili direktno sa zemlje, bilo sa nekoliko stepenica preko kuće Radovana Šaše, Donja Stupnica, poluotvorenog prostora trema ili haube, kroz ulazna vrata se ulazi u „kuću”, nekada prostoriju sa ognjištem. Ognjište se redovno nalazilo na sredini kuće, i uz zid, koji odvaja „kuću“ od sobe. Iako nismo našli nikakvo ognjište u prvobitnoj funkciji, samo poneki ostatak, svuda je živo sećanje na porodicu u njenom mestu i izgledu. Pod u toj prostoriji je bio od nabijene zemlje, uvek ako je podrum bio odmah ispod sobe. A ako je podrum bio ispod cele kuće, onda je u ovoj prostoriji.

KROVOPOKRIVAČI

Ja sam već čovek u godinama i u pričama svoga oca, sećam se svih tih zanata, zanimanja, načina ondašnjeg života na Baniji. Svejedno što je više gotovo i nema, Srbi su bili i tamo i ovamo. Srbi su isti, istih korena i na sarim ognjištima, bili graničri. Problemi asimilacije, bežanije da bi se spasle glave i nestajanja su nešto drugo. Mislim da je ova tema interesantna, te bih da svako zanimanje izdvojim pojedinačo. Moramo biti i edukativni, da prikažemo mlađima kako se nekada živelo na Baniji. Na Baniji su se kuće nekada obično pokrivale trskom ili šindrom. Taj se zanat nigde ne uči, a takvi majstori uvek su bili retkost. To je bilo samo umeće, volja i izdržljivost pojedinih seljana. Neki su od njih bili pravi umetnici svog posla, a te su kuće sa trščanim krovom izgledale kao lutke. Sekla se trska zimi, po smrzutku, jer je tada stablo bilo suvo, čvrsto i bledo, znak da je trska zrela. Seljak je tada trsku sekao vagovom, a kada se sekla veća količina trske koristila se tolja. Vezivala se u snopove i kolima dovozila u selo. Ovde bi majstori denuli trsku u manje i tanje snoplje, sekli je kosirima i pokrivali drvenu građu kuće. Snop do snopa, vezuje se unakrsno, zatim za drvene lece i sve tako do vrha gde se vrhovi s obe strane vezuju i pošiva krov. “Onda preko toga drveta sedne taj koji radi, pa uzme trske malko onako, punu ruku i jednu i drugu. Potom je savije i zameće. Ono se kao zaplete i to je pošivač. Pravio se od vlažne trske, koja se polivala. Zatim su se ovi krajevi što su stigli već na vrh, smotali jedni odovud a oni drugi odonud, ukršteno, i to je pošivač. To treba da videti pa da se razume. Za isti se posao vrlo umešno koristio i rogoz zatim pruće rakite koja se cepala uzduž i koristila kao debeli kanap, koji ne trune na kiši i snegu. To je vitina. Takvih pruća retko viđaš, a o majstorima kojih davno nema čućeš priču da su imali zlatne ruke i govorilo se da je u kućama pod ovakvim krovom leti prijatna (h)ladovina, da tamo nema muva i komaraca, a da zimi čuva toplotu te drvene sobe. Čak i savremena nauka tvrdi da su geopatogena i druga zračenja mnogo manja ako je kuća sagrađena od prirodnih materijala. A takve su bile naše stare kuće.


Pod je bio daščani (ova prostorija je redovito iznad podruma), a ponekad je na daščanom podu bio i sloj ilovače. Na stropnim gredama daščana je oplata spojena na preklop. Nad sobom sušio se kukuruz, grah i tome sl. Podrum je zidan od kamena omljenjaka debljine 50-ak cm u vapnenom mortu. Podrumski zidovi su u doticaju sa zemljom i vlagom, pa je, kamen u tom smislu najadekvatniji materijal. Ulaz u podrum je najčešće na zabatnoj fasadi, ovde zvanom »duma«, kroz dvokrilna vrata s pokojim malim prozorčićem ili bez njega. U podrumu, su stajale kace za šljive, kiseli kupus, krumpir, voće i ostalo. Poprečne grede nad podrumom, na razmaku 80-100 cm po sredini pridržava jača greda negde zvana i »tetivo«. Ova greda je po sredini prostorije ponegde poduprta stupom. Iznad kamenog podruma i isto tako kamenog temelja na delu »kuće« (kuhinje) nastavljaju se stenke od hrastotvih planjki debljine 8-10 cm. Uglovi planjki spojeni su na dva načina, s prepustom ili bez njega, tj. na »prosti šek« (sek) ili »slepi šek«. Ovaj prvi je stariji način. Kuća Adama Vukšića, Ljeskovac, tipično podupiranje "kukuljice" sobe šibičane su ukoso obično leskovim prućem i omazivane smesom zemlje i pleve, a zatim premazivane (krečene) vapnenim mlekom. Prozori na seoskoj kući bili su uvek mali, po prilici 40/50 cm. Za to je bilo više razloga. Po karakteru svog težaškog posla dnevno je seljak bio izložen suncu, vetru, kiši, zimi, svim vremenskim pogodama i nepogodama, pa se u svom domu on maksimalno želi ograditi od tih vanjskih uticaja. Mali prozor je bila i manja mogućnost od provale, a staklo, koje se trebalo kupiti (što je seljaku bilo najteže), navodilo je na manje prozorsko krilo. Uvek su u sobi dva takva mala prozorčića simetrično postavljena na glavnom kućnom zabatu »dumi«. Još jedan ili dva mogla su se naći na uzdužnim stenama sobe. I grednik nad sobom i kućom pridržavala je spomenuta jača greda tetiva — koja je kuću povezivala u uzdužnom smeru. Imajući u vidu tu njenu funkciju, te da je na njoj često upisana godina gradnje, inicijali kućnog gazde, majstorski znak, te da su se na toj gredi držali i važniji porodični dokumenti, postoje indicije da je ta greda imala i neko »više« značenje. Krovište je dvostrešno s poluiskošenjima inače roženičko s pajantom. Najčešće limena badža na slemenu krova imala je funkciju odvođenja dima. Po sećanju starijih stanovnika kupovane su u Glini. Kućne prostorije su relativno malih visina obično oko dva metra. Vanjska zaštita drvene zgrade od kiše, tj. močenja, na što je drvo naročito osjetljivo bio je zasigurno važnim razlogom manjih visina koje je onda krovna streha bolje mogla zaštititi. Na »dumi«, gde takve zaštitne strehe nije bilo, izvodila se posebna streha (»krovac«, »strevač«) za tu svrhu. Vertikalne daščane oplate, koje se pojavljuju na dumi, kuljici i ogradi ganjka, tehnološki su bili najzahvalnija područja ukrašavanja. Ukrašavanje po svojoj suštini područje je »nadgradnje«, i ono je na banijskoj kući područje individualnog estetskog izraza, nužan element različitosti u jedinstvu materijala i korpusa banijske kuće. Ovakav ukratko opisani osnovni (ali ne jedini) tip kuće na području dvorske opštine osim prirodnih karakteristika kraja odredili su svakako i društveni uveti među kojima i institucija kućne zadruge. Fenomen kućne zadruge, tj. života u porodicama s velikim brojem članova dosta je podrobno obrađen u literaturi, pa se u to ovde neću upuštati. Takav način života na Baniji su do razvojačenja forsirale krajiške vlasti jer je velika, moćna porodica bezbolnije mogla dati muškarce za vojnu službu. Veća porodica je imala i više radne snage, bila je sposobnija iz šume izvući veća stabla, ispiliti duže planjke. Manja i siromašnija obitelj to nije mogla, pa se i taj, socijalni momenat zrcali na kući. Uz malu zahtevnost kućnog komfora seljačke porodice u prošlosti, stambena zgrada s »kućom« (kuhinjom), sobom i podrumom bila je dostatna za središte okupljanja mnogočlane seljačke porodice. Kućni gazda je spavao u, sobi, a ostali oženjeni članovi u posebnim drvenim objektima tzv. »zgradama«, »zgradicama« ili »čardacima«. Danas ti objekti služe za druge svrhe, uglavnom kao ostave. Osim glavne stambene zgrade; spomenute zgradice odnosno čardak, štala, šajer, svinjac, kokošinjac, kukuružnjak, bunar, a ponegde i ambar, bili su objekti koji su se pojavljivali na banijskom kućištu. Sve su to bili drveni objekti, ali osim kuće, »zgrade« i ambara, bili su to u konstruktivnom i oblikovnom smislu sasvim jednostavni objekti. Stoletno iskustvo obrade drva, istančan osećaj narodnog graditelja za simetriju, merilo, proporciju, harmoniju, ritam svojstven čoveku kao biološkom biću, urodile su ovde likovnim savršenstvom narodne umetnosti. Nad svetlim kamenim podnožjem raspevan je smeđi volumen kuće kojeg smiruju čvrste plohe krova. Limena badža na slemenu, taj šiljak tako karakterističan za banijsku kuću, dobrodošao je likovni akcent na smirujućoj masi krova. Četverostrešni krov pokriven je daščicama (šindrom). Ograda kukuljice je bogato ukrašena. S obzirom na opisani karakteristični tip kuće na području dvorske opštine (dvoprostorna drvena kuća s polupodrumom od kamena) postoje i drugi, razvijeniji oblici, kako po visini tako i po horizontali, kao i varijacije upotrebe materijala. Istina, dosta retko, na ovom području postoji i prizemna kuća. To je drvena kuća na podzidu od kamena s ganjkom i kukuljicom pred ulazom. Prvi pomak u vertikalnom razvoju je onaj s polupodrumom ispod čitave kuće. To je slučaj kada je kuća još uvek na padini (kosom terenu), ali je uzdužna os kuće paralelna sa slojnicama terena, pa se u kuću pristupa preko nekoliko stepenica ili direktno ili preko ganjka. Daljnji razvoj ide prema »čistoj«, spratnici, gde je ispravno govoriti o prizemlju (ne više o podrumu) i spratu. Taj se najrazvijeniji tip kuće javlja uglavnom u donekle ravničarskim predelima kao što je dolina Une, zatim Komori, Oraovici, Buinskim Riječanima, Donjem Javornju, Donjoj Stupnici, ali i u Goričkoj i Gornjem Žirovcu. U prizemlju se nikad ne, stanuje nego te prostorije služe kao nekada podrumske s tim što je sada ponegde kolnica u sredini a ponegde i štala. Drvenim stepeništem se uz glavno uzdužno pročelje kuće penje na ganjak, gde je obično proširenje prostora kukuljice iz kojeg se onda pristupa u »kuću«. Prostorija s ognjištem, »kuća«, je sada u sredini, a s druge strane »kuće«, nasuprot sobe je sobica, a ponegde i dve. Ima, slučajeva kada su te, sobice po širini kuće, pa se u obadve pristupa iz »kuće«, ali i takvih da su sobe po dužini kuće, gde se onda u jednu sobu pristupa iz »kuće«, a u drugu iz ganjka. Ganjak je kod ovakvih tipova kuća često i na drugoj strani u koji se pristupa iz »kuće« kroz vrata nasuprot onima glavnim ulaznim. Ganjak širine oko jednog metra konstruktivno je najčešće konzolno izbačen na stropnim gredama, a ponekad i poduprt drvenim stupovima. Kukuljica isturenija od ganjka redovito je poduprta na karakterističan način jednim stupom s dve ruke, tipičan za ovo područje. Mlečarnica na kraju jednog i zahod na kraju drugog ganjka novi su sadržaji koji se pojavljuju uz ove najrazvijenije tipove banijske kuće. Po pitanju upotrebe materijala imamo nekoliko varijacija, naročito u vezi s podrumom odnosno s prizemljem. Često je to kamen, ali i brvna, ali i kombinacija, kod polupodrumskog tipa na način da je kamen u dodiru sa zemljom a slobodnostojeće stene od balvana. Ponegde nalazimo i kanat (kostur od greda stupova i kosnika) s ispunom od kraćih brvana, što je i odraz socijalnog stanja porodice. Socijalna kategorija ogleda se još očitije kroz upotrebu materijala za pokrov. Čovek seljak sklon je upotrebi onih materijala koje, najlakše može naći u prirodi koji su mu onda i najjeftiniji. Takav je i pokrov od bujadi (paprati), koji je još sačuvan na nekoliko objekata, a koji se može smatrati raritetom, u našim krajevima. Prema svedočenjima starijih stanovnika pokrivanja s bujadi je u prošlosti bilo više. Za ovu vrstu pokrova bilo je potrebno na poseban način pripremiti podlogu. Roženice su se bušile na oko 40-50 cm promera rupa cca 2 cm, u koje su se postavljali drveni štapovi dužine cca 30-ak cm na vrhu zašiljeni. Roženice su se zatim letvale i na takvu podlogu bi se vilama nabacivala zelena bujad u debljini 30-ak cm. Za par godina bujad bi se sušenjem slegla na što bi se onda nabacivao novi sloj. Nakon takvih par nabacivanja bujadi i sušenja iste, skidala bi se sva sasušena bujad i ciklus bi počeo iz početka. Pokrivanje, daskom (šimla, šindra) bilo je najkarakterističnije za krajeve bogate šumom kao što je dvorski kraj. Ta vrsta pokrova sačuvana je još na nekoliko čardaka, ambara i poredovničkih (zajedničkih) mlinova. Danas više taj pokrov nije sačuvan niti na jednom stambenom objektu, makar su se u prošlosti ovom vrstom pokrova pokrivale i stambene kuće. O tome najverodostojnije svedoči popis stanovništva iz 1910. godine u kojem je prvi put vršen i popis građe i pokrova kuća. Na području današnje dvorske opštine, tada upravnog kotara s 5 upravnih opština (Divuša, Dvor, Rujevac, Zrin, Žirovac), od ukupno 3625 stambenih zgrada, 228 ih je od kamena ili opeke, 2 od čerpića ili ilovače, a 3395 od drva. Ima razlike i po tadašnjim upravnim opštinama pa je relativno najviše onih od kamena ili, opeke na području Divuše, gde su od 561 stambene zgrade 117 od opeke ili kamena, a 444 od drva, dok je na području Žirovca od 463 kuće samo šest bilo od kamena ili opeke, a 457 od drva. I ovih šest od kamena ili opeke najverojatnije su bile državne zgrade. Što se tiče vrste pokrova, od 3625 kuća 1910. godine, 2049 bilo je pokriveno crepom, 1254 daskom (šindrom), a 322 trskom ili slamom. Ovo poslednje je popisna kategorija pod kojom se verojatno vodio i pokrov od bujadi. I kod pokrivanja ima razlike po pojedinim područjima kao i u slučaju građe, pa je relativno najveći broj stambenih zgrada bio pokriven daskom na području Žirovca, i to 309. Pokrov od daske (šindre, šimle) nije bio trajan. Uz to veća mogućnost požara bili su verovatno razlozi da se prelazilo na pokrov od biber crepa. Kuća je i danas, a veravatno je bila i u prošlosti i u gradu i u selu, jedan od najznačajnijih statusnih simbola vlasnika. Verovatno je, da je to bio u ovom slučaju i sam pokrov crepom. To možda donekle može objasniti i primer zajedničkih mlinova (vodenica). To su obično male jednoprostorne građevine od drva zajedničko vlasništvo nekoliko porodica, obično izvan sela na rečicama kojima obiluje dvorski kraj. Pokrov od dasaka na tim malim objektima se do danas obnavlja što rečito govori o odnosu prema zajedničkom. Elementi prestiža, dakle moći pojedinca, imali su i negativne konotacije s obzirom na arhitektonski i likovni doseg banijske kuće. Povratnici iz Amerike, ali i drugi imućniji pojedinci, hteli su na kući pokazati svoj status. Činilo se to naprosto »razbacivanjem«, kako veličinom tako i preteranim ukrašavanjem po uzorima na druge prostore i kulture. To je uvek rezultiralo arhitektonskom i likovnom dekadencijom. To su ujedno i počeci kraja kristalne lepote tradicijske drvene banijske kuće. Mnoge su nasilno nestale u ratnom požaru. I posle rata (1945) ljudi su u dvorskom kraju gradili sebi drvene kuće. Bile su to ipak više improvizacije nastale u nuždi za krovom nad glavom.

(TOKARI, DRVOSTRUGARI)

Traksleraj je jedan od starih zanata za preradu drveta. Naziv tog znatlije, traksler nemačkog je porekla, iako nisu samo Nemci bili traksleri. Bagrem je drvo koje traksleri vole, jer su njegova vlakna čvrsta i gusta, pa ne puca. Obrađeno, to drvo ima žutu boju, a kada se izlakira dobije lepu boju bronze. Dobro se i glača i to svojim trinama. Traksleri su uvek mogli da izraze svoju kreativnost, da osmisle nešto posebno, te otuda njihovi proizvodi jesu unikati. Radionica je bila skromna, a glavni alat zvao se drebang. To je mašina koja se sastoji od pogonskog dela i pogonskog vratila na čijem se kraju nalazi šiljak. Šiljak, koji može biti oblika viljuške ili zvezdastog, tim se alatom režu u drvetu šare, ukrasi. Traksleri su izrađivali: ramove za slike i ogledala, drvene svećnjake, čiviluke, ramove za peškire, maljke i kolenike, lepe i dobre preslice ili samo delove tih, oklagije i daske za rezance, prakljače, koje su služile pri pranju kudeljnog veša. Izrađivali su po narudžbini i drvene razboje za tkanje, stupe u koje se lupala crvena osušena paprika, bućkalice (bućkala) u koje se tako lepo bućkanjem izdvajao puter iz milerama. Traksler je sarađivao i sa stolarom za kojeg je izrađivao ukrasne delove za nameštaj kao: ramove za zavese, stoličice, dečja kolica, noge za stolove i stolice. Pa eto, traksler je mogao i ugađati, ali je davno nestao iz našeg vidokruga jer se svi pomenuti predmeti sada izrađuju u fabrikama.

VEZILjE

I vezilje su isto kao i prelje ili tkalje radile za neku novčanu naknadu il' dobit u hrani. A vezle su obično zimi kada su se poljski poslovi završili. Da veze nije mogao bilo ko. To su bile samo darovite žene. Baš srpska seljanka bejaše čuvarica vezilačke i tkačke tradicije! Iz njene ruke izlazili su radovi večite lepote. Te su žene vezle po narudžbini, uglavnom za bogatije porodice koje su spremale štafir za devojke udavače. One su znale da za svaku narudžbinu stvore novi model, jer su posedovale neku osobenu intuiciju za novo, za posebno i jedinstveno, imale su smisla za simetriju i sklad boja. Vezilje su izmišljavale nove ornamente, dobro crtale, imale su smisla za lepo, čisto i uredno.

Vezle su raznom vezilačkom tehnikom: brojanjem žica, a i po pismu, čak se i gajtan vez koristio, a sve to da bi se izradili prelepi peškiri, dozidnice, jastučnice, podmetači za tacne i bokale, ukrasne maramice, setovi za kuhinju, stolnjaci, miljeji, devojačke košulje i čega još nije bilo u tom sanduku za štafir. Sve su to zlatne ruke vezilja radile i prenosile drugim darovitim ženama.

PRELjE

Bilo je žena koje su sebe i decu izdržavale na preslicu, a koje su prele i vunu i kudelju i lan i od svakog povesma dobijale naknadu u novcu i hrani. U dugim zimskim večerima kada napolju nije bilo posla, a kućni je već bio porađen, žene su krpile haljine i džakove, prele vunu i štrikale, kukičale rukavice na jedan prst za zimu. Vune je bilo u izobilju jer se držalo dosta ovaca, koje su se leti strizale i dobijalo se kvalitetno predivo za izradu navedenih predmeta. Kudelja je isto dobro uspevala u ovom podneblju Banije, a bila je i dugog, kvalitetnog vlakna te se i ova prela.


Prelo se i šilo po potrebi, za leto od kudelje, a za zimu od vune. Išlo se na prelo s radnjom. Žene su nosile sa sobom maljke sa uvezanim povesmom, koje bi zadenule s leve strane za pojas i tako su pričajući mavale. Prelja pridržava preslicu laktom i nadlakticom. Sa tri prsta leve ruke izvlači vunu, razvlači je i po potrebi desnom rukom čisti nečistoću koja se skida. Kadikad vlakno kvasi pljuvačkom i stalno valja među prstima. Vreteno se drži u desnoj ruci i na njega se sva ta dužina niti namotava. Sredinom XIX veka pojavljuje se nemačka preslica na nožni pogon. Tim se preslicama brže, lepše i ujednačenije prelo, a moglo se i pripredati, a to je značilo uvrtati dve ili više pređe sa dva ili više vretena da se dobije jedna deblja nit. Te su preslice bile drvene i sastojale su se od vretena, velikog točka koji se pokreće pritiskanjem noge na papuču i koji okreće vreteno preko dvostrukog kanapa ili kaiša. Sva preslica, ceo taj mehanizam oslanja se na tri noge. Preslice, kao i drveni razboji su se odavno, tiho i neprimetno preselili u istoriju i našle neko tajno mesto u savremenim muzejima. A prelje? Ko ih se još seća?

ŠNAJDERI i ŠNAJDERICE

Oduvek smo težili da se lepo i udobno obučemo, a naša Banija nam je u tome rado pomagala jer su se ovde uspešno gajile konoplja i lan, a stada ovaca davala su finu kožu i vunu duge niti. Bilo je i prodavnica gde se kupovao: štof, svila, somot i kadifa, bez, saten il' patist. Ali neko je trebao da to sašije po meri i ukusu potrošača, mušterija.Tu su glavni bili krojači. Svako selo je imalo svoje krojače. Pribor tih zanatlija sastojao se prvenstveno od šivaćih mašina Singer ili Meitap, nekoliko vrsta makaza, tuce igala, lenjira i metra, krojačkih uzoraka tako značajnih, pegle, koja se ranije ložila žeravicom iz šporeta. Tu je bio sto za krojenje i onaj uži za peglanje, a tu se nalazila i ona mala okrugla kreda, kojom se zacrtavao kroj, pa čiode i magnet koji ih je sakupljao. Bilo je tu u čikmežima raznih šnala, kopči, konca, lastiša, šnirova, šarenih dugmadi i ko zna čega još. A i krojači su se razlikovali po specifičnim delovima koja su izrađivali. Bilo je šnajdera koji su imali lep kroj, kojeg su strogo čuvali. Ti su izrađivali: muške kostime, zimske jakne i kapute, mantile. Drugi su se opredeljivali za ženska odela, a neki su predivno šili krevetninu, čaršave, stolljake, zavese, draperje. Ranije su neki bili poznati po izradi debelih pantalona, čojanih prsluka. Za blagdane kao: Uskrs ili Božić svako je želeo da bar nešto novo obuče i tada su majstori radili od jutra do sutra da bi svakom udovoljili. Koja devojčica nije zavirila u šnajderaj, poslušala majstoricu pa stekla pravo da dobije sitnu parčad tkanina od kojih da sama kroji i šije rokljice za lutke? U očima sećanja „zavirim“ u radnu sobu moje babe ili njen hodnik, gde se šila krevetnina, čaršavi, zavese, ali i donji veš za muškarce i žene. Tu su se još šile i dolnjake za jastuke i lički biljci koji su bili tvrdi i krući. Šile su se navlake za seljačke jastuke i perine, prostirači i čaršavi. Imućnije porodice su bar za devojački štafir spremale krevetninu od damasta.


Od muslina i puplina šili su se stolnjaci, čaršavi, jastučići pa čak i kompletna krevetnina. Često su ukrasne jastučiće šile od blistavog satena. Sve se to šilo brišimom iste boje sa platnom. Karneri su obično krasili zastore ali i stolnjake, dok su cakne ulepšavale jastuke i donje suknje. Od glota, a to je bilo platno jednostavne izrade, jednobojno, bez ukrasa, šile su se ženske kecelje i muške kratke gaće, obično crne. Flaner je mekana pamučna tkanina koja je služila za toplo rublje: dolnje suknje, ženske košulje, dušanke, dugačke muške gaće, dečje haljinice. Retko se sada koriste oni veliki jastuci i pokrivači od devet kila, ne šiju se više dušanke, misirske košulje, donje suknje, a sva ta platna od zdravog materijala prelaze u zaborav. Zamenjuje ih nezdrava, ali za održavanje komotna i laka sintetika. Šnajderi su šili muške kostime, pantalone i neke sakoe, prusluke, zimske kapute, jesenje mantile, somotske košuljice. Do skoro su stariji muškarci nosili i one pantalone na bridž, koje su gore bile šire, a od kolena se sužavaju i pripijaju uz nogu. Zvali su ih i pantalone „našunke“. Nosili su ih kada su obuvali visoke kožne čizme ili sa dužim pletenim čarapama. Od cajga su se izrađivala radna odela svakidašnja, na koja je mogla biti i zakrpa zašivena preko pocepanog dela pantalona. Za muške kostime i mantile koristio se gabarden, dok su se zimski kaputi izrađivali od punije i teže vunene tkanine rebrastog modela zvane grombi. Kragne tih kaputa obično su bile ukrašene streganskom kožicom iste boje sa kapom, koju je zimi nakrivio i tako ponosno nosio naš Banijac. Polako ali sigurno mali šnajderaji su nestali. Ženska se garderoba šila u krojačnicama, gde je vladao nekakav šareni i mirišljavi mir, neka očekivana svečanost jer je taj toliko zahtevni ženski svet odavde izlazio u novo naručeno odelo, koje je moralo biti lepo i dobro sašiveno po meri i ukusu da im se svako divi i pohvali ih. Ovde su se šile: suknje, bluze i košulje, mantili, kostimi, žaketi i jakne, prusle i kecelje, a sve se to delilo na blagdašnje i svakidašnje. Šnajderice su brinule da i to svakidašnje odelo bude lepo sašiveno. Kecelja je bila svakidašnja, ali bilo je i blagdašnjih. Nosila se svakodnevno da zaštiti suknju.

Bilo je i farbarskih kecelja kao i farbarskih marama od grubljeg platna ali sa štampanim biljnim ornamentima: cvećem, grančicama, lišćem. Zlatne su ruke šnajderske!

ĆURČIJE

Ćurčija je bio zanatlija koji je štavio jagnjeću i ovčiju kožu ali i šio odeću od te kože. Kvalitetno štavljenje vršili su lederi (tabaci), ali su i ćurčije i opančari često zalazili u tajne čina kože. Kože su nabavljali od seljaka, ali i od mesara. Da bi im sašiveni predmeti bili lepši i ukrašeni i da bi nosili pečat majstora - izrađivača, ćurčije su nabavljale raznobojnu kožu viksleder, iru i pervaz u gradu. Kožusi i bundaši bili su lepo išarani, a šili su i duge opaklije, kabanice, grudnjake, kape. Glavna alatka ćurčije bilo je šilo za bušenje rupa, zatim veliki drveni astal gde su se krojile i opučavale kože, igle sa velikom ušicom. Šegrti su koristili malo šilo dok su izrađivali petlje i kožnu dugmad za sašiveno odelo. Ćurčija je izrađivao bundaše, a to je seljačka bunda opšivena krznom po rubovima. Izrađivali su neukrašene kabanice koje su koristili stočari, a i kiridžije jer je to bio zaštitini ogrtač, obično sa kapuljačom. Kabanica je imala rukave koje su se na donjem delu vezivale debelim kudeljnim kanapom ili su bile čak zašivene da bi služile i kao torbe za nošenje hrane i flaše sa vodom. Šili su i opaklije, obično od nestriženih ovčijih ili jagnjećih koža, a te su bile odlična zaštita od hladnoće i nevremena. Bilo je opaklija bez rukava ili sa vrlo dugačkim rukavima u koje se noge zavuku kada se prostre na smrzutu ili mokru zemlju kao dušek gde će čoban trenuti. Kožuh ili grudnjak bio je skuplji haljetak jer je obično imao ukrase, a imao je i džepove. Mlade žene nosile su bogato ukrašavane grudnjake. Ćurak se malo pamti a izgledao je kao kratki kaput od krzna zakopčavan na sredini dugmadima, čak i srebrnim. Bez kape od krzna, bila je nezamisliva naša ciča - zima, a ćurčija je imao formu da lepo skroji i sašije kapu od jagnjeće kože sa crnom vunom. Kod ćurčije su sašivene kape stajale naređane na drvenim kalupima sve lepša od lepše. Čuvene su bile crne straganske kape koje su naši Srbi tako ponosno o svečanostima nosili. Ta su se topla odela obično oblačila u hladnim zimskim danima, te je prema tome ćurčija puno radio preko leta, dok je u jesen na vašarima, koji su se još održavali prodavao svoje rukotvorine. Retko se prisećamo ćurčija. Uspomene, lepe uspomene.

TKAČI KRPARA I DžAKOVA

To su bile uglavnom starije žene koje su preko cele godine imale u sobi postavljen drveni razboj i zarađivale neki novac za izatkane krpare. Stari, iznošeni odevni predmeti, naročito šareni, kadgod se nisu bacali. Žene su to uveče, kad su poradile sve kućne poslove lepo kidale na pantljike, šile jednu za drugu i motale u klupčad. Ta se klupčad klasirala po boji da bi krpare imale lepe šare. Tkalo se na drvenom razboju. Te nove krpare prostirale su se u veliku, čistu sobu gde se nikako i nikada nije ulazilo obuveno. U toj su sobi bili vođeni samo gosti i više je služila za pokazivanje, nego za korišćenje.


Za ovo naše vreme retko gde vidiš krpare, ali i velike sobe. Krpare su zamenjene tepisima, a velike sobe dnevnim i spavaćim sobama. Tkanje nije bilo samo sporedno zanimanje već i zanat koji se izučavao. Tkač je bio zanatlija koji tka vreće raznih veličina i debljina (već po nameni njihovoj), ponjave na kojima su se tresle šljive ili dren, vejalo se žito il' pasulj, pokrivale se šatre prilikom raznih veselja. Isti zanatlija tkao je i pokrovce za konje i kolski sic. Svaki je domaćin imao svoje lične vreće, sa utkanim šarama, inicijalima ili kućnim brojem. Vreća je služila kao ambalaža za sve seljakove proizvode koje je čuvao u ostavi ili nosio na pijace, te prema tome bila je i amblem svog vlasnika. Ostala su parčad od tih vreća, ponjava i pokrovaca zadenuta na tavanu iza nekog roga, gde ih miševi zahvalno čuvaju.

ASURARI
(pletači)

Nije uvek u siromašnim kućama bilo tepiha, jer su samo bogate i gospodske kuće imale takvih. Zato su postojale tkane krpare, ali i asure od rogoza koje su pravili majstori pletači. A rogoz je vrsta ritske trave s tvrdim sabljastim listovima koja se može koristiti za pletenje: uža, asura, otirača, papuča, torbi i cegera. U sobu se ulazilo samo veoma čistom obućom ili izuvani. Taj isti majstor je pleo i košarice za hleb, a i za brašno, pleo je i otirače za obuću i “rogožine” za rasadnice, koje su se prodavale na metar. U našim školama takve kotarice i otirači pleli na časovima ručnog rada još pre pola veka. Deca su koristila ne samo rogoz nego i ljuštiku. Oni umešniji, od oguljenog i skuvanog pruta rakite pleli su stolove i stoličice, ali i kutije i kofere. (To su bili koferi đaka internaćana u kojima se dobro čuvala hrana iz bakine kuhinje). Pletač je pred Uskrs donosio i one lepe korpe sa kojima se išlo na groblje, a isto tada su kupovale unučadima male korpice za košarice za brašno, a i one za jaja iz špajza neke babe.

JORGANDžIJE

Do skoro, u svakom selu su radile jorgandžije jer nije bilo devojačkog štafira bez svilenih jorgana. Obično su jorgane šile ženske osobe. Iako nisu bile školovane za taj rad one su podučavale mlađe. Jorgandžike su prvo obezbeđivale prostor za rad u nekoj praznoj sobi, gde se na čvrstim nogačima postavljao ram drveni okolo kojeg je ostajalo i mesta za kretanje švalja. Taj ram je određivao i pogodnu veličinu izrađevine: jorgan za jednu ili dve osobe ili jorganče za bebu. Na tom ramu se zatezala dolnjaka od čvrstog i čestog platna, zatim debeli sloj vune u navlaci, te svila za jorgan, koja je obično bila jarkih boja. Jorgan se šije na jedno ili dva lica. Lakše se radi kada švalje šiju odjednom sa oba kraja, ali taj šav treba da bude ujednačen, zategnut istom merom i da obavezno prati model. A svaka je majstorica imala svoj katalog sa modelima i to u obliku geometrijskih figura, lišća, cveća, šara i svaka je čuvala taj lični katalog samo za svoje mušterije. Jorgani svileni za štafir.

KOVAČI I POTKIVAČI

Svi su se upokojili, a sa njima je otišao i onaj čađavi, a tako koristan zanat, kovačluk. Kovačnice su ovako izgledale: na sredini peć sa odžakom i ognjištem gde se ložila vatra za grejanje gvožđa. Vatra se ložila kovačkim ugljem koji je meni tako lepo mirisao. Tu su bili ugrađeni i mehovi, koji su napravljeni od kože, prikovani na trouglasta drva radi dobijanja vazduha širenjem i skupljanjem i tako se održavala vatra. Meh se pokretao nogom preko papučice koja je bila lancem pričvršćena za taj meh. Ako se radilo, obično je šegrt povremeno pokretao meh. Na sred kovačnice bio je ogroman panj sa velikim nakovnjem. Uza zid bila je tezga sa alatom: klješta raznih veličina i upotreba, potkovice, ekseri za potkivanje, čekići, rašple za kopita, rajser, a to je bio nož za obrezivanje kopita i još...


Rad kovača bio je težak i odgovoran. Obično je imao bar jednog pomagača. Ovde su se potkivali konji, obrezivali goveđi papci, okivala nova kola, okivali su se raonici, a najviše se radilo leti. Lepo je bilo gledati kad se okivaju raonici ili se neko drugo gvožđe kuje. Majstor stane s jedne strane nakovnja, a šegrt sa druge strane i naizmenično udaraju čekićima po usijanom raoniku. Takt je davao majstor udarcem čekića u nakovanj. To je bilo lepo slušati, a i gledati blistave iskrice koje se šire okolo nakovnja. Strašno je pak bilo gledati kad se potkiva ”besni” konj, kada mu za nozdrve i gornju usnu stegnu ”lulu” za umirivanje. Majstor je tada brzo i vrlo precizno radio. Na nekom drvenom postolju stavljao je nogu konja, kopito i tu je lakše sekao vrhove eksera koji su prošli kroz kopita, savijao eksere čekićem, pilio i oblikovao kopito konja.

BUNARDžIJE

Na Baniji se voda obično donosila sa izvora neke rečic u okolini. Ali, bilo je i onih koji su kopali bunar dubine i do 6-7 metara. Ti su majstori bili retki jer su oni nekako posebno bili obdareni. Oni su posedovali tu čudnu sposobnost kojom se danas predstavljaju s ponosom radiestezisti. Bunardžija je sa obe ruke uzimao račvast lešnikov prut i, držeći ga horizontalno, kretao se polako željenim prostorom, gledao je kad će prut zatreperiti. Tamo, na tom mestu čovek će iskopati bunar jer je tu sigurno izvor dobre podzemne vode. Ta se moć i tajna bunardžija polako gubila jer je svako domaćinstvo gledalo da posle zidanja kuće iskopa bunar blizu kuhinje ili štale, gde se najviše voda trošila. Poznato je da je skoro svaka kuća imala otvoreni bunar sa točkom. To je vodoravna drvena greda sa pričvršćenim vedrom na jednom i tegom na drugom kraju, koja se po sistemu poluge spušta u bunar. Oko tih bunara nalazila se drvena, sazidana od cigala ili betonska ograda visine oko 1 metar koja je štitila bunar od zagađenja, a isto da se taj što vodu vadi ne oklizne, nego da se nasloni na nju kada vadi vodu. To je osek. Na tu se ogradu stavljalo puno vedro izvađene vode koja se ručila u kante, u druga vedra, u krčage ili u valove gde se napajala stoka i živina. Voda iz tih bunara služila je za piće, za kuvanje, za napajanje marve, po potrebi i za pranje. Bivalo je često da se zemlja odroni (sroni) te da se voda izmuti i požuti. Tada bi ponovo bunardžija sa svoja dva pomoćnika čistio bunar i veoma smelo i znalački ulazio u mračnu utrobu bunara čisteći izvor.

KAZANDžIJE I PALINKARE

Šljivu da ne iskorenite, isecite je kad se osuši jer vam je bila od velike hasne. Na Baniji se obično kraj nekog puta svoje njive posadila bar jedna šljiva za prolaznike ioni su je mogli brati za jelo. A šljiva se na svakom koraku nalazila bilo to u atarskim potesima, u baštama, na ulici kao drvored, pored pruge, pa čak i po grobljima. Bilo je šljiva divljakuša, pa crvenih, belovača, slatkovača, nategača, purkovača, bistrica od kojih se još i sada kuva gust i veoma ukusan pekmez, pa ringlota dobrih za dunst, ali ne i za rakiju. Od tih šljiva spremao se kompot, pekmez, slatko, kad se oljušte, izvadi koštica i u njih ugura četvrtina jezgra oraha. Kuvala se kiselica, a to je bio bistri pekmez od crvenih šljiva, koji se sipao u flaše, a ne u tegle i pored kriške belog mekanog ‘leba jela se kao večera u posnim danima. Šljive su se i sušile na velikom komlovskom košaru, ali najviše šljiva sručilo se u ogromne kace, odakle se, posle vrenja, kad se složi i ne šušti, pekla rakija, zapravo, kuvala. Palinkare su bile na kraju sela, a kiselica se vukla baš ovde, gde je, kao pravi majstor, kazandžija preuzimao i sa nekim pomagačima pekao rakiju i ostavljao je jačinu po vlasnikovoj potražnji. Kazandžija je obično bio muškarac, koji je bio otporan na žestoki miris i dim, koji je malo spavao i koji je umeo da sa ljudima priča i da se dogovara, da poznaje sve mane i sve vrline tog zahtevnog zanata. A i seljani su birali kazan gde će ispeći rakiju, ne samo po kazandžiji nego i po kvalitetu kazana, po procentu bakra od kojeg je bio napravljen, ali i po protoku vode kroz hladnjaču. I tako se od avgusta do polovine decembra pekla šljivka; selo je mirisalo na pekmez i rakiju, a radu i veselju nikad kraja. Sa prvim snegom stane kazan, a domaćini neispečenu kiselicu ozgo ulepe blatom da ne krozduva do lepšeg vremena. Ređe je kazandžija imao da peče rakiju od (divljih) krušaka ali i takva se ponekad nalazila ili drenjina. Divota je biti kraj „vesele mašine“, ljudikati, baciti u vreo pepeo neko jaje ili na leskovoj grančici staviti meso i peći ražnjiće. I, obavezno probati tek procurelu rakiju. Kada je ponestajalo voća, kazandžija je dolazio i sa svojim tajnim receptima za spremanje lebare, a to je bila rakija od hrane: hleba, žita, kukuruza. Da li dobra? Pa kakva bila, pila se! Na svakom slavlju, svadbi pa čak i pogrebu, rakija se pila. A mogla se piti jača ili slabija, ‘ladna ili vruća, slatka ali i medena. Medenom rakijom, mladenci donose, dobru sreću! Svati piju, piju pa se smeše. Na kraj sela palinkara više nema, a sa njima nestao je i kazandžija. Svako je postao svoj kazandžija jer se rakija često nalazi u čašama naših ljudi i sada, a često se šalje po flaša kao pozdrav u beli svet, da i tamo zamiriše na kući, na rodni kraj. Kazan za pečenje rakije, može biti postavljen na točkovima. Ponekad ih je bilo i da malo više „povuku“, pa onda zabrljaju s poslom. Ili jako lože vatru pa s rakijom krene i proključao kljuk, ili im rakija na luli curi debelo k’o ruka, što nije dobro, jer tada ide vruća rakija i alkohol isparava. A pokatkad zaborave i da okreću mešalicu u pretoplom kazanu i onda im komina zagori. Kud ćeš gore, nego kad ti se rakija oseća na zagoreno. Ko je god proba, odmah pita i gde je rakija pečena. I eto bruke za njihovu kuću. Zato majstor najviše voli da sve radi sam. I da hladi vodu u tabarci, i da okrene ponekad mešalicu, a budnim okom prati i onoga koji loži vatru u kazan. Kad se završi i sa prepekom, onda, zna se. Svaka sedma litra je majstoru. Pa neko plati rakijom, a neko i u novcu. Više se volelo da im se plati u novcu. Jer, često umesto prave rakije, dobiju i neku „brlju“, šećerušu, pa posle ne znaju šta će sa njom. Niti je da je nekome iznesu, a ni za prodaju. Nekada bilo i gore smrduše. U onim poratnim vremenima, u tajnosti od vlasti, pekli ljudi od hleba rakiju, pogače od kukuruznog brašna na vrenje stavljali. Nema više ni starih seljaka. Rakijski kazani još odolevaju vremenu, jer je oduvek bilo i biće onih koji vole po koju domaću rakijicu.

PINTERI
(ulični bačvari, kačari)

Svaka bašta na Baniji obiluje šljivacima. Za preradu šljiva seljani su koristili i drvene kace i badanje dok se rakija točila u bačve i burad. Najbolja burad su bila od dudovine u kojima je rakija postajala žuta kao dukat. Majstor se zvao kad se bure rasuši i spadnu obruči, kada treba da se slavina udari u bure ili da se pinterskom sodom očiste i operu sva burad. Bačvari su opravljali ali i izrađivali čabrove, burad, kace, bačve i badanje, bunarska vedra od 12 litara koje je okivao kovač, kačice za kiseli kupus koje su imale i drške i daščice (dance) za pritiskivanje, kačice za sir u gornjem delu uže i bućkala za puter izrađivane od belog drveta. I da ne zaboravimo čobanju za nošenje vode u polju, bez koje ni seljak a ni konj ne bi izdržao užarenom danu. Odavno se glas bačvara u selu ne čuje jer je raznobojna plastika raznih veličina i oblika zauzela mesto čabrova, kaca i bačvi koje sada leže raspadnute u nekim zakrčenim šupama i napuštene žale za svojom mladošću.

CREVARI

Ko će sada verovati da je i to bilo zanimanje? A bilo je. Obično su creva goveda, ovaca i svinja prali i prerađivali ne samo kasapski šegrti, nego i siromašniji seljani, koji bi od toga priuštili manji prihod za svoje mnogobrojne ukućane. A čemu su creva služila? Pa, ništa se nije bacalo! Kasapin je osim mesa spremao i prodavao i mesne prerađevine: viršle, čuvene banijske kobasice, majuške, švargle, a sve se to stavljalo u dobro opranim crevima. Za to su bili zaduženi šegrti i oni su za čišćenje creva koristili samo hladnu vodu, krupniju so i crni luk isečen na rebarca. Mučan i težak je taj posao, jer se marva klala više zimi po smrzutku. Da bi se oprana creva održala, crevari su ih dobro osolili i posle slagali u staklene tegle, koje su vezivali samo hartijom da dobiju i vazduha. Ono što se nije prodalo do proleća, ispralo bi se od soli i sušilo na blago zagrejanim zemljanim pećima. Ta suva creva prodavala su se na meter i sa njima su domaćice vezivale flaše sa kuvanim paradajzom ili one sa mirišljavom kiselicom od šljiva. Crevo se iseče na odgovarajuće komade, odmekne u mlakoj vodi, umoči u belance i ulepi na grlu vrele flaše. To se osuši i sok bolje čuva od današnjeg šuškavog celofana. Od usoljenog jagnjećeg želuca spremali su prirodno sirište za sirenje ovčijeg mleka. I u svinjskoj utrobi nalazio se deo creva zvano sirište. I to se sirište spremalo prirodno za sirenje mleka. Dobro se opere i ispuni sledećom smesom: strugana sluz sa creva, dosta soli, jedna cela ljuta papričica, mali čen belog luka i mleko. To se zatim stavi u odžak da se suši. Svinjska suva bešika služila je za vezivanje velikih tegli sa sirom ili usoljenim svinjskim mesom. Od goveđeg buraga domaćice su znale da zgotove kiselu norbu, a isečen na sitniju parčad mogao se naći u pleku iznad krompira i tako se rskavo pekao u užarenoj peći. Jagnjeća crevca mogla su se upotrebiti i u nekoj vrsti paprikaša, kojeg i sada rado kuvaju čobani. Pojavom hemijskih proizvoda, mleko se siri praškom, flaše se začepljuju ili vezuju celofanom, kobasice i viršle se spremaju u crevima od plastike ili u fabrički očišćenim, ali dosta skupim. A crevara, niko više ne pamti.

IZRAĐIVAČ ŽIČANIH INSTRUMENATA

Nekada sam ga poznavao i o njemu priču pisao. Naš Senćanin Lajoš Bocan je godinama izrađivao kvalitetne violine i tambure, a najveće zadovoljstvo mu je bilo kada se njegov instrument nađe u rukama muzičkog virtuoza. Bio je prepoznatljiv po furniru s desne strane, a prim mu je imao dosta široki vrat. Bocan se prepoznavao i po glasnom i dubokom zvuku njegovih instrumenata. Bio sam kod njega u radionici tačno pre trideset godina. On je onda imao sedamdeset tri godine. Bio je suvonjav i mršav. Odavno se bavio izradom muzičkih instrumenata. Ljubav prema ovom zanatu nasledio je od oca. Od svoje dvanaeste godine pravio je violine, tambure i gitare, a mnogo tih instrumenata je poklonio. „Kod nas nema preduzeća za izradu violina. U Jugoslaviji su postojala samo još dvojica vrsnih majstora koji su izrađivali violine, u Subotici i u Zagrebu. Kvalitetne tambure je radio još jedino majstor Kudlik iz Subotice“, govorio mi je tada Lajoš-bači. Majstorska violina je onda koštala pedeset hiljada tadašnjih dinara, a tambura se kod majstora prodavala od petnaest hiljada pa naviše. Prim-tambure su bile nešto više od pet hiljada dinara. Već tada, Lajoš Bocan nije više primao porudžbine za izradu tih muzičkih instrumenata. Osećao je da sve više oboleva, a pritisle ga i godine. Nije imao ko da ga nasledi u zanatu kojem je pretilo izumiranje. Kao i svaki majstor, nije želeo da otkriva tajnu svog zanata, gde nabavlja drvo i kakvo, kako pravi lak i koliko puta premazuje svoje instrumente. „Radio sam oko šezdeset godina, ali ranije nije bilo penzijskog osiguranja za privatnike, a nije ni kod oca u radnji bio sve vreme prijavljen. Tako mu je priznato samo dvadeset godina rada i za to je dobijao 4.800 dinara penzije mesečno“. Radio je neko vreme i u beogradskoj „Skali“, a desetak godina imao je svoju radnju na Slaviji u Beogradu. Sa ponosom je isticao da je prim-tamburicu Janike Balaža pravio još njegov otac pre sedamdeset godina (sada pre sto deset godina). Inače, tadašnji popularni sastav „Tamburica 5“ i orkestar Radio-Osijeka svirali su na instrumentima koje je napravio majstor Bocan. Dok je imao obrtnicu, izradio je dosta instrumenata za poručioce iz SAD i Australije. U Beogradu je 1952. za jasan zvuk svog instrunenta osvojio drugo mesto, a za kvalitetnu izradu prvo. Dobijao je priznanja i u Zagrebu, Novom Sadu, Subotici, njegovoj Senti. Već odavno nema više među nama dobrog čoveka i velikog majstora žičanih muzičkih onstrumenata Lajoša Bocana. Zaslužio je da ga se prisetimo makar i ovim kraćim zapisom o njemu. Verovatno ima još ljudi koji poseduju instrumente koje je majstor Bocan izradio svojom rukom i koji sada vrede pravo malo bogatstvo. Senti ostaje sećanje na njega i zasluga da ju je ovekovečio i na ovaj način. Počasno mesto mu je među ostalim senćanskim velikanima. Ali, mnogi su na njega već zaboravili. I pored predmeta od najsavremenijih materijala, još ima ljudi koji traže toplinu i miris onih starih vremena, kada se pravilo sve od čistih prirodnih i uvek dostupnih materija.

Tamburica je kod Banijaca vrlo zastupljena i smatra se kao neka vrsta banijskog nacionalnog instrumenta. Prisutna je na svim veseljima na kojima se plesao poznati banijski drmež.

SELjACI

Seljak je bio vezan za zemlju svim svojim bićem, on je tu crnicu negovao, dvorio, poštovao, verovao joj i osećao je svaki njen treptaj, jer brazda daje ali i traži. Onih seljaka, više nema. A nema ni onog milovanja zemlje okom, jer su metalna tehnika i čudesna hemija preuzele brižno oko seljakovo, koje je umelo samo gledanjem da i stoku ugoji. Kada je kupovao zemlju, seljak je prao ruke tom zemljom crnicom, masnom i mirišljavom, kojom se tako stapao i postajao njen i vlasnik i sluga. Seljak je orao, kopao, sejao, žnjeo, a za sve te poslove služio se i konjima i oruđem. Dobar seljak poznavao se po kolima i konjima pa nije ni trebalo izaći do njiva. Kola su bila ofarbana obično žutom firnajz-farbom na kola sic sa pokrovcem a vredan seljak je uvek imao vremena da maže i glanca amove i uzdice, da češa i četka konje, da ih timari. U kola seljak nije sedao bez biča. A bič je više služio kao kočijaški simbol jer pravi paor i ne šiba svoje konje. Konji umorni dolaze sa njiva, a gazda bičem švigara iznad njih da ih razdrema. Samo ponekad ga blago spusti na konjske grebeni da otera dosadnu muvu il upornog obada. Bič je bio sastavni deo sersama. Kupovao se kod sarača, a pleo ga je i gazda od kudeljne vrpce i vezivao na kraju kožni švigar, ukrašavao ga je šarenim gombicama. Držalje se pravilo od bresta, leske a koristila se i morskovača i to kao paradni bič uz uglancane sersame s niklovanim prednjacima i zvečkama. Kada je seljak orao plugom, pored dva uporažena konja dodavali su još i trećeg, logova da se ore lakše i brže. To je bio mladi konj još nenavikao na teške poslove i sa njim je uvek bilo teških muka dok se ne uhoda. Moji dragi seljci obišla vas je tehnologija, moji dragi farmeri.

ČOBAN(IN)
(pastir)

Čoban je rasterivao čopor, negde o Mitrovdanu, da bi ponovo ugovarao sa vlasnicima ovaca čuvanje stoke za sledeću godinu i to još pre Đurđevdana. Pastir je terao seoske ovce i šilježad, a imao je često i pomoćnika, bojtara. Imao je puline uvežbane, kabanicu za nevreme, kada mu je služila i kao topla postelja i kad mu je uzglavlje bio već travom obrastao krtičnjak. Lenjo je za sobom vukao onu čobansku kuku, a to je bio štap od tvrđeg drveta koji je na jednom kraju imao gvozdenu kuku, dok je na drugom kraju bila navučena metalna karika. Čopor nije bio u stalnom pokretu već su site ovce preživale i muzle se u toru pored daščane kolibe, dok je u blizini morala biti i voda. Ovde je čoban u zaklonu uzimao čistu plehanu vedricu i muzao ovce muzare. Vruće mleko se preko cedila sipalo u kantu gde se izmešalo i sirište. Mleko se delilo vlasnicima ovaca po broju muzilja, recimo od deset ovaca jedna mužnja. Usireno mleko se odnese kući, gde se rukom iseče unakrst, razmuti se i sipa u veliko cedilo. I to je kaš. Ti veliki kaševi zakačili bi se u nekoj provetrenoj prostoriji a ispod njih stavljalo se čisto kalajisano vedro gde se cedila surutka. Ta surutka mogla se i skuvati i tada bi se zgrušala u ženkicu, a od ženkice stavljene u cedilu nastajala je urda. Kada bi domaćinu došao red da ide napo mleko, nosio bi odmeklo sirište i torbu sa fruštukom (frtaljče rakije, bela 'leba, parče slanine il' šunke, kuvana jaja, paradajz, paprike i luk) ili večeru, a to je bilo kuvano jelo.


Ako bi čopor zašao u njive i napravio štetu, čoban i bojtar bi to plaćali, a kada bi neka marva nestala ili uginula njihovim nemarom isto, njima se odbijalo od pogođene plate. Sve su ovce bile žigosane ili označene masnom farbom ili kenjačom sa znakom vlasnika (slovo, krug, krst). Na Baniji su se najviše gajile Cigaje, zatim erdeljske Curkane, a mogle su se naći i Merinos sa finom vunom, pa čak i Karakul, od čijih jagnjećih kožica su naši Banijci šili one čuvene blagdašnje straganske kape. Svašta je znao taj čoban! Znao je kada će pustiti ovnove u čopor da bi jagnje bilo potaman za Uskrs, znao je da leči ovce, da striže vunu, da podmete jagnje pod drugu ovcu, bolju mlekušu. Znao je raspored sazvežđa i noću se po zvezdama kretao i računao vreme. Upozoravao je da je ovca nevino živinče, da je svakom od velike koristi jer i kad legne, prednjom nogom krsti zemlju, te zato se ovca samo tera, a ne zlostavlja. Za Novu godinu kuvalo se obavezno i ovčije meso, jer ovca uvek ide napred i kad pase ne vraća se. A ko ne želi da mu kuća i ukućani napreduju? Pre Đurđevdana kada su se ovce isterivale kod čobana, domaćica bi prostirala svoju kecelju na zemlji pred vratima da je ovce pređu za sreću i napredak marve. Takvih čobana više nema. Sada su čobani od moranja, a čopor je vlasništvo samo jednog domaćina. Ostali, kupujemo sir i jagnje. Vuna se skoro i ne koristi, kože se bacaju i pale.
Sećamo se onih naših velikih travnih livada, gde su se ovce napasale, čujemo lavež i zvonce kod ovce, dubok zvuk klepetuše, koju nosi o vratu rogati ovan predvodnik, kratak zvižduk, skoro nečujni hod stada.

GOVEDARI
(kravari)

Selo se rano budilo. Dešavalo se da seljak samo prilegne jer se tuluzina dobro sekla taman noću, po mesečini. Tek posle ponoći kola puna obranog kukuruza i pospani paori vraćaju se u selo, a konji su pravi vodiči, tačno znaju ispred koje će kapije stati. Ispregnu, napoje i napune jasle hranom, a žene istresu torbu onu veliku, kudeljnu i ponovo pakuju: slaninu, hleb, skuvana jaja, u lišću od rena grumen sira, pa tu je i flašica pekmeza od šljiva, onog što kisi. Torba se uveže, čobanja se napuni vodom i ostalo je samo toliko vremena da se prilegne, jer u pet sati konji se prežu, krave pomuzu, torba i krčag u seno i odlazak na njive da se bere kukuruz dok je vlažna ljuštika. Pre šest sati duva rog i čuje se pucnjava onog velikog kožnog biča. Govedar je poznavao svaku kravu, znao je koja je steona, zvao je gazdu da dođe po tele ako se krava slučajno oteli na pašnjaku, a tada bi dobijao alvaluk za tele. Nekada je u čoporu išao i bik. A to je bilo strašno i od bika smo se čuvali. Bik se uzruja kada vidi crveno. A danas ? Ne pijemo više ono presno pomuzano mleko, već iz raznih plastičnih kesa i kutija, kuvamo mleko sterilizovano, sa određenim procentom masnoće. Ne jedemo više sir kojeg su seljanke tako lepo cedile u cedilima od gaze, kojim su se punile štrudle, pite, lepinje i pogačice. Pa oni zemljani lonci, poređani na polici u kojima se tako lepo kiselilo mleko, a mileram se lagano sklanjao i u drvenoj bućkalici dobijao onaj pravi mirišljavi puter.

SARAČI
(remenari, sedlari)

Jedan je od najstarijih zanata, jer izrada odgovarajuće opreme je počela od kada ljudi koriste konje za jahanje i vuču. Osnovnu sirovinu tog zanata predstavlja koža. Sarači su za svoje proizvode koristili dobru volujsku, kravlju, teleću, ređe ovčiju ili svinjsku kožu. Reč sarač je arapskog porekla i naziv je za zanatliju koji pravi i prodaje razne predmete od kože. U tom prošlom vremenu nije bilo kamiona i traktora, a poslovi prevoza, oranja, sejanja obavljali su se konjima. Sarači su od kože izrađivali amove, radne i paradne, oglavnike, kajase, sedla za jahanje, bičeve, izrađivali su i lovačku opremu kao: torbe i tašne, opasače i futrole, kaiševe za pse, ali i remenje za vršalice, krunjače. Majstor sarač je uvek imao vrlo ozbiljnu radnju jer je njegov rad iziskivao i veliko umeće a i veliku odgovornost pošto su njegovi proizvodi bili vredni, pa, prema tome, i skupi. Sarač se služio specijalnim alatom kao, saračka klupa na kojoj sarač sedi i radi. Na njenom prednjem delu je stega koja učvrsti kožu da se šije. Ta klupa se nazivala koza ili magarac. Tu su bile i razne vrste krivih saračkih noževa za krojenje kože, pa šestari, šila, makaze, šnirač, igle, colštuk, saračka mašina za šivenje, razna vrsta klešta, kanapi, nitne i, čega još nije bilo.Ti su majstori bili pravi umetnici svog zanata jer su konji imali radnu opremu, ali i paradni sersam sa francuskim kajasom i zvečkama. Toga se samo sećamo gledajući stare fotografije na kojima vidimo iskićene konje upregnute paradno o slavama, prošnjama il' svadbama, na praćenju Božića, sankanju ili nošenju mladinog štafira. Nekad bilo.

Ne treba zaboraviti da su i mnoga prezimena nastala baš na osnovu zanata ili zanimanja.

U zapisu sam se služio odlomcima iz tekstova Zdravka Živkovića: „Zbornik „Dvor na Uni“, J. A. Demijana i Javorke Jorgovan „Tražim zanat kojeg više nema“.