Žarko

Žarko je moj brat od tetke. Od mene je stariji tri godine. Ranije, u ona teža vremena, više smo se viđali, susretali. Kasnije nam životni putevi krenuli svojim tokovima. Onaj rani deo detinjstva, proveli smo zajedno, u Aleksandrovu. Igrali se seoskih dečjih igara i obadvojica dobro upamtili kako se nekad teško živelo. 

Po ocu, Žarko je Bunjevac. PURETIĆI se pominju u Subotici, od 1779. godine. Po majci je Lala. Bunjevce su kao „svoje“, svojatali i Hrvati, i Srbi, i Mađari. No, najbitnije  je da su se oni kao „grana“, očuvali do danas, sa svim svojim običajima, folklorom, ikavskim govorom. Potiču negde iz Hercegovine, sa reke Bune, odakle, pred najezdom Turaka, iseljavaju na sever. Nestankom Austrougarske Monarhije, i oni se sa tadašnjom Vojvodinom, priključuju novostvorenoj državi, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Žarkov deda i baba su tada bili u današnjoj Mađarskoj, u Kaćmaru, odmah preko novostvorene granice, i oni 1919. godine, kao Optanti, sele najpre u Bajmok, pa u Bačku Topolu, gde se rodio Žarkov otac Maksim. Još tada je deda prihvatio pravoslavlje, čime je hteo da ispravi vekovnu tradiciju. Bunjevci su autohtoni, i po popisu stanovništva iz 2002. godine, u Srbiji ih je bilo 19.766 - oro.

Deda Maksim kog su nazivali „Baba“, sa svojom baka Brankom imao tri sina: Tadiju, Matu i Maksima. Prvog dao na krojački zanat, drugog na stolarski, a trećeg ostavio na zemlji, da ih hlebom hrani i dodvori u starosti. Otac Žarkov, Maksa, bio skojevac i učesnik bitke na Sremskom frontu.  

Sa salaša u keveškom ataru, koji je pripadao Aleksandrovu, za zasluge, Maksu šalju u Split da uči ekonomsku školu, ali ga otac vraća. Opet, za zasluge, daju 1947. Maksi, koji je već imao suprugu Zoru i sina Žarka, neku švapsku kuću u Katarini (Ravnom Topolovcu), čime on nije bio zadovoljan. Govorio je da se nije za tuđe borio. A Maksa bio darovit i samouk čovek. Najpre se bavio obućarskim zanatom, pa je bio seoski sajdžija, zidar, popravljao šivaće mašine, a imao je talenta i za slikarstvo i ikonografiju. Lično je naslikao njihovu Krsnu slavu, Sv. Jovana. Tako on od tvrdog materijala, od pečenih cigala, u Aleksandrovu, sazida obojici braće, jednu pored druge, nove kuće, a sebi i svojoj porodici kuću od naboja. Ali, deda bio opasan čovek, i opanjkavao snaju Zoru, moju tetku, tako da ih je sve troje isterao iz kuće. 

Onda Maksa dobi zaposlenje kao domar u jednoj školi u Zemunu, a Zora kao čistačica. Žarko se već zamomčio. Bio pravi šmeker. Nosio „spuštene“ farmerice, „na kuk“. Frajerisao. Sviruckao pomalo na gitari, obožavao Elvisa i Čarlsa, Bili Vona, Koni Frensis, Buna, Fets Domina, Dina Martina, Net King Kola, Pol Enku, Toma Džonsa, Sačma, Inglesiasa. I danas mi u ušima odzvanjaju ti prijatni akordi muzike naše mladosti, koje sam uvek slušao u njihovom domu. Pored muzike, još od ranog detinjstva, interesovala ga fotografija, snimanje aparatom. Imao i svoju laboratoriju za izradu slika. Postao veliki poznavalac rada na kompjuteru. I mene obučio mnogim „operacijama“. Oduvek je voleo i automobile i brzu vožnju, naročito po uzavrelom Beogradu.  

Uvidevši da je pogrešio, deda zamoli sina i snaju da ih prime i dodvore, proda kuću u selu i da sinu pare. Ovaj odmah kupi neku ruševinu od kuće u Starom Gradu na Hvaru, koju je kasnije renovirao i osposobio za izdavanje turistima. Počeo da zida kuću i u Zemun Novom Gradu, ali je to posle, nedovršeno, prodao.


Prezime porodice Puretić, vodi poreklo najverovatnije od imena za hranu od kukuruznog brašna, PURA (kačamak, kulja, mamaljuga), pošto je u dalmatinskoj Zagori, bila večita glad. Od tog nekadašnjeg rodonačelnika Purete (kao i Iveta, Stipeta, Žarkota... u Dalmaciji) dodavanjem nastavka – ić, obično kod srpskih prezimena, nastalo je i prezime Puretić. A odakle mom bratu ime Žarko? Dao mu ga kum na krštenju, u njihovoj kući. A deda bio mnogo ljut. Znam samo da je to ime nosio ujak njegove majke iz Kumana. Inače, po literaturi, to je izvorno srpsko ime, koje vodi poreklo od slovenske osnove ŽAR (žariti) „da bude svemoćan, vatren, temperamentan, strastven“ – po knjizi Petra Stevanovića, onomastikon, „Ime znati izabrati“. 

Radila majka Zora vredno i u Zemunu i na Hvaru. I oko svekra i svekrve, dece, u svom domaćinstvu, kao i većina dobrih žena. Valjda je to sve iscrplo i ona umrede prerano, u šezdeset i nekoj. Njen Maksa nije sačekao ni mesec dana i odmah doveo novu ženu. Isterao iz stana sina i snaju sa dvoje dece. Uoči smrti, ostavio sve u nasleđe ćerki. Mnogo su se Marija i Žarko namučili stanujući kao podstanari, a još on, nije ni imao stalan posao. Njegova Marija radila na Institutu za onkologiju i radiologiju i preko neke pacijentkinje sredi mu posao u „Interkomercu“, od kad je sve krenulo nabolje. Kasnije je i sam nalazio još bolja radna mesta. Eto, uspeo je u životu i bez očeve pomoći. Izrodili Marija i Žarko i dvoje dece, Danielu i Dejana. Udali je, a sina oženili. Napravili bogatu svadbu, u ona teška vremena, kad je samo i jedna nemačka marka, mnogo vredela. Žarko večito negde po svetu putovao. Takav mu bio posao. Samo u Americi je bio četrdesetak puta. Odsustvovao ponekad i po nekoliko meseci, a u Rusiji i par godina. Na tim svojim silnim putovanjima, i naučio mnogo šta, i video dosta lepih predela, posmatrao kitove u Tihom okeanu pod Aljaskom, spuštao se u Grand kanjon, boravio u indijanskim rezervatima. Vozio je kroz šumu sekvoja, ugledao na desetine hiljada irvasa na Labradoru, prelazio Stenovite planine, zavoleo Vankuver. U Las Vegasu sedeo za stolom sa Tom Džonsom, sa njegovom Marijom se rukovao sa Li Marvinom. Bio u Đavoljoj varoši u SAD, koja je veća od naše sto puta. U tim velikim zemljama kao što su SAD, Kanada, Rusija, Kina, Indija, Brazil, i u prirodi sve izgleda enormno veliko. U Tunguziji (Jakutija) reke široke i po dvanaest kilometara, a zimi se sa leda čisti sneg grederima i pretvara u auto – put od leda, po kom voze teške kamione hiljadama kilometara. Tamo svugde sirotinja, ničeg nema, al’ imaju dušu. Za razliku od Amera, koji samo u dolar gledaju. Tipično za njih. Nikom ništa ne bi nešto uradili, pomogli, a da im se to ne plati. Sećam se npr. kad sam ja slao haplobris u DNK laboratoriju i dobio od njih nalaze, ništa nisam znao da očitam šta to znači. Trebao mi je genetičar da to rastumači, a ja nisam poznavao nijednog. Obratim se svom zemljaku sa Banije koji je živeo u SAD i zamolim ga da mi tamo nađe nekog ko se u o razume, a on mi odgovori da može naći, ali će me skupo koštati, jer tamo nema ništa džabalesku, što bi Rumuni rekli. Sve se plaća i još mi doda da bi bilo najbolje da zbog toga ipak nađem nekoga ovde. 

Na tim putovanjima je doživeo temperature od + 52 stepena celzijusovih u Dolini smrti u Nevadi i Arizoni, do – 53 stepena u Sibiru. Dok je bio mlađi, putovao je ili sam ili sa suprugom Marijom samo kroz Englesku dvanaest puta. Prošao Norvešku gde je doživeo večite noći i večite dane, kada Sunce ne zalazi na horizontu. Zatim je prošao Švedsku, Dansku, Francusku, Švajcarsku, Nemačku, Italiju, Austriju, Slovačku, Poljsku, Ukrajinu, Belorusiju, Kazahastan, sve okolne zemlje sem Albanije. I, od svega toga, ostalo mu je oko tri hiljade fotografija, koje je kad je bio u penziji, pokušavao nekako da klasifikuje u foto – albume.


Ako se iko prezasitio tih putovanja, onda je to moj brat Žarko. Mogao je, da je hteo, da sa porodicom živi u nekoj bogatijoj zemlji. On se uvek vraćao nazad, u našu staru Jugu. Pored života u Beogradu, sve su češće bili na Fruškoj gori, u blizini Manastira Hopovo, gde su napravili predivnu kuću i podigli voćnjak. Nije to neka obična i skromna vikendica, već objekat za ugled i stalni boravak. U dvorištu, sredio i postavio čak i seoska zaprežna kola. Da ga podsećaju na keveški salaš gde je i rođen, i na Banat, a tu je i Marija smestila i aranžirala deo svog cveća. 

Najsrećniji su bili kad se svi okupe, kad im pored dece njihove, dođu i unučad. Od sina dve unuke, a od ćerke unuk. Tada obično, tamo na Fruškoj, roštiljaju, druže se, ništa ne rade i samo čašćavaju nekog od unučadi posebnim slatkišem ili poklonom. Unuku kupio čak neki skoro profesionalni teleskop.

Ali, Žarko odjednom oboli. Autoimuna bolest, reumatoidni artritis. Videći da mu se smrt približava, pošalje sina da mu slika grobno mesto na kojem će biti sahranjen. On mu ispuni želju i donese nekoliko snimaka. Gledali su to Žarko i njegova „Slovenka“, kako ju je svekar nazivao, iako je bila iz Hrvatske, blizu Slovenije. Radila je u jednoj bolnici u Mariboru, u kojoj se našao i Žarko na vazdušnom oporavku kad je kao momak oboleo. A ko bi ga drugi negovao, nego Marija?! Tu su se i zagledali jedno u drugo, zaljubili, i usledilo je venčanje po oporavku.

Te noći su sedeli, ustvari, on je ležao, do četiri sata ujutru i sasvim trezveno o svemu razgovarali, mada je Mariji bilo vrlo teško da gleda kako joj muž umire. Tek odjednom samo, utihnu mu govor, okrene se i levo i desno ne bi li ugledao nekog od njihove dece, i, sasvim tiho, ispustio je dušu.

Ne znam šta je posle bilo sa onom kućom kod Hopova gde su ugošćavali i njegovu i njenu rodbinu. Marija je ostala u njihovom stanu na Novom Beogradu u bloku 45. Ne javlja se.