Erudita, Boem

Todor je bio ljudina. Izuzetno širokog spektra obrazovanja, načitanosti i stalnog interesovanja za nova saznanja. Ne samo što je posedovao jednu široku kulturu, da je iz svake oblasti znao mnogo, nego je u sebi nosio i neki poseban talenat ka umetnosti, posebno ka besedništvu i recitovanju, na kojima bi mu pozavideli i mnogi profesionalci. No, on je bio samo običan prosvetni radnik i predavao je geografiju. Eto, takav erudita, zatekao se u jednoj običnoj selendri i tu proživeo dokle mu je sudbina odredila.

Rodom je bio negde iz Hercegovine, a Hercergovci su opet uvek bili poznati  kao ljudi oštrih i brzih zapažanja i shvatanja. Nekako im to onaj krš, sunce i siromaština valjda genetski podarili. Koliko li je samo velikih umova podarila! Kao predstavnik prave dinarske rase, i Todor je bio izuzetno visok i krupan plećat čovek. Kad hoda, kao da se pod njim zemlja trese. Gorostas od sto dvadeset kilograma, a nije bio debeo čovek, već sve na njemu koščato i popunjeno mišićima. I sama glava mu poveća, srazmerna njegovom opštem izgledu. Glas mu dubok, pravi muški, nekako grlen i jasan u izgovoru. Kad se nešto zasmeje, samo mu zvone glasne žice u usnom rezonatoru. Tek što je prešao tridesetu. Čovek u najboljim godinama. 

Bio je oženjen ženom iz prestonice, pravom gospođom za ono selo njihovo. A i ona se sama trudila da svima da do znanja ko je i odakle je. Bila je prilično zgodne telesne konstitucije, lepuškasta i po tome je sasvim odgovarala Todoru. Rodi im se i ćerkica. Stan su imali u krugu školskog dvorišta i, reklo bi se da su bili srećni. 

Čim se kod nas pojavio „fića“ kao nacionalni auto, a Todor ga kupi. Zamislite onu gromadu od čoveka, u teskobnom „fići“. Kad on sedne za voljan, amortizeri se samo približe zemlji, gibanj spusti nadole. Tim svojim autom, koji ne bi dao ni za jedan drugi, on sam najviše i putovao. Retko bi povezao i svoju Sonju i ćerkicu Stojanu. Seća se, kad se rodila, ime joj dao baš po imenu majke. Posle mu se gospođa njegova, malo ljutila. Kakvo prizemno ime za potomka beogradskog društva i gospode. No, Todor je za te njene primedbe, malo mario.

U školi, na času, bi često sličio liku Rodenovog „Mislioca“. Kad nije držao predavanja ili nije ispitivao učenike, ko zna šta se sve motalo po glavi njegovoj i o čemu je razmišljao. Bio je dobar profesor i đake svoje nije podučavao samo geografiji, nego je uvek pronalazio prilike da im vidike proširi i nečim novim, što nije imalo nikakve veze sa njegovim predmetom. Znao je divno da svira na harmonici i u školi, vodio čak i folklornu grupu. Zamislite njega, onoliku telesinu, kad zaigra i učenicima objašnjava i pokazuje korake i pokrete neke narodne igre u njegovoj koreografiji. Mnogo je voleo umetnost i učenicima je znao da objašnjava i onu tajnu u Mona Lizinom osmehu ili lepotu sa neke druge slike. U sve ih upućivao i pripremao za njihov budući život.

Zajedno sa njima je prelistavao mnoge knjige i u učenicima uvek stvarao samo ljubav prema čitanju i lepoti. Govorio je da nema loših knjiga, da u svakoj od njih čovek, samo ako hoće, ima šta da nauči. Tim svojim ogromnim znanjem, postao je čovek institucija. Učestvovao je u mnogim tada popularnim kvizovima i osvajao nagrade. Jednom, u Zagrebu, kod Olivera Mlakara, dogurao do finala, i samo ga jedno pitanje delilo od glavne premije, automobila marke „ford“. Tada se nešto spetljao, što i nije bila neka njegova karakterna osobina, požurio s odgovorom i pogrešio. Umesto „forda“, za utehu je dobio 
zlatno nalivpero.

Njime se ponosio i njime upisivao ne samo časove u dnevnik rada, nego i sve ocene učenicima. A oni ga mnogo voleli. Jedva su čekali da im on dođe na čas. Ne samo da ih je svemu dobrom podučavao, nego imao nešto u sebi što mu je kod svih đaka stvaralo ugled i autoritet. Nikada on nije imao problema sa disciplinom na času. Da mu neko pravi nered na času ili uopšte. Ma, kakvi! Jedan je od retkih, kojem čak ni direktor, njegov zemljak, Hercegovac,  nije davao nikakve primedbe.
 
Znao čovek i da „zažmuri“ kad Tošu uhvate njegovi boemski dani. Onda se odavao piću i kući nije dolazio i po nekoliko dana. Gde je svojim „fićom“ sve išao i koje je kafane okolne posećivao, to je samo on znao. A umeo je da bekrija i da duši merak da. Tada u skoro svakoj kafani bila živa muzika sa pevaljkom, a Toša tek, onako, u svom maniru, zgužva šaku novčanica, pa ih pevaljki međ razgolićene grudi stavi. Inače, neki ženskaroš i švaler nije bio nikada. 

A kod nas bi se uvek našla prilika za poneku čašicu i za nazdravljanje. I u kafani. Ili se nekom rodi dete pa časti zbog toga, ili se nazdravlja za uspešno započinjanje nekog posla. Ili za dobro obavljenu trgovinu, kupovinu novog automobila, ponekad se ispija i za pokoj duše nečije. Leti pijemo hladno pivo, zimi rakiju da nas zagreje. Uvek se nađe neki razlog. U stvari, svako je u svom životu imao neko teško vreme, neki period kad je trebalo nešto da ga smiri. A alkohol deluje kao sedativ, dok se pije u normalnim količinama. Opušta čoveka i otvara mu ventil za pražnjenje tegoba koje ga muče. On zna da mu ublaži napetost i razgali dušu, pogotovo ako zbog nečega u sebi pati.  Na kraju, i sam život je prepun kojekakvih zabrana i nepravdi, obespravljenosti. Ali, kad se u konzumiranju alkohola pretera, od običnog i mirnog čoveka zna da stvori svađalicu i agresivca. Tad porodica ispašta. Na svu sreću, Toša nije bio takav. Naprotiv, bio je veliki emotivac.

 Svi imamo po neku svoju manu. Neko voli žene, neko kartu, neko duvan, neko i da se potuče il’  sa nekim posvađa, a Todor voleo da se bar jednom mesečno u kafani istutnji. Nije se nikad totalno opijao, sve znao i pamtio. Ni noge mu poklecavale nisu. Imao je i poštovao svoju meru. Nikog on tada nije dirao. Baš obrnuto, svi od njega imali samo koristi, jer im je ili plaćao piće i meze, ili, onako u „špicu“ od tada čuvene rakije „stomaklije“, otvarao svoj „kofer znanja“ i onako naizust, napamet, počinjao da govori stihove poznatih pesnika, na čemu bi mu žestok aplauz dao i bard naše pozorišne scene, tad još uvek živ, gospodin Ljuba Tadić. Todoru je najdraža pesma bila ona od Milutina Bojića „Plava gobnica“, pa je uz veliku pažnju već pripitih ljudi započinjao da recituje:



I tako do kraja pesme. Kad dobi gromoglasan aplauz, onda nastavi da recituje stihove svog zemljaka Alekse Šantića, iz pesme „Ostajte ovdje“.


Pa su sledili stihovi pesnika iz susednog sela,     Đure Jakšića, iz „Otadžbine“:




I tako, ponekad su posle takvih rodoljubivih stihova, iz njegovih usta proključali ljubavni, što je već zavisilo i od atmosfere i od samog raspoloženja i Todora, a i prisutnih.

Jednom se posle već nekoliko neprospavanih noći, setio svoje drage majke. Eto, tako, došlo mu. Čim je malo došao sebi, seo je u „fiću“ i krenuo duž svog rodnog sela u Hecegovini. Majka mu se silno obradova. Iako je živela sama, a bila je već i u godinama a i poboljevala je, ni jednom rečju mu se nije požalila, već mu je sve vreme govorila kako joj ništa ne treba. Ima ona svega. Ničeg nije željna. Samo nek on pazi sebe. Njeno je prošlo, a pred njim je život. Mnogo se interesovala kako joj je unuka, njena imenjakinja, kako snaha Sonja. Eto, njih se uželela i volela bi da ih vidi, dok je još u životu.

Posle dan – dva, poželela je svome sinu sretan put, a za nju da ne brine, ponavljala je već ko zna koji put. Dugo je suznim očima pratila onu krivudavu džadu i  prašinu što se od makadamskog puta i Todorovog auta još videla, a onda, kad i toga nesta sa vidika, uđe u svoju kućicu da i dalje samuje i da se nada glasu ili dolasku svojih. A ona? Lako će ona. Samo nek njih Bog poživi.

Ni majčinsku slutnju, niti bilo koji nagoveštaj zla nije osetila. Od silne sreće. Tek, u povratku, njen Todor sleti s puta, isprevrta se i poginu. Za sobom osta svoju Stojanu i Sonju. Majčino srce nije još dugo izdržalo. Presvisnu od tuge. 

I Sonja se za nekoliko godina teško razboli i umrede. Osta onaj devojčurak, ni dete više, ni devojka, da se sama kroz život probija. Ta volja da ipak uspe, nagonila ju je da vredno uči. Posta doktorica i vrati se u isto selo da radi. Tu se kasnije i udala i bilo joj milo čuti, kad joj njene drugarice i drugari iz škole, samo lepo o roditeljima njenim pričaju. Naročito o ocu. I ona se dala na njega. Lik joj isti njegov, samo sa ženskim konturama, a voli i ona da čita puno. 

Ako rodi sina, daće mu tatino ime. Zaslužio je. Pa kad zovne sina, da se seti i svoga oca. A nek je i on „čuje“ tamo GORE, da ga se uvek rado sećaju.