Duća

Naš narod, gde god da je živeo, uvek je nastojao da svojim potomcima daruje ime koje bi im ulepšalo život, a i da ostavi duhovne tragove da o njima svedoče. U srpskom narodu, čovek i njegov karakter, poistovećuju se sa imenom. Srbi su se, izborom imena, borili za opstanak, dobrotu i lepotu. Tako su se borili životodavnim imenima za život protiv smrti, zdravljački protiv bolesti, hrabrim protiv straha, strašnim i grdnim protiv zlih sila, dragim za drago, dobrim za dobro, milenim i mislenim za milo, leposnim za lepost, slavnim za slavu, radeničkim za radinost, ljubavnim za ljubost, blagosnim za blagost, mirnim za mir... Naravno da su ti antroponimi  (muška i ženska imena) bivali obično slovenskog, odnosno, srpskog porekla. U dinarskim predelima, gde se više pamtila prošlost, davali su tim svojim potomcima  imena važnih i proslavljenih, čestitih i svetlih ličnosti iz svoje istorije (Dušan, Stefan, Miloš...), i tako prenosili imena predaka sa oca na sina. 

Od pamtiveka su davali svojoj deci i imena zasnovana na raznim predanjima i legendama, kako bi produžili život njihov u  životu  naroda. I ime, D U Š A N, koren u svome nazivu ima DUH. Možda su preci želeli tako da se bore protiv zlih sila i svoga straha od njih. No, verovatno se nije imalo u vidu ono mitološko značenje, nego neka dobrota i milina, lakoća i šuškavost u izgovoru, te je najpre nastala imenica DUHA – DUŠA (palatalizacija), a od nje posle, pridev dušan - dobrodušan (kao smeh – smešan, strah – strašan...). Kasnije je od tako lepršavog značenja, izvedeno vlastito muško ime DUŠAN. Zašto u suprotnom, ne postoji ime Strašan?! A duša je sinonim za postojanje i čoveka, a i naroda u celini. Duša je isto što i životna sila, život. Zato se duša ponekad i naziva „duh“. Duša je svakome od nas slobodna i ima karakter zasebne ličnosti. Ona je čovekov „duhovni“ duplikat, njegov ALTER EGO, njegova psiha. „Dušo moja“, kažemo nekome svome, ko nam je najmiliji. Tim i takvim najlepšim imenima, Srbi su krstili decu svoju. U narodu našem, čovek i njegov karakter se poistovećuju sa imenom, te se neka rđava i ukaljana imena (probisveta, kukavica lopova...) u narodu i ne množe i retko se ponavljaju.

Imenom se imenuje, zove i proziva. Ista osoba može imati nekoliko različitih vrsta imena od istog korena, pa tako i Dušan (kumovsko ime), Dule, Duca, Duća (nadimc), Dulence (od milja)...  Milica Grković u svojoj knjizi LIČNA IMENA KOD SRBA, kaže da Srbi raspolažu sa preko 11 500 različitih imena (7 899 muških i 3 612 ženskih). Ime Dušan, ko zna od kada još egzistira u narodu našem. Da je staro, staro je, a i da je lepo, lepo je. U Srbiji se prvi put zvanično pominje to ime 1330. godine, a Duško 1455. O Dušanu je istorija pisala (CAR DUŠAN SILNI;  DUŠICA – sin kralja Uroša III), pesnici pevali (Dušan Radović: DUŠAN), a postoje i komponovane pesme, kao što je nezaboravna, DUŠKO, koju je sa zanosom i svom osećajnošću svoje duše, pevala naša Mahalija Džekson – Ljiljana Petrović, zatim, ŠUŠKA SE ŠUŠKA, DA JA VOLIM DUŠKA, u interpretaciji Vere Ivković.

Ovo su ime s ponosom nosili ili se još uvek njime diče, mnogi književnici (D. Vasiljev, D. Matić, D. Kovačević, D. Trifunović), glumci i pevači (D. Janićijević, D. Jakšić), akademici (D. Kanazir), fudbaleri (D. Bajević) i još mnogi drugi likovni i muzički stvaraoci. 

DUŠAN je bilo ime i Jovinog jedinog, rođenog brata. Pre njegovog rođenja, imao je i sestru Dušicu. Dušan je od Jove bio mlađi za oko osam godina. Kum Zdravko Jakšić, koji je krstio i njega i Jovu, njemu je dao dedino, a Jovi stričevo ime. Tako se produžilo sećanje o njima i danas, kad ih više nema u ovozemaljskom životu. I, to je ono najbitnije, da imena ostanu u tom sećanju za generacije, o postojanju nekog člana uže ili šire familije. Važno je da se zastane i pri samom pomenu nekog od bližih ili daljih rođaka, ako i oni, jednoga dana, ostave bar nešto o sebi svojim budućim srodnicima. To je najbolji znak da su večito živi i prisutni među nama. Da im se pamte i godine rađanja i života njihovih, ma, i nekoliko kolena unazad. Jer, zalud možda i već izlizano ime na nekom naherenom spomeniku, ako se ime tog pretka više ne pominje ili svojoj deci u nasleđe ne daje, iz tamo nekog pomodarstva. U suprotnom, propada ne samo loza dotične familije, nego polako, postepeno, nestaje čitav jedan nacion, narod. Ako neko kasnije, pokuša bar delimično da rekonstruiše ta prošla vremena, nailaziće na nepremostive prepreke, jer nismo svi u arhivima zapisani, a i ako jesmo, pristup njima je i otežan, često i mukotrpan i preskup, ili su jednostavno „nestali“ ili „pohranjeni“ ko zna gde. Vremena i istorijske prilike se, ipak, kod nas na Balkanu, malo češće menjaju. No, svi još uvek volimo da znamo gde su nam koreni, odakle i od koga potičemo, i kuda su se kretale sve te migracije predaka naših.

Dušan je Jovu nazivao Bata, a Jova njega Duća, jer je od njega bio desetak godina mlađi. Za njega je on uvek bio Duća. Iako su rođena braća, po liku svom, baš i nisu ličili jedan na drugog. Dušan se više „bacio“ na očeve prave pretke, a Jova, opet, više na ujčevinu. Kod naravi njihovih, je obrnuto. Zato mnogi i kažu da su Jovin brat od ujaka, Radovan, i Jova, više ličili jedan na drugog, nego Dušan i on. Dušan je oduvek bio stasit, lepo građen i sa obrisima lica pravog muškarca. Bio je u najboljim godinama, iako je „gazio“ pedeset i neku. Sve do tih godina ga je zdravlje, hvala Bogu, dobro služilo. Pamtio je on i one detinje godine svoje, kada se nije samo igrao u prašini seoskih šorova kao i sva ostala deca, nego je već tada radio previše za svoj uzrast. Obadvojica su odrastali u seoskoj sredini, u dosta siromašnoj porodici. Otac im je po struci bio mesar, ali se nije bavio tim zanimanjem, nego je ostao da na očevini svojoj, zemlju obrađuje. Uglavnom, u doba njihovih detinjstava, živelo se dosta mučno i tegobno. I nije čudo, da su već tada morali raditi i one seoske i poljoprivredne poslove, koje bi obično obavljali već odrasli ljudi. Od paranja i kopanja useva, do ručnog košenja žita i prevoza čitavih „vozova“ u kućno dvorište. A kad nije bilo drugih važnijih poslova, izvozio se stajnjak do njive.

I Dušan je osmogodišnju školu završio u rodnom selu. Jova je tada već bio pri kraju studija, a kad je boravio kući kod roditelja, često mu išao umesto oca ili majke, na roditeljske sastanke. On je posle završio trgovačku školu, odslužio vojsku, zaposlio se u robnoj kući. Oženio se dosta rano, samo što je prešao dvadesetu.  I danas  pamti Jova taj dan,  kada  su  svi  bili zajedno kod roditelja na nekom porodičnom ručku. Jova već bio oženjen u to vreme, a Duća ga, podigne iza stola i pozove u dvorište. Kaže, ima sa njim kao sa muškarcem i starijim bratom, nešto važno da priča. Pomisli Jova, sigurno neka devojka u pitanju i ljubavni problemi. Kad ono, on poče odmah time da hoće da se ženi. Reče, susreo je ženu svog života. Nije imao ništa protiv buduće snaje koju tada ni poznavao nije, ali, smatrao je da je još prerano da se ženi. No, on navalio, ili tako, il’ nikako. Nije im preostalo ništa drugo nego da Dućinu želju i odluku saopšte i roditeljima. Uskoro je bila i svadba. 

I tako su Dušan i njegova supruga, počinjali da grade svoj život zajednički. Kupili su najpre neku staru, trošnu kućicu i u njoj proveli par, možda najlepših godina. Ne zadugo, srušiše je i na istom placu sazidaše novu kuću, na sprat. Dok nisu osposobili bar neku prostoriju za život, stanovali su u iznajmljenim prostorijama. Dušan je i dalje radio u trgovini, ali je kao mlad čovek brzo napredovao i dogurao do mesta poslovođe u jednoj prodavnici. Dovršila se i kuća, Dušan u međuvremenu vanredno studirao i završio višu upravnu, ali kao pravnik, nikada nije radio. Bilo je to vreme, kada se komunizam kao sistem i društveni poredak, svugde u svetu „ljuljao“ i raspadao, vreme početaka privatnog biznisa i kapitala. Jedan je od prvih u gradu, koji je imao smelosti da se otisne u privatne vode. Napustio je trgovinu i otvorio samostalnu radnju. I, plivao je vrlo uspešno u tim vodama privatizacije, koja je kod nas tek kasnije zahvatila  i društveni sektor. 

Oduvek su ga krasile osobine vrednog i radenog čoveka, preduzimljivog i smeonog. U svemu uzdržljiv, i u iću i u piću. Samo, nekako se sticao utisak da je u običnom razgovoru, želeo da dominira nad svima, da je njegova uvek „poslednja“. Verovatno, profesionalna deformacija. Jer, pravi trgovac sebi nikada ne sme dozvoliti da mu neka mušterija izađe iz radnje, a da ništa ne kupi. Biće ipak da je u pitanju bilo nešto drugo. Previše zarade i novca. Udarilo mu to u glavu. Moć i prestiž nad ostalima. Ko će imati skuplji auto, lepši nameštaj…?

Ne može se reći da je živeo loše, naprotiv, uvek je znao da iz ničega stvori nešto, ali ne bi trebao da se večito pravda prevelikim poslovnim obavezama i prezauzetošću. Svima je u životu ponekad teško, a ima dosta onih kojima je i teže bilo. Možda je trebao, da je mogao, svoj poziv okrenuti medicini, jer ga je lečenje, pogotovo travkama sa planine, već poodavno okupiralo.

Život neumitno prolazi, i jednoga dana je i ne osećajući to, teško oboleo. Prvo je pomislio da nije ništa strašno. Običan bruh na stomaku kojeg će se operacijom lako rešiti. Ali, bio je to karcinom jetre, a nije ni pio ni pušio. Žena mu je umrla godinu i po ranije. Dece nisu imali i onda je ležao kod Jove oko tri meseca. Gde bi drugo, nego kod brata? Jovina supruga mu udešavala u svemu. Jova uspe nekako preko neke veze da ga prime na VMA u Beogradu. Čim su ga pregledali i uradili neke analize, lekari specijalisti za endokrinologiju i hirurgiju, uvide da je došao prekasno. S desne strane mu se videla poveća izraslina nalik nojevom jajetu. Kažu da nije njihov slučaj i da se javi u Klinički centar Vojvodine u Novom Sadu. Ni tamo ga nisu zadržali i upute ga sad u Sremsku Kamenicu na onkologiju. Ne zadržaše ga ni tu. Skidali i lekari odgovornost sa sebe. Od lekova mu daju samo paracetamol. Svi oni su videli da se nije na vreme javio i da mu nikakva operacija ne bi pomogla. Jovina deca ga vozila gde god je to bilo potrebno, ali i vraćala iste noći. On jadan, ima jake bolove i malo, malo pa tera Jovu da zove Hitnu pomoć. Oni dođu, daju mu injekciju morfijuma i bolovi mu se smanje, ali samo za kratko vreme. Jednom je te večeri bila dežurna Jovina bivša učenica kojoj je nekada bio i razredni starešina. Pri odlasku, u hodniku, ona mu tiho reče:

Tako je i bilo. Za sve vreme dok je bio kod Jove i njegove supruge, uvek ga zvao da bude uz njega. Kad mu je jednom bilo malo lakše, a on se ponadao životu, i   kaže da će se oženiti ponovo ako mu bude bolje. Naravno, da bi ga malo okuražio i pružio mu nadu za život, nasmejao se Jova i kao, obradovao što će imati novu snajku, a daće Bog da bude i strikan. On ga samo gleda onako bledo i ponada se tome.
        
No, pošto nije bio osiguranik grada u kom je Jova bio, nego grada u kom je on živeo, morao je ići tamo u bolnicu da bi primao hemoterapiju. Tek tu su ga snašle grdne muke i bolovi. Niko ga te noći nije obilazio ni od dežurnih lekara niti medicinskih sestara i on je preminuo otvorenih očiju i usta.

Sahrani ga Jova pored supruge i obavi sve daće po našim običajima, do godinu dana od njegove prerane smrti. Nekoliko puta je davao i posmrtnice u lokalnom listu grada u kom je živeo.
 
Kad je na kraju došlo do sudske rasprave oko podele njihove imovine, uvidelo se da ga je čitavo vreme potkradala osoba od koje se to najmanje očekivalo. I, osta Jova „kratkih rukava“ i u tome.

Jednoga dana nas ipak nestane sa ovoga sveta. Duća nikad „nije imao“ vremena, a Jova oboleo i ne vozi više auto. Dani teku, godine sve više sustižu. 
                       
Pesnik Radovan Bećirović – Trebješki o   bratu ovako peva:



Brat bratu pomaže u svemu, a ako uzmora nekad, i zaplače nad zlehudom sudbinom možda njegovom. I nikakve sramote da muško tada i zaplače. Bolje i tada, jer, kad se umre jednoga dana, za sve je kasno. Tako je Jovin rođeni brat Dušan umro već u 56-oj godini, a za njim i njihova braća od ujaka.

„Suze su jedina tečnost čista što izlazi iz čoveka, i odebljalo srce utanča i zabludelom put osvetli. Sve drugo što izlazi iz čoveka je gad i gnusoba“, rekao je  u TEODULU veliki vladika Nikolaj Velimirović.